Ustavno resenje
Posesivna velikodrzavnost
Odnos izmedju Srbije i Kosova treba posmatrati kao odnos dveju posebnih teritorijalno-etnickih celina,
potpuno razlicitih po etnickom ustrojstvu koje, kao takve, ne mogu logicki da budu ili da se podvode pod
jednu etnicku vlast
Pise: dr Esat Stavileci
Polazna osnova u raspravi o ustavno-politickom statusu Kosova jeste da on ne predstavlja celinu ustavno-
politickog statusa albanskog naroda u bivsoj Jugoslaviji, ali bez dvojbe predstavlja njegov najznacajniji
faktor, s obzirom da na Kosovu zivi nesto vise od dva miliona Albanaca, sto znaci vise od 90 odsto
ukupnog stanovnistva. Stoga, pitanje statusa Kosova i ostvarivanja tog statusa cini, s pravom, centralni deo
resavanja albanskog pitanja uopste i pitanja Kosova napose.
Cini nam se da bi na prvom mestu mogla da stoji demografsko-nacionalna i teritorijalna realnost albanskog
naroda na Kosovu. Drugi znacajni momenat predstavlja istorijska, geografska, nacionalno-strukturalna i
politicka individualnost Kosova. S tim u vezi, valjalo bi se prisetiti na Dardaniju iz antickog doba, Kosovski
vilajet iz Osmanlijskog carstva, obrazovanje takozvane narodne vlasti u toku Drugog svetskog rata, kao i na
polozaj Kosova u bivsoj multinacionalnoj zajednici Jugoslavije po Ustavu iz 1974. godine, kojeg je Srbija
protivustavno ukinula amandmanima na svoj Ustav (1989) i sa vise protivustavnih zakonskih akata.
Treci momenat predstavlja znacajna istorijska cinjenica da Kosovo nije bilo obuhvaceno odlukama Drugog
zasedanja AVNOJ-a, jer je pitanje Kosova bilo ostavljeno da se resi posle rata po nacelu samoopredeljenja
kosovskog stanovnistva - o cemu govore istorijski izvori.
Imajuci u vidu ova tri od mnostva i drugih faktora, o kojima cu govoriti kasnije, izvodim posve logican
istorijsko-politicki i pravni zakljucak zasto Kosovo jeste i treba da bude nezavisna drzava, za koju sam se
jos na samom pocetku opredelio kao jedinom pravom i pravednom resenju naspram svih drugih opcija koje
se nude a koje, po mom dubokom uverenju, mogu samo da odloze resenje kosovskog pitanja i da ono, kao
takvo, stalno bude politicki teret Balkanu, a posebno Srbiji i samozvanoj Jugoslaviji.
Na samom pocetku osvrta na ustavno-politicki status Kosova zelim da podsetim da za vreme albanskog
nacionalnog preporoda s kraja XIX i pocetka XX veka “kosovko pitanje" i nije postojalo kao “posebno
pitanje", s obzirom da je postojalo “albansko pitanje" - kao zajednicko pitanje svih Albanaca. “Kosovsko
pitanje" fizicki nastaje komadanjem albanske etnicke teritorije koje je sankcionisala Londonska konferencija
(1913), da bi po drugi put to isto cinila i Versajska konferencija (1919) kada se vise od polovine albanskog
naroda i albanskih teritorija “naslo izvan nove albanske drzave" i ostalo “okupirano od susednih balkanskih
zemalja, uglavnom od srpske drzave".
Prema tome, kosovsko pitanje i ne moze drugacije da se posmatra sem kao pitanje koje se manifestuje kao
zalaganje za nacionalni identitet, kao zahtev za nacionalnu ravnopravnost ili kao teznja nacionalnom
jedinstvu. Sve te varijante vezuje zajednicka nit volje albanskog naroda na Kosovu “da bude gospodar svoje
politicke sudbine".
I kad bi danas evropska svest i svest drzava u njoj bila na nivou priznavanja slobodne volje naroda i
doslednosti u uvazavanju etnickih principa, ovo bi se pitanje moglo lako i jednostavno resiti. Otuda, imajuci
u vidu takva moguca i jedino pravicna i pravedna resenja - suverenu i nezavisnu republiku Kosovo smatram
posve realnom politickom opcijom - znacajnom i za sadasnju politicku uravnotezenost na Balkanu. Polazno
osvrtanje na ustavno-politicki status Kosova ne moze da zaobilazi ni pitanje sporova u interetnickoj
politickoj sferi oko Kosova.
Stavise, sadasnju, a i raniju represiju srpskih vlasti nad Albancima vidim kao jedan veoma grub izraz tih
sporova koji su uslovljeni “srpskom posesivnoscu i velikodrzavnoscu prema Kosovu", sto nema ama bas
nikakvu etnicku osnovu. Srpski posesivizam vodi ka “osnovnom negiranju prirodnog prava kosovskog
stanovnistva, odnosno albanskog naroda, na samoopredeljenje...", koje je, kao sto je poznato, zacrtano u
institucionalno-politickim odlukama Ustavne deklaracije Skupstine Kosova od 2. jula 1990. godine, u
Ustavu “Republike Kosovo" od 7. septembra 1990. i posebno u Rezoluciji o suverenosti i nezavisnosti
Kosova od 18. oktobra 1991.
Stoga, odnos izmedju Srbije i Kosova treba posmatrati kao odnos dveju posebnih teritorijalno-etnickih
celina, potpuno razlicitih po etnickom ustrojstvu koje, kao takve, ne mogu logicki da budu ili da se podvode
pod jednu etnicku vlast. S druge strane, treba imati u vidu jos jedan drugi znacajni pravno valjani argument
a to je da Kosovo, po nijednom ustavnom dokumentu SFRJ iz 1974. godine, nije bilo “integralni deo Srbije
pod suverenoscu te federalne jedinice". Naprotiv, brojna ustavna resenja govore o Kosovu kao jednoj od
osam federalnih jedinica bivse jugoslovenske federacije.
Spomenucu neka od tih resenja u prilog tvrdnji o nedoslednom prilazu Badinterove arbitrazne komisije tim
resenjima kada je status Kosova u pitanju i to - ne da bih se zalagao za vracanje toga statusa u nekakvoj
sadasnjoj federalnoj zajednici, u koju nisu usli ni sami slovenski narodi (Hrvatska, Slovenija, Bosna i
Hercegovina i Makedonija), vec naprotiv, da bih politicki-pravno argumentovao cinjenice u prilog Kosovu
kao suverenoj i nezavisnoj drzavi.
Najpre podsecam na clanove 1 i 2 Ustava bivse Jugoslavije iz 1974. godine, po kojima je Kosovo bilo
sastavni konstitutivni element federacije; na clan 5 toga ustava po kojem je Kosovo imalo svoju teritoriju i
svoje granice koje nisu mogle biti menjane bez njegove saglasnosti; na clan 244, stav 2, prema kojem je
Kosovo ucestvovalo u ostvarivanju zajednickih interesa u federaciji; te na odgovarajuce clanove prema
kojima je Kosovo bilo zastupljeno u Skupstini, predsednistvu, Saveznom izvrsnom vecu, Saveznom sudu,
Ustavnom sudu SFRJ... da bih zakljucio resenjima iz clana 398, 399 i 402, stav 2, prema kojima je Kosovo
imalo ravnopravnu poziciju sa bivsim republikama po pitanju promena i izmena Ustava bivse Jugoslavije.
Pitam se, s tim u vezi, ukoliko je Ustav iz 1974. bio kriterijum ustrojstva Jugoslavije, po cemu ne bi bio i
kriterijum njenog rastrojstva.
Albanci na Kosovu, suvereno i nezavisno Kosovo, u sustini, smatraju jednim kompromisnim resenjem,
veoma vaznim za stvaranje politicke stabilnosti na Balkanu. Stoga se medjunarodna zajednica nalazi pred
obavezom da ozbiljno i uz uvazavanje relevantnih cinjenica pristupi pravicnom i pravednom resenju pitanja
Kosova. Ona nece ispuniti ovaj zadatak zalaganjima samo “na recima". Njen najznacajniji doprinos bi bio
posmatranje kosovskog pitanja kao pitanja prvog reda koje trazi ne samo brzo vec i pravedno resenje.
(Autor je univerzitetski profesor)
Deset razloga za nezavisnost
Zalazuci se za opciju o suverenom i nezavisnom Kosovu, pomenucu samo deset argumenata tome u prilog,
ali, zbog skucenosti prostora, bez elaboracije za svaki ponaosob:
Prvo, etnicku strukturu Kosova, koja govori o demografskoj dominaciji Albanaca kao jednoj teritorijalno-
demografskoj i nacionalnoj realnosti albanskog naroda na Kosovu - balkanskih razmera;
Drugo, politicku volju albanskog naroda na Kosovu, izrazenu preko demokratskih institucionalnih
mehanizama;
Trece, pravo albanskog naroda na samoopredeljenje koje mu pripada drvostruko: kao pravo na nacionalno
samoopredeljenje i kao pravo na samoopredeljenje stanovnistva na jednoj kompaktno individualiziranoj
teritoriji;
Cetvrto, Kosovo kao sastavni konstitutivni elemenat bivse jugoslovenske federacije;
Peto, rastrojstvo bivse jugosovenske federacije i cinjenica da Kosovo nije nijednim svojim aktom
ucestvovalo u stvaranju srpsko-crnogorske federacije, odnosno takozvane Savezne Republike Jugoslavije;
Sesto, stvaranje ravnoteze izmedju etnickog karaktera teritorije i etnickog karaktera vlasti na Kosovu koje
se sada nalazi pod klasicnom okupacijom Srbije;
Sedmo, istorijski, geografski i strukturalno nacionalni i politicki individualitet Kosova;
Osmo, prirodno pravo albanskog naroda na Kosovu na nezavisnost;
Deveto, drustveno-ekonomsku i politicku osnovu za nezavisnost Kosova i
Deseto, principijelnost i drustveno-politicku opravdanost za nezavisni status Kosova.
|
Dvodomne skupstine
Iako je rec o otvorenom i dramaticnom politickom problemu, na cijem demokratskom razresenju insistira
medjunarodna zajednica, vlast u Srbiji nije ponudila odgovarajucu politicku i pravnu platformu za dijalog na
Kosovu
Pise: Slobodan Vucetic
Ozbiljno razumevanje veoma slojevitog problema Kosova i Metohije, proteklih decenija i danas,
podrazumeva, izmedju ostalog, da se ima u vidu istorijska cinjenica da Kosovo i Metohija nemaju svoju
dugu, autenticnu tradiciju autonomije, kao sto je imaju pojedini regioni u okviru Spanije i Italije. Kosovo i
Metohija su posle Prvog balkanskog rata, u kome su oslobodjeni, pripojeni kao teritorija, bez ikakvog
teritorijalnog i autonomnog statusa, kraljevinama Srbiji i Crnoj Gori - Kosovo Srbiji, a Metohija Crnoj
Gori.
U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca do 1929. teritorija Kosova i Metohije je bila razdeljena na manje
administrativne jedinice (oblasti), a posle 1929.,administrativno je podeljena i pripojena trima vecim
celinama (banovinama): Vardarskoj, Moravskoj i Zetskoj. Tek u komunistickoj Jugoslaviji tzv. Kosmet je
1945. dobio autonomni status. Prvo je to bila autonomna oblast Kosmet, a od 1963. godine autonomna
pokrajina, kao Vojvodina.
Ceo kasniji razvoj autonomije Kosova i Metohije i Vojvodine, isao je logikom stalnog prosirenja sadrzaja i
obima autonomija u okviru Srbije, a zatim njihovog prerastanja u oblik fakticke drzavnosti i sticanja
kvazifederalnog statusa krajem 60. i pocetkom 70. godina, sto je definitivno institucionalizovano Ustavom
SFRJ iz 1974. godine.
Tada je “patentiran" sasvim specifican i svetu nepoznat polozaj autonomija, koje su i u federaciji (iako
delovi Srbije) u svim bitnim funkcijama bile ravnopravne sa republikama kao drzavama. A u samoj Srbiji,
na osnovu republickog Ustava iz 1974, one su imale fakticki superiorniji polozaj - neposredno
predstavljene u organima i Srbije i federacije, imale su svoje ustave i zakone, svoje sudove, dakle i ustavni i
vrhovni sud. Suverenost Srbije kao republike tako se iscrpljivala na prostoru izmedju dve pokrajine.
Kulminacija tog ustavnog apsurda bila je cinjenica da se Ustav Srbije nije mogao menjati bez saglasnosti
pokrajinskih skupstina, a da, ujedno, Skupstina Srbije kao drzave u cijem sastavu su pokrajine, nije imala
pravo davanja saglasnosti na donosenje i promene ustava pokrajina. Sve to je izazvalo veliku politicku,
nacionalnu i drzavnu krizu i ustavni amandmani iz 1989. i Ustav iz 1990. godine doveli su do redukovanja,
odnosno ukidanja atributa drzavnosti pokrajina u okviru Srbije.
U stvari, autonomija je svedena, manje-vise, u standardne granice i status kakav postoji u evropskim
drzavama. Za razliku od Ustava SFRJ iz 1974, Ustav SRJ iz 1992. ne poznaje odnosno ne predvidja oblike
teritorijalne autonomije, vec organizaciju vlasti u republikama prepusta njihovim ustavima i zakonima.
Takva zakonodavna resenja o autonomiji nije bilo moguce sprovesti na Kosovu i Metohiji, jer Albanci od
1989. bojkotuju, ne priznaju Srbiju kao drzavu, ne izlaze na izbore, bojkotuju nastavu, pokusavaju da
uspostave svoju kvazidrzavnu, uporednu vlast itd. Zbog toga, na Kosovu i Metohiji uopste nisu birani ni
konstituisani pokrajinski organi, tako da autonomija u prakticnom, stvarnom smislu, uopste ne postoji, ne
funkcionise. U medjuvremenu situacija se jos vise iskomplikovala zbog dramaticnog raspada SFRJ i rata, a
pri tom, kosovski problem ne samo da nije resen, vec se dodatno iskomplikovao i fakticki
internacionalizovao, a medjuetnicki odnosi su stalno na granici otvorenog, cak oruzanog sukoba.
Pri tome, aktuelna vlast u Srbiji nije pokazala dovoljno politicke i drzavnicke mudrosti i realizma. Naime, u
medjuvremenu, iako je rec o otvorenom i dramaticnom politickom problemu, na cijem demokratskom
razresenju insistira medjunarodna zajednica, vlast u Srbiji nije ponudila odgovarajucu politicku i pravnu
platformu za dijalog na Kosovu. Naravno, nije realno ocekivati da to bude obnova koncepcije i statusa
pokrajina iz 1974. godine. Ali, bilo bi logicno ocekivati da se sto pre ponudi platforma koja je na nivou
najboljih evropskih modela resavanja statusa i prava nacionalnih manjina u pogledu politickih, nacionalnih i
kulturnih prava, npr. u Italiji ili Spaniji.
Sustinski i funkcionalno najbolje resenje bi bilo regionalizacija Srbije, na osnovu kriterijuma velikih
teritorijalnih i ekonomskih celina, kakav je, na primer, Kosovo i Metohija. Regioni bi imali znacajne
funkcije u raznim oblastima drustvenog, ekonomskog i kulturnog zivota u skladu sa njihovim specificnim
potrebama. To resenje bi podrazumevalo da republicka skupstina bude dvodoma - sastavljena od veca
gradjana i veca regiona. Takodje, i skupstine regiona sa naglasenim nacionalno mesovitim sastavom, bile bi
dvodome - sastavljene od veca gradjana i nacionalnog veca. Nacionalno vece bi bilo sastavljeno na
paritetnom kriterijumu - polovinu bi cinili Albanci, a polovinu Srbi, Crnogorci, Turci, Romi i dr. Odluke bi
se donosile na osnovu usaglasavanja oba veca. Medjutim, realno stanje politickih odnosa na Kosovu i
Metohiji, verovatno bi se tesko moglo uklopiti u koncept regionalne organizacije Srbije.
Zbog toga bi resenje trebalo traziti u autonomnom statusu pokrajina u skladu sa evropskim standardima. Ta
varijanta bi podrazumevala dvodomost pokrajinskih skupstina. Konkretno, to bi, na Kosovu i Metohiji,
znacilo da pokrajinsko vece ovih skupstina cine poslanici svih gradjana po principu “jedan gradjanin jedan
glas", dok bi drugo - nacionalno vece, bilo obrazovano na paritetnoj osnovi, tako sto bi polovinu poslanika
cinili predstavnici Albanaca, a drugu polovinu - predstavnici Srba, Crnogoraca i pripadnika ostalih
etniciteta koji zive na Kosovu i Metohiji (Turci, Romi, muslimani itd.). Dva skupstinska veca bila bi
ravnopravna u odlucivanju, odnosno odluke bi bile punovazne tek ako su u oba veca usvojene u istovetnom
tekstu.
To bi podrazumevalo i posebno razradjen mehanizam usaglasavanja razlika u stavovima i odlukama dva
veca, uz mogucnost uvodjenja neke vrste posredovanja od strane organa SR Jugoslavije. Ovo bi bilo logicno i
celishodno resenje zato sto prema Ustavu SR Jugoslavije - savezna drzava priznaje i jamci slobode i prava
coveka i gradjanina koje priznaje medjunarodno pravo (cl. 10.) odnosno prava nacionalnih manjina u skladu
sa medjunarodnim pravom (cl. 11). Takodje, SR Jugoslavija je garant da su “opsteprihvacena pravila
medjunarodnog prava sastavni deo unutrasnjeg pravnog poretka" (cl. 16).
S obzirom na vrlo zategnute medjuetnicke odnose i dramaticno politicko stanje na Kosovu i Metohiji,
drzavna vlast u Srbiji treba sto pre da koncipira i ponudi politicko-pravnu platformu za resenje njegovog
statusa u skladu sa uzornim evropskim iskustvima i resenjima.
(Autor je sudija Ustavnog suda Srbije)
Restrikcije autonomije
Smatram da je potpuno legitimno, i u skladu sa evropskim i svetskim iskustvom i ustavnim resenjima,
ukidanje one vrste automomije koja je, u stvari, bila drzavnost i sama po sebi generator separatizma i
secesije. Takodje je sasvim principijelno i logicno resenje da autonomne pokrajine budu deo teritorijalne
organizacije Srbije, a ne i Jugoslavije. Drugo je pitanje da li je u Ustavu Srbije iz 1990. godine sasvim
adekvatno evropskim iskustvima definisan autonomni status Kosova i Metohije i Vojvodine.
Mislim da je upravo zbog ranije pomenutih negativnih posledica po drzavnost i suverenost Srbije, doslo do
izvesne restrikcije u ustavnom statusu pokrajina. Ona se, pre svega, ogleda u tome sto je pokrajinama
uskracena zakonodavna funkcija putem koje bi one autonomno uredjivale ona pitanja koja su, u skladu sa
Ustavom, izraz njihovih istorijskih, nacionalnih, verskih i kulturnih posebnosti. Drugi bitan nedostatak je,
pre svega, odnos drzave Srbije prema ustavnoj mogucnosti da pojedine svoje funkcije moze zakonom da
poveri jednoj ili drugoj, ili, pak, obema pokrajinama da ih vrse, zadrzavajuci, pri tom, pravo nadzora u toj
oblasti.
|
|