Stalno odlaganje vlasnicke tranzicije

Inercija formalne privatizacije

Sve ima svoj kraj pa i drustvena svojina. On dolazi neumitno i uporedo sa voluntarizmom formalnih promena i stvarnog statusa quo, kao i topljenja ostataka nacionalnog kapitala. Da li preko unutrasnje “nevidljive" privatizacije ili preko gomilanja medjunarodnih obaveza i jeftine kupovine domacih preduzeca - to je manje bitno

Dr Petar Djukic

Ko se uopste vise seca detalja koji su pratili polemiku oko donosenja i primene Zakona o svojinskoj privatizaciji Republike Srbije? Mnogi su vec izgubili iz vida da je njegova formalna primena otpocela 1. novembra prosle godine, a da je prva faza (obaveznog) strucnog procenjivanja vrednosti drustvenih preduzeca koje su na samostalnom rezimu privatizacije bila orocena do 4. jula ove godine. Nekako mimo javnosti, bez znacajnijih reakcija i komentara, protekla je vest da ce se period procenjivanja oduziti do kraja ove godine (nije iskljuceno i dalje.)

Zakon i njegova primena, trebalo je da nas obraduju, pre svega kroz poklon popuste koje bismo dobili kao zaposleni, bivsi zaposleni, penzioneri, cak i zemljoradnici itd, na ime ucinka koji smo ostvarili pri akumulaciji drustvenog kapitala. Takodje je trebalo da to postane osnova i stimulans za snazan priliv stranog kapitala u vidu kupovine deonica domacih javnih i drustvenih preduzeca, a u cilju povecavanja njihove ekonomske snage i tehnoloske moci. Konacno, ovaj pravni akt je trebalo da nas lansira u orbitu najnaprednijih zemalja u reformi, kako bismo se bar po tom osnovu oslobodili hipoteke politickog konzervativizma i priblizili eliminaciji svih (pa i spoljnog zida) sankcija.

Taj, navodno opsteprihvatljiv, human i u velikoj meri originalan zakon, bio je dovoljan razlog da 1997. godina bude najavljena, oznacena i u istoriju socio-ekonomskog preobrazaja nase zajednice ubelezena kao “godina reformi". Nakon velikih iskusenja i medjunarodnih nevolja sa raspadom prethodne drzave, ratom, sankcijama, siromastvom, to je trebalo da zazvuci trzisno, medjunarodno atraktivno i politicki elegantno. Sve je nagovestavalo bolju sutrasnjicu, a zakon kao melem na ranu pacenickom narodu i njegovoj vladi, morao je dobiti podrsku sirokih narodnih masa.

Opstrukcija reforme

Naravno da se gomilanje vojno-politickih problema i golemih medjunarodnih nevolja na Kosovu i oko Kosova uvek moze navesti kao smetnja za normalno odvijanje tranzicionih promena, koje bi podrazumevale i zakonski kontrolisan i socijalno prihvatljiv prelazak (neidentifikovane) imovine nicijih preduzeca u privatne ruke. To objektivno i jeste prepreka da se udje u privatizaciju sirih razmera, koja podrazumeva visoku zainteresovanost, kako domacih tako i stranih poslovnih ljudi za ulaganja kapitala u poslove na ovom prostoru.

Ali sta je sa zatezanjem odnosa prema Crnoj Gori, pritiskom na nezavisne medije i disciplinovanjem univerziteta? Da li su to elementi blokade reformi, njhove opstrukcije ili samo izgovor za dalje zaostajanje u reformama? A one nikako da krenu.

Proslogodisna investicija Italijana i Grka u kupovinu gotovo polovine srpskog Telekoma od bezmalo 1,6 milijardi maraka, bila je svojevrsni lakmus papir, kako za medjunarodne ekonomsko-finansijske institucije i asocijacije, tako i za vladine i privatne investitore. Njihovo interesevanje sa domace poslove nije samo proizvod motivacije za preuzimanje trzista, vec i opste stabilnosti i reformske orijentacije vladine politike. U biranju: biznis ili rat, poslovni ljudi nikada nece izabrati ni “r" od rata, ali ce traziti bar “r" od reformi. A one nikako da zapocnu. Kako bi onda zapocela starana ulaganja na osnovu dokapitalizacije (kako se popularno naziva kupovina dela preduzeca po trzisnoj ceni)?

Sampioni korupcije
Trenutna pozicija drusvenih preduzeca izlozena je najvecim mogucnostima preraspodela. O tome, pored hronicno najlosijih rezultata poslovanja drustvenih preduzeca, dovoljno svedoci cinjenica da je u opstepoznatom nedeljniku The Economist, Jugoslavija ubedljivo zauzela prvo mesto po korumpiranosti od svih balkanskih privreda, sa ocenom 7,4 (mereno od 0 do 9). Na drugom mestu je Albanija (5,7), treca je Makedonija (5,4), cetvrta Hrvatska (4), a poslednja Slovenija sa 0,7 poena. Ostaje utisak da je ovo neslavno vodjstvo u direktnoj korelaciji sa cinjenicom da je SRJ, odnosno Srbija jedina zemlja na Balkanu i Evropi u kojoj opstoji drustvena svojina, ciji je opstanak zakonom zasticen.

Deficiti, korupcija i privatizacija

Prethodne godine zabelezen je i rekordni trgovinski deficit zemlje od 2,35 milijardi dolara, koji je, doduse korigovan pozitivnim bilansom usluga, ali samo za nekoliko stotina miliona dolara. Neto devizni odliv iznosio je, dakle, blizu dve milijarde dolara, a trend njegovog uvecanja registruje se jos od vremena prethodnih sankcija, tako da u vremenu naseg privrednog oporavka 1994-1997. svake godine u proseku imamo 1,5 milijadi dolara neto manjak koji treba ispeglati poznatim i nepoznatim izvorima “cvrste valute".

Stvar nije u toj meri jednostavna kao kod unutrasnjih dinarskih deficita, jer se ovi drugi konacno mogu podmiriti stampanjem dinara (otpisom finansijskih obaveza, reprogramom kredita, novim pozajmicama, preraspodelama unutar grana, drzave i preduzeca...) sto se, konacno, svodi na tzv. prekomerni porast novcane mase. A on je u nas zakonita pojava opstanka drustveno-svojinskog sektora privredjivanja i preobimne javne potrosnje. Rec je o tome da se 18 milijardi dinara proslogodisnjih gubitaka u privredi, knjizenih uglavnom na teret trajnog kapitala, moze uporediti sa najmanje dve (a po proslogodisnjem trzisnom deviznom kursu cak i 2,5) milijarde dolara protivvrednosti realnog drustvenog proizvoda, za koji se slobodno moze reci da je registrovan, ali realno nije stvoren. Drustveni bruto proizvod zemlje, dakle, samo po tom osnovu, ne iznosi 16,5 milijardi dolara, vec svega 14.

Drustvena svojina se fakticki tek sada tretira kao “nicija i svacija", sto je bio zvanicni stav njenih “originalnih" idejnih tvoraca. Naime, prema konsekvencama i obavezama prema drustvenoj svojini iz minulih vremena, samoupravljacki radni kolektivi bili su obavezni, cak i po ustavu, da uvecavaju drustveni kapital, unapredjujuci takodje drustvenu reprodukciju, podizuci tako i drustveni i sopstveni standard.

Polozaj sadasnjeg drustvenog preduzeca je daleko gore (ne)definisan. Ono nije identifikovano ni kao samoupravljacko, niti kao javno, pa odlucivanje o njegovoj sudbini, ocene o njegovom radu i poslovnom uspehu, bez identifikacije vlasnistva i upravljanja, ostaju cista improvizacija.

To moze biti rezultat ciste inercije, ili eventualno namere. Tako i Zakon o svojinskoj transformaciji Srbije, ostavlja mogucnost zadrzavanja drustveno-svojinskog preduzeca, navodno kao konsekvencu ustavne odredbe o jednakoj pravnoj zastiti i slobodnom obavljanju privrednih delatnosti, pod jednakim uslovima.

Medjutim, bez obzira na ustavnu neprikosnovenost, drustveno-svojinsko preduzece je potpuno neidentifikovano, pa se ni njegovi rezultati, s obzirom na znacaj po celokupnu nacionalnu privredu, ne mogu ozbiljno tretirati u organizaciono-upravljackom, ekonomsko-tehnoloskom smislu. Ostaje samo jedan tretman, racun i kontrolna dimenzija. To je dimenzija upravljacko-politicke superkontrole.

Magicna privlacnost drustvene imovine

Kako se najveci deo sadasnjih materijalno-finansijskih resursa nalazi u rukama drustvenih i drzavnih preduzeca, to je objektivno veliki znacaj koji im pridaju drzavno-partijske strukture. Dakle, vlast u uzem smislu reci, objektivno mora da odgovara za sudbinu drustvenih preduzeca. Ima indicija da su rukovodioci drzavnih i drustvenih preduzeca danas u mnogo vecoj meri partijski organizovani, formalno i u smislu konkretnih obaveza prema vladajucoj koaliciji, nego sto je bio njihov politicki angazman u Savezu komunista bivse privredne strukture SFRJ. Interesantno bi bilo istrazivanje danasnje politicko-partijske podobnosti rukovodilaca, ne samo drustvenih vec i “uspesnih" (brzorastucih) privatnih preduzeca.

Drustveno preduzece je znacajan izvor licne koristi mnogih pojedinaca, pa i drustvenih grupa koje nece lako pristati na identifikaciju vlasnistva i odgovornosti. Njima zapravo sadasnje drustveno preduzece, ma koliko siromasno i devastirano, vise odgovara od bivseg samoupravnog preduzeca, a pogotovo od svojinski identifikovanog subjekta. Situacija nedovoljne konkurentnosti koju uslovljava dominacija drustvenih preduzeca odgovara i mnogim privatnim preduzecima. Ona se brzo snalaze u maksimiziranju poslovnog uspeha u poslovno-politickim vezama sa drustvenim preduzecima, radi sire drzavne i politicke podrske, kao i radi postizanja sto povoljnijih transakcija na relaciji drustveno-privatno. Mnogim korisnicima sadasnjeg statusa drustvenog preduzeca vise odgovara njegovo neidentifikovano vlasnistvo i upravljanje, bez ekonomskih konsekvenci, nego privatno vlasnistvo i rizicno trzisno poslovanje u veoma nepovoljnim unutrasnjim i medjunarodnim okolnostima. Oni ce se sigurno grcevito zalagati i za opstanak i protiv privatizacije drustvenih preduzeca.

Sve ima svoj kraj pa i drustvena svojina. On dolazi neumitno i uporedo sa voluntarizmom formalnih promena i stvarnog statusa quo, kao i topljenja ostataka nacionalnog kapitala. Da li preko unutrasnje “nevidljive" privatizacije ili preko gomilanja medjunarodnih obaveza i jeftine kupovine domacih preduzeca - to je manje bitno. Gradjani to odavno osecaju po sve visim cenama i sve tanjim novcanicima. Pocetak 1998. godine vraca nas ponovo na teren borbe sa besparicom, nepredvidljivim cenama, nestasicama, neispunjenim obecanjima, nagadjanjima oko stvarnih namera vlade i - siromastvom. Za mnoge ta borba nikako i ne prestaje. Kada se najveci deo populacije nadje na granici opstanka, mogu nastupiti neka drugacija opredeljenja, ali mozda za njih nece biti osnovnih ekonomskih pretpostavki.

Drustvena svojina - baza vlasti
Drustveno-svojinsko preduzece je danas najveci oslonac i izvor ekonomsko-finansijske stabilnosti vlasti, buduci da se iz njegovih fondova, uz valjanu personalnu spregu, neometano mogu finansirati akcije vise- manje politickog karaktera i donositi odluke o preraspodeli sredstava na nivou drustva. Tipican primer je dobijanje sponzorstva za razne “drustveno opravdane" projekte, koje obezbedjuju preduzeca u stalnim gubicima, koja su cak oslobodjena dela poreza i doprinosa, ili mesecima ne isplacuju licne dohotke. Preko drustvenih preduzeca se moze uslovljavati ponasanje mnogih privrednih subjekata, kao i sprovodjenja njihove politicke i ekonomske volje, pa se po tom osnovu i dalje moze ocekivati grcevita odbrana njegovog nedefinisanog statusa, narocito, dok su zajednica, spoljna pozicija zemlje, socijalna struktura i ravnoteza u krizi. Preko drustvenog preduzeca se daleko lakse moze uspostaviti monopol, a svaki monopol, bilo kao produkt velicine, trzisnog i socijalnog znacaja, ili kao rezultat delovanja grupa za pritisak obezbedjuje zavetrinu, preraspodele i neekonomsko bogacenje.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /