Dr Boško Kovacevic, sociolog

Do rešenja se ne moze doci regrutovanjem novih vatrogasaca, vec neutralisanjem piromana. Nacionalna i patriotska “zvaka" koju nude partije na vlasti ne moze doneti izglednije promene niti izvesniji rad i zivljenje

Mihal Ramac

Pocetkom devedesetih, u vreme kad su se svi gurali u politiku, dr Boško Kovacevic je iz Subotice, prethodno odbivši da bude Miloševicev gubernator za Vojvodinu, odbio i sve ponude opozicionih stranaka da im se prikljuci i posvetio se naucnom radu, a u prakticnom delovanju, kao predsednik Upravnog odbora Otvorenog univerziteta, afirmisanju ideja i inicijativa civilnog društva. Ova institucija, sa samo sedam zaposlenih strucnjaka, prošle godine je ostvarila preko 80 razlicitih programa iz domena edukacije za civilno društvo, kojima je obuvacen širok spektar tema, od ljudskih sloboda i prava do multikulturalizma, medija, lokalne samouprave itd. Mada je Subotica, kao prag Balkana i vrata Evrope, i ranije bila “svet za sebe”, Otvoreni univerzitet u velikoj meri doprinosi da u njoj tolerancija, dijalog i suzivot ne budu samo apstraktna nacela. Razgovor koji sledi ogranicili smo na najaktuelnije politicke teme Srbije i Vojvodine, o cemu je dr Kovacevic objavio niz naucnih i publicistickih radova.

Pošto vec niz godina proucavate fenomen ovog rezima, kako objašnjavate trenutno istovremeno otvaranje toliko frontova: Kosovo, Crna Gora, univerziteti, nezavisni mediji...

- Svi ovi frontovi su otvoreni ranije, s instalacijom ovog rezima. Oni se sada javno i manifestno iskazuju i traze rešavanje. Ovaj rezim, izmedju ostalog, i opstaje “proizvodnjom neprijatelja". Na ravni privremenosti on se iskazuje kao vitalan i sposoban, medjutim nedostaje mu sposobnost da ozbiljnije zasniva izvesnost zivljenja na ovim prostorima.

Etablirana vlast i njene institucije su pogrešno zasnovane. One su u funkciji grupa koje ih opsluzavaju, zbog toga i ne moze biti ozbiljnijih rešenja za gradjane. Rezimu je još uvek potrebna masa, potrebni su telali i verni podanici.

Jednostavno receno, paradigma ove vlasti, ovog rezima mora se iz osnova promeniti. Šminkanja su prezivljavanja. Problemi se zatamljuju, potiskuju i s vremena na vreme izlaze na površinu u slabijoj ili jacoj tenziji. Otvoreni frontovi pristuzu, a oni su proizvedeni juce, prekjuce. Kada se traze, predlazu i uvode rešenja nekog problema, jednako valja misliti i o negativnim posledicama koje ponudjeno rešenje proizvodi. Nema rešenja u regrutovanju novih vatrogasaca, vec u neutralisanju piromana.

Da li je naglo ojacani pritisak na “unutrašnje neprijatelje" znak snage ili slabosti rezima?

- Prica o “unutrašnjim neprijateljima", ma od koga dolazila, degutantna je i ona sve manje moze korespondirati s ozbiljnim vršenjem vlasti, s gradjanskim društvom. Ta “kriva svest" više govori o slabostima onih koji je emituju, nego o njihovoj spremnosti da se uhvate u koštac s konfliktima, antagonizmima, nezadovoljstvima koja se javljaju u ovakvim društvima. Lepiti etikete, davati kvalifikacije, prozivati u suštini je sumnjiva rabota da bi se ozbiljni ljudi time bavili. Na zalost, ove rabote su potrebne podanicima rezima, potreban im je putokaz koji nas vodi u provalije.

Sta je Miloševica navelo da, pored JUL-a, ponovo prigrli i radikale, na kojoj osnovi funkcioniše ova troglava koalicija i koliko dugo moze da se odrzi? Sta su faktori koji je ujedinjuju i odrzavaju?

- Postoji u javnosti ocena o spremnosti vladajuce partije da udje u brak sa svakim ko joj je pri ruci, pre svega da bi se odrzala. Postoji i realna sumnja da su radikali proizvedeni i odrasli pod skutovima vladajuce partije. Došlo je vreme da se to i javno obznani.

Medjutim, mislim da je ovaj špil poziciono/opozicionih partija kod nas izašao iz jednog šinjela, skrojenog u starom i prekrojenog u novom sistemu, i da tu nema ozbiljnijih razlika medju njima, osim naziva, imena lidera itd. Na ovoj politickoj sceni se danas odvija proces njihovog poniranja. Poziciono/opozicione partije ce se ili temeljno promeniti, ili ce se marginalizovati, propadati. Prizeljkujem što pre javljanje i instaliranje novih politickih adresa. Brak socijalista i radikala vidim kao njihovo krunjenje, spašavanje od ponora, jednako kao što se to eksplicitnije vidi kod opozicionih partija..

Nacionalna i patriotska “zvaka" koju su ponudile partije vlasti, kao osnov njihovog povezivanja, predstavlja ad hoc rešenje, rešenje pri ruci i ono ne moze doneti neke izglednije promene na fonu gradjanstva i izvesnijeg rada i zivljenja. Ova “zvaka" proizvodi teskobu, neizvesnost i mnogo upitanosti. Proteklih godina smo se uverili da prica o “krvi i tlu" ne korespondira sa svetom, niti nosi u sebi ozbiljnija ishodišta za društvo. To je, ipak, u suštini ideologija siromaštva, kako materijalnog tako i duhovnog.

Kakvu ulogu u najnovijim dogadjajima ima medjunarodna zajednica. Smatrate li da ona - što ce reci vodece zemlje Zapada - zaista procenjuje da je Slobodan Miloševic jedini ozbiljan sagovornik s ovih prostora i da ce ga zbog toga odrzavati sve dok ga ne primora da ucni sve što se od njega trazi?

- Oko medjunarodne zajednice i njene uloge u raspadu ex-Jugoslavije, odnosno daljeg destabilizovanja ove, postoje razlicite i suprotstavljene ocene, koje se krecu od casnih namera do kljucnog krivca. Prostalica sam onih ocena koje kazu da kada vlast ne zna šta hoce, izuzev sopstvenog odrzanja, tada se otvaraju vrata za mešanja sa strane. Ti razni posrednici imaju svoje interese, zablude, ad hoc rešenja - pa se ona u našem behemotskom ambijentu još više usloznjavaju.

Nešto iz licnog iskustva, nešto iz analiza - izvodim ocenu da smo u ovom našem karuselu najcešce prepušteni, na operativnoj razini, cinovnicima i posrednicima koji se vezbaju za ozbiljnije javne i diplomatske poslove. Potenciranje predsednika Jugoslavije s njihove strane, kao jedinog sposobnog pregovaraca, više mi se cini kao njihovo kolokviranje predmeta koje tek valja poloziti. Takve uloge jednako govore i o njemu i o njima.

Znaci li to da ce Miloševicu, bude li na miran nacin rešeno kosovsko pitanje, biti dovoljeno da ostala unutrašnja pitanja, od medija pa nadalje, rešava cvrstom rukom?

- Zapad se na ovim prostorima ne moze osloboditi stare matrice vodja, lidera, jedne adrese. To je njegova temeljna pogreška. Ne vidim trajnija rešenja u toj paradigmi. Zapad moze da podrzava predsednika Jugoslavije u onoj meri koliko mu treba da odgadja trajnija rešenja ovde, odnosno da razrešava neke druge enigme i naloge. Koja su rešenja Kosova s autokratkim vladanjem unutar društva? Mogu biti privremena, mogu biti potisnuta. To bih cak i mogao prihvatiti ako je time-out celovito rešavanje odnosa u ovoj zemlji. Praviti kapital od malih pomaka, dnevnih nagodbi i pogodbi - cini mi se jeftinim.

Unutrašnja stezanja i kontrole pod izgovorom pravljenja reda su providna igra vladajuceg establišmenta i ona ne donose individualno i socijalno dostojanstvo ljudima koji stanuju ovde. Još uvek smo osudjeni na snalazenje, prezivljavanje kao jedini spas, mada i ta matrica proizvodi niz negativnih sitnica.

U Srbiji se sve vreme prenaglašava uloga i podrška Rusije. Koliko je Moskva zaista uticajna u svetskoj politici, pogotovo u njenom balkanskom segmentu?

- Meni je pomalo degutantna ta arhetipska, mitomanska vododelnica ovih prostora i sortiranja okruzenja. Molitve, kandila, opela, “braca po krvi", sve je to rekvizitarij koji više pokazuje nemoc, nego spremnost za drugaciju specifikaciju i rešenja. Za nas to i jeste surogat, dobijanje daha za one koji vladaju, ali ne moze biti ishodište. Moskva isuviše ima suza, ima svojih problema, problema mulja tranzicije, da bi mogla biti postojani akter u medjunarodnim odnosima. Ima tu nekog odsjaja bivših vremena, nekog zazora i bojazni koja Moskvu pozicionira u ovoj ulozi. S druge strane, ipak se prepoznaju manipulacije podviznika ovog rezima sa svim tim olakim obecanjima, najavama i bratskim vezama.

Veština politicara je da nalaze rešenja danas koja ce obecavajuce korespondirati s vremenima koja dolaze. U ovoj matrici nisam siguran da ima tih horizonata.

Vojvodina... izmedju ostalog. Sta je od nje ostalo deset godina posle jogurt-revolucije i šta još moze ocekivati? Postoji li njen autenticni politicki izraz ili je nepovratno rascepkana i svedena na geografski pojam?

- Politicku panoramu Vojvodine u ovom ambijentu Srbije (Jugoslavije) obelezavaju procesi razaranja. Konfrontacije i antagonizmi na politickom prostoru traju godinama i ostavljaju traga u nacionalnim, socijalnim, duhovnim i politickim segmentacijama i fragmentacijama. Partijski pluralizam ili višestranacje zaigralo je na krajnostima dovodeci ovih godina marginalije u prvi plan. U Vojvodini se odslikavaju partijski antagonizmi, hranjeni i podsticani raznim radikalnim, separatnim i iskljucivim opcijama. Razorena Vojvodina ipak odoleva u ovoj “cudovišnoj zbilji" nekom svojom mirnocom, apstinencijom i sklanjanjem od politicke arene.

Porodjajne muke uspostavljanja autenticnog politickog lika i njegova artikulacija i dalje traju. Borba za autonomiju kao plakatski izraz vracanja Vojvodini i njenoj samobitnosti saplice se u razne lavirinte postojece etablirano/opozicione politicke nomenklature. Ravnicom dominira SPS/SRS etnocentricka politicka matrica, te druge vizure nisu ni mogle ozbiljnije probiti skramu politickog delovanja. Emotivni talas autonomaštva, nastao na otporu i politici “protiv" nije okrenut u politiku “za", nije stvorio stranacku infrastrukturu, mada se sada išcitava najmanje jedna petina birackog tela koja priziva autonomiju na drugim osnovama.

Muke Vojvodine danas su u njenoj konfuznosti, s jedne strane, jer nije izveden proces njenog sistemskog autonomnog pozicioniranja, u njenoj multietnickoj strukturi, privrednim specificnostima, duhovnim osobenostima, institucionalnoj infrastrukturi itd, jer nije nadjena matrica ozbiljnog politickog artikulisanja (uz svo poštovanje manjinskih etnocentricnih partija koje u suštini brane svoj rezervat), u njenom demografskom prekomponiranju (imigranti, izbeglice), u bezglavoj i stihijnoj stranackoj instrumentalizaciji autonomnih ideja koje (ne) vode separiranju. Vojvodina je, po inerciji drzavotvorne partije, naprosto postala rezervoar za razna politicka potkusurivanja i “punjenja" stranackih opcija centrala lociranih van ove ravnice. Iz tih razloga vojvodjanski špajz se sve teze otkljucava.

Muke Vojvodine danas su u njenim unutrašnjim konfliktima i antagonizmima unutar vecinske nacije (starosedeoci, dodjoši, izbeglice), u isplivavanju radikalnih politickih opcija koje nude brza, a time i neozbiljna rešenja (od Sešelja do Canka). Muke Vojvodine danas su u (ne)pristajanju na privesak centralnoj vlasti i dodvoravanju odnosno pasivnoj rezistenciji, bez politicke artikulacije, na razne nacionalno-drzavne, anahrone centralizacije.

Vojvodina kao zajednica sudbina, kako to kaze Edgar Moren, kao poligon potencijalne tolerantne i dijaloške uvezanosti razlicitosti naprosto je karcinomno napadnuta iskljucivostima i brzim potezima politickih junoša naših dana. Ona se ipak brani cutanjem, apstinencijom, povlacenjem, odnosno strategijom cekanja. Ipak je u Vojvodini na poslednjim izborima najviše glasova dobio - NIKO.