Sreten Petrovic, profesor sociologije kulture na Filoloskom fakultetu, autor knjige “Kic kao sudbina"
Svakoj vlasti odgovara kic
Ako govorimo o tome da li kic dovodi u pitanje humanisticke vrednosti ja i dalje mislim da privatna
recepcija kica nece nista bitno poljuljati, ko god hoce moze da ga koristi, u redu je citati ljubice, krimice.
Ali propagirati ga, izvoditi ga neprekidno na programe nasih TV kanala, sto svi na izvestan nacin
upraznjavaju, jeste jedan ideoloski program
Pise: Rade Stanic
Nedavno je Matica srpska u ediciji “Sveznanje" objavila knjigu profesora sociologije kulture na Filoloskom
fakultetu u Beogradu Sretena Petrovica “Kic kao sudbina". Knjiga, kao sto joj pravila edicije nalazu,
upoznaje citaoca sa osnovnim pojmovima vezanim za pojavu cije se masovno konzumiranje uglavnom
vezuje za novije doba, tacnije 20. vek. Petrovic je, cini se, premasio odgovorima ono sto je trebalo da
uradi, resavajuci i neka pitanja koja su ga licno doticala. Saznanja i(li) uverenja do kojih je dosao verovatno
ce biti predmet brojnih rasprava. Kao, recimo, teza da kic nije nuzno u opoziciji prema humanistickim
vrednostima, odnosno da coveka moderna civilizacija primorava na kic. Kicom smo, bez sumnje, vise nego
ikada okruzeni i to je rec kojom se kvalifikuju pojave, kako u umetnickom, tako i u javnom zivotu. To su i
bili povodi za razgovor sa profesorom Petrovicem.
Nedavno je jedna opoziciona stranka optuzila vladajucu/e stranku/e za politicki kic. Da li je ta sintagma -
politicki kic - smisaona, odnosno da li postoji nesto sto se zove kic-covek, kic-zivot?
- Teza koju ja zastupam u knjizi polemicki je intonirana prema shvatanju po kome je kic moguc u citavom
sistemu vrednosti. Ako imamo tri dominantna podrucja: eticko, koje ide i prema politickom, moralnom,
religioznom, itd., ako postoji logicko podrucje, koji ide prema sferi nauke i filozofije, i domen estetskog, to
glediste smatra da se o kicu moze govoriti u citavom sistemu vrednosti i da je on, metaforicki receno, njihov
sunovrat, kada se potpuno izvrgavaju u svoju suprotnost i kada, da tako kazemo, postanu surogat. Na
primer, kada politika nije autenticna vec dolazi do izneveravanja nekog koncepta i eventualno do
politikantstava. U religiji tada dolazi do ritualizacije, ali se ne ostvaruje jedan visi etos, a u nauci do
snizavanja naucne vrednosti. Ja smatram da na taj nacin necemo mnogo dobiti, jer to ima svoje ime, dakle
falsifikacija u nauci, religiji, itd. Domen kica ostaje u umetnosti u najsirem smislu te reci iako je, razume se,
fenomen kica rodjen sa likovnom umetnoscu. O kicu se u naucnom smislu moze da govori jedino u
horizontu estetskih vrednosti jer se same estetske vrednosti na specifican nacin artikulisu u odnosu na
naucne, moralne vrednosti.
Danas je umetnost na margini zbog toga sto su ove druge utilitarne vrednosti postale toliko bitne da kic
uspeva upravo zato sto vrlo uspesno moze da se udene u taj sistem civilizacijskih vrednosti koje su sada
dominantne.
|
Tvrdite da je ovo civilizacija kica. Da Vas citiram: “Opada realna moc umetnosti kao i njena drustvena
delotvornost, a istovremeno nezadrzivo raste moc kica, odnosno popularnost tvorevina za tzv. ’laku
zabavu’".
- Kada se istorijski posmatraju stvari, da ostanemo u domenu zapadnoevropske civilizacije, onda se lako
moze videti da u svim civilizacijama u svim periodima postoji simultana dejstvenost svih formi kulture,
dakle i religije, umetnosti, nauke, filozofije, i etike, politike, itd. Ali postoje neke nosece vrednosti oko
kojih se centriraju sve druge. Tako se za anticku moze reci da je postojala dominacija mita, za srednji vek
se moze reci da je religijski intoniran, za novovekovnu civilizaciju da je tehnicka revolucija ta koja
prozima sve druge vrednosti. Kad se to kaze iz toga proizilazi da je najpogodnije vreme za rascvat
umetnosti bila anticka epoha, vec srednji vek sa religijom predstavlja uprezanje umetnosti za ciljeve
religijskog koncepta. Dakle, tada se nije postavljalo pitanje manipulacije umetnoscu jer je umetnicki nacin
zivota fakticki bio na delu. Danas je umetnost na margini zbog toga sto su ove druge, utilitarne vrednosti
postale toliko bitne da kic uspeva upravo zato sto vrlo uspesno moze da se udene u taj sistem
civilizacijskih vrednosti koje su sada dominantne. Kic, prakticno, sa svojom ideologijom konformiteta, sa
svojom ideologijom nekriticnosti prema postojecem sistemu, coveku koji je potpuno raspet da ostvari neke
najutilitarnije i prizemne interese, doista dodje kao razbibriga. Prema tome, on obavlja fantasticnu
civilizacijsku funkciju u tom smislu da ne remeti postojeci civilizacijski trend i zato je on u dominaciji. Sve
druge teznje koje su bile prisutne i koje jesu i sada u tzv. vrhunskoj umetnosti padaju izvan ovoga uticaja i
mislim da je taj uticaj potpuno beznacajan. Beznacajan utoliko sto se avangarda ne dotice uopste cak ni
prosecne duhovnosti. Ona na izvestan nacin centrira oko sebe jedan vrlo mali segment populacije koji je
potpuno zanemariv da bi se moglo reci da je rec o tendenciji koja uzima maha. Mislim da je kic na delu,
zato sto i vrednosti u drustvenom zivotu ne govore o nekoj autenticnosti. Tamo gde vazi utilitarnost, tamo
gde vazi produkcija, tu ima mesta za kic, odnosno za sve one vrednosti, koje, kako rece Spenser, za
najbrze moguce vreme i najefikasnije mogu da pruze maksimum uzivanja. Jer je to covekova potreba da
se rastereti da bi sutradan ponovo usao u masinu.
Kic, prakticno, sa svojom ideologijom konformiteta, sa svojom ideologijom nekriticnosti prema
postojecem sistemu, coveku koji je potpuno raspet da ostvari neke najutilitarnije i prizemne interese, doista
dodje kao razbibriga. Prema tome, on obavlja fantasticnu civilizacijsku funkciju u tom smislu da ne remeti
postojeci civilizacijski trend i zato je on u dominaciji
|
Postoji jedna zanimljiva tvrdnja u Vasoj knjizi: kazete, naime, da kic nije nuzno u opoziciji prema
humanistickim vrednostima. Vecina ljudi osudjuje kic. Recimo programe sa novokomponovanom muzikom
koje emituju ili su emitovale TV stanice poput “Pinka" ili “Palme". Da li to znaci da ta vrsta muzike nema
nuzno negativan predznak i los uticaj?
- Tu postoje dve stvari. Postoji fenomen manipulacije kicom, koji se onda vezuje za mas-medije, uvek
prodorne, a druga stvar je sam kic kao takav. Ja sam naveo misljenja mnogih istrazivaca, posebno u
Nemackoj, koji skrecu paznju da uzivanje kica u individualnom smislu ne uzdrmava temelje civilizacije i
drustva u kojima jesmo. Ali onda kada bi to postala zvanicna politika, kada bi se oko toga citava teleologija
mase upregla, onda to moze biti vrlo stetno. Nikome ne pada na pamet da neko dekretom ili zakonom
zabranjuje da se pusi, ali se pusenje ne sme reklamirati i ne sme da to bude jedan humanisticki program
jedne politike koja ce preko takvih ogromnih glasila da nadje prohodnost. To isto vazi i za kic. Meni licno
ne smetaju sve ove pevacice i pevaci koji se setaju po “Pinku", “Palmi", a ima ih na svim TV stanicama.
Secam se da sam u godini kulture govorio na Drugom programu RTS, a te iste veceri su u pola deset isetale
pevacice na nacin na koji to one znaju. Prema tome, jedna je stvar da se neko od ovih pevaca bavi privatno
tim poslom kojim se bavi, da peva na svadbama, ispracajima u vojsku, itd., da ih neko “iznajmljuje" -
razume se da i tu postoji jedno maltretiranje publike ogromnom voltazom zvucnika koji paraju usi - ali
kada je rec o televiziji, onda je to nesto drugo. Pre svega zelim da skrenem paznju da se meni cini da nije,
recimo, kic u knjizevnosti, likovnoj umetnosti tako poguban kao muzicki, kao ovo dranje orijentalno koje
je prisutno u neofolku ili ne znam kako se zove i koje emituje televizija. Najnovija eksperimentalna
istrazivanja u estetici su pokazala da muzika, delimice i umetnost boja, neki tokovi slikarstva, mogu
delovati na zivotinje. Ta cinjenica pokazuje da postoji struktura muzicka koja se imanentno uvlaci u bice,
bez obzira da li je ono visokoracionalno ili je u pitanju zivotinja. Ako je to tako, onda znaci da instruiranje
podmlatka preko ovih programa o kojima vi govorite ne samo da je pogubno, nego ono nacionalno dovodi
do jedne eksplozije. Odjednom imate import jednog muzickog modela koji je u biti antinacionalan,
antitradicionalan i samo naivni mondijalisti mogu verovati da je to dobro, da se time siri repertoar naseg
univerzalizma. A to je potpuno pogubno. Ta deca koja pocinju da pevaju i igraju u ritmu jednog
orijentalnog kompleksa, osim sto govore srpskim jezikom - ako govorimo o nasem narodu - gube iz vida
ono sto je imanentno tradiciji i duhu naroda. Cesto trazim od svojih studenata da mi citiraju dva stava koja
su arapski filozofi istakli povodom muzike: da je muzika neodnosna, odnosno da ne moze imati
internacionalni elan, da je muzika uvek nacionalna i da narod zivi u ritmu svoje vlastite muzike i tradicije.
Dakle, ako govorimo o tome da li kic dovodi u pitanje humanisticke vrednosti ja i dalje mislim da privatna
recepcija kica nece nista bitno poljuljati, ko god hoce moze da ga koristi, u redu je citati ljubice, krimice.
Ali propagirati ga, izvoditi ga neprekidno na programe nasih TV kanala, sto svi na izvestan nacin
upraznjavaju, jeste jedan ideoloski program. Taj ideoloski program ima dve dimenzije: prvo, lansira se
nevrednost na najsira moguca vrata, ljudi su u situaciji da ne mogu da biraju, a drugo, ta duhovnost koja ide
iz orijentalizacije muzike - jer u njoj vidim ideoloski pa ako hocete i politicki veliku opasnost - mislim da
deluje tragicno.
Secam se da sam u godini kulture govorio na Drugom programu RTS a te iste veceri su u pola deset isetale
pevacice na nacin na koji to one znaju.
|
Zasto bi nekoj stranci - govorim konkretno o vladajucoj - odgovaralo da se jedan takav program sprovodi?
- Mislim da ne postoji ni u jednoj stranci, da tako kazem, jedan konsekvetni program. Niko ne zeli da o
ovoj stvari dublje razgovara. Nekoliko koleginica sa muzicke akademije su vrlo glasovite na tu temu i
ukazuju na pogubnost takvih programa, bez obzira kako se i gde lansiraju. S obzirom na cinjenicu da je kic-
produkcija prema svom duhu, prema svom elanu, konformisticki nastrojena, u principu ona svakoj politici
na vlasti odgovara, buduci da svaka politika na vlasti zeli da se ovekoveci, kako god vi pravili nijanse i
razlike u programima. Drugim recima, svaka od njih zeli da njen program bude vecan, a taj element sasvim
je saglasan duhu konformizma, odnosu duhu nemenjanja, netalasanja u smislu “sto vise igara", to je nesto
sto treba da zadovolji interese najveceg broja ljudi, skrece se paznja sa glavnih tokova, ubija se kriticka
potencija ljudi. Ali, moze se smatrati metaforom da je kod nas svojevremeno dozvoljen uvoz
pornocasopisa, i to je bila metafora za neku slobodu. Ne verujem da je to narocito odgovaralo ideoloskom
programu Saveza komunista. Ali ni sada ne mislim da se ta otvorenost prema svemu i svacemu rukovodi
jednom svesnom teznjom. Voleo bih da bilo koja partija na vlasti ima jedan konzistentan program.
Kraj velikih formi
- Cinjenica je da su neke forme potrosene, ne znaci da nece biti umetnosti. Cak i da se nista ne napravi, to
sto postoji sasvim je dovoljno za jos dve civilizacije koje ce se roditi. Ocigledno je da u tehnoloskom
smislu, smislu rabljenja vremena, nema izgleda. Sami se zapitajte da li imate vremena da citate jednog
"Gresnika", bez obzira da li je i koliko je dobro delo, ili "Vreme smrti". Ko danas moze da odvoji vreme
da to cita? Osim ako niste kriticar, student kome to roditelji omogucavaju. Prema tome, dolazi doba u kome
ce forme koje traze u vremenu vrlo veliku raspregnutost licnosti morati da se eliminisu. Eksperimentalna
estetika je utvrdila da eventualno ljubic moze da se iscita za tri sata, tri i po sata. To je optimalno vreme
kada mozete drzati koncentraciju nad celinom teksta, mozete da znate sta ste procitali malocas, ali vec
ako citate dva dana gotovo je sve: vec ne znate sta je sa Serlokom Holmsom i njegovim pomocnikom.
|
Mozemo li se vratiti na pocetak? Sta je zapravo kic i zasto vladaju tolike nedoumice oko njegovog
odredjenja?
- Osnovna koncepcija knjige suprotna je vasem pitanju: dajte da se naoruzamo nekim detektorima pa da
vidimo gde je kic da ga hvatamo i davimo. Osnovna ideja nije bila da se kic detektuje u gotovom delu kao
zavrsen fenomen. U samom gotovom delu vrlo je tesko odrediti gde mu je mesto i kakva je vrednost, s
obzirom da postoji duhovit kic, na to da postoje dela koja su eminentno knjizevna ali nisu vrhunske
vrednosti, dakle postoji citava skala vrednosti i s obzirom na stav francuskog sociologa knjizevnosti Albera
Memija, odnosno Robera Eskarpija, koji kazu da se o vrednosti jednog dela moze govoriti trideset godina
posle smrti autora. Onda sam krenuo drugim putem: da li se, s obzirom na stanje nase civilizacije i s obzirom
na nase postojanje i traganje za nekim izvorima, da li se necemo bolje snalaziti ako polazimo od stvaralackog
cina, tj. od autora. Taj obrt ce nas dovesti na cistac da jedan goblen ne moze biti poredjen sa “Tajnom
vecerom". Ali ako podjete sa drugog gledista, da zivimo u jednoj neumetnickoj civilizaciji i ako podjete od
sire humanisticke platforme da je moguce da vi kao licnost mozete da se potvrdite u najizvornijem smislu i
u novinama, prevodilastvu, sportu, nauci ili filmu, ako se oslobodimo romanticarskog ideala da je umetnost
forma koja je ostvaruje ili pribira najvisi spektar nase duhovnosti, nego da je moguc taj stvaralacki grc ili
potencija da se izrazi i u drugoj formi, onda moramo da razgrnemo po toj laboratoriji stvaralackog cina: sta
je to sto smatramo merodavnim. Hteo sam da kazem da je stvarno pribiranje autenticnih snaga moguce u
svakom poslu. I kad zena radi goblen, ali ne zato da bi ga prodavala na buvljaku nego zato sto u tome vidi
ostvarivanje nekih zapretenih zelja, jer nije bila u stanju da razvije neki svoj talenat. Kada joj je sve drugo u
zivotu utilitarno i manje vazno, kao pravljenje rucka ili cuvanje dece, da je u stanju da zrtvuje i ono sto bi
mogla da zaradi samo da bi radila goblen koji nikom nece ni za zivu glavu da proda. Prema tome, ona je,
kako to kaze moj pokojni prijatelj, vec pocela estetski ziveti. Ona zivi umetnicki, ona zivi, dakle u njenom
bicu treperi ta visa duhovnost da smo bica koja su nedostatna i koja proziruci tu nedostatnost zele da
dosegnu neke vise norme, uzore, ideale, bez obzira sto oni nisu mikelandjelovski. Ni Mikelandjelo verovatno
nije znao da je pravio izuzetne stvari. To mi sada ocenjujemo.
Recite nam nesto o odnosu kica i umetnosti.
- Kic je predvorje umetnosti. Oni su strukturno slicni, ali kada se podje od gotovog dela, stvar je u tome gde
je veca uspelost. Ne prave budale kic. Znam neke ljude koji pisu ljubice. To su ljudi ne samo sa fakultetom,
vec i postdiplomskim studijama. Ljudi koji se bave likovnim kicom, koji prave ove grobljanske stvari, ljudi
su sa akademskim titulama, cak profesori akademija. Sto rece jedan od teoreticara, to rade rafinirane duse
koje dobro znaju sta ukusu masa moze da se dopadne, s tim sto je vrednost dela redukovana.
Medjutim, zbog strukturne slicnosti, a i zbog toga sto to rade iste, edukovane i rafinirane licnosti, ta sama
stvar i onemogucava da se ustanovi precizna razlika. Ali, kao sto imate senziblitet za vrhunski ukus, tako
imate i za “dole", po citavoj skali do dna. Postoje teoreticari koji misle da je odusevljavanje vrednostima
nizim od umetnickih u antropoloskom smislu dobro ako se covek nece zadrzati samo na kic predmetima.
Kic je nominalno proizvod nase civilizacije, ali je kica uvek bilo, uvek je bilo osrednjih vrednosti, uvek ga
je bilo gde se pojavljuje utilitarnost. I na strani gotovog dela gde snizava utilitarnost, i na strani stvaralacke
motivacije kada se od umetnika trazilo da sluzi Trecem Rajhu, socrealizmu, ili bilo kome. I danas ga je
moguce naci, uvek je bilo umetnika koji ce biti u situaciji da svoj talenat nudi radi ostvarivanja drugih
ciljeva.
Muzika polutana
- Kada govorimo o narodnoj muzici hteo sam da vam skrenem paznju na tu laganu, narodsku muziku za sire
slojeve, pri cemu nisam hteo da govorim o nasoj tradicionalnoj, izvanrednoj muzici, koja takodje nema
bogzna kakvih umetnickih uzleta u odnosu na klasicnu. Bilo je ideja da ta starogradska odgovora
malogradjanskom sloju, dakle srednjim slojevima, gradskom stanovnistvu, da ono sto nije turbo i neofolk
odgovara seoskom sloju, a da turbofolk odgovara polutanu, onome koji nije na selu ali jos nije ni u gradu.
Dakle onome koji je na putu izmedju jednog i drugog. Njega su sada pridavili, njega koji se stidi svojih
opanaka, a s druge strane nije usao jos u cipele.
Ne govorim o tome da ne postoji narodska muzika koja ideoloski ne smeta, bez obzira sto je profilirana,
bez obzira sto postoji socijalna stratifikacija gde se odredjeni slojevi mogu vezati za pojedine tipove, nego
govorimo o ideoloskom elementu koji se forsira na televiziji. Retki su primeri da imate izvornu narodnu ili
izvornu starogradsku muziku, nego je dominacija ovih drugih. I to pre svega u reklamama. Sada su
komercijalizovane TV koje kazu da moraju da rade reklame, jer to rade i u unutrasnjosti. Ja bar imam
prilike da putujem autobusom. Prvo vas pridavi Sumadija, taman je prodjete Svilajnac je vec dobro dosao,
onda vas davi Velika Plana, da ne govorim do Nisa, svaka stanica se ubacuje, a vi ne smete da prigovorite
vozacu nista jer ce sjuriti autobus, poginucemo.
|
|