Sta je sa privatizacijom u Srbiji?

Do sada su svi kompromisi oko privatizacije trazeni unutar vladajuce drustvene grupe i zato su bili nepotpuni i kontradiktorni, odnosno zato tek treba naci celovit drustveni kompromis. Bez toga ce svaki put iznova blok vladajuce koalicije biti motivisan, pa i prinudjen, da menja ovaj kljucni sistemski zakon, odnosno da se vraca na polazna pitanja reforme.

Bojana Jager

Sada je obrnuto: u vreme kada je donosen novi srpski zakon o privatizaciji tadasnji resorni ministar Milan Beko prakticno nije silazio sa ekrana i stranica stampe, sada kada ga treba sprovoditi novi ministar za privatizaciju Jorgovanka Tabakovic ne moze se ni cuti ni videti u javnosti. Izuzetak je njen nastup na nedavnom skupu bankara u Nisu, na kojem je najavila temeljite izmene zakona, a odmah zatim njegov tvorac Milan Beko, na konferenciji za stampu u republickoj vladi, izjavio je da veruje da se Zakon nece menjati, jer je veliki broj anketiranih preduzeca pokazao da je spreman da po njemu udje u svojinske promene. Preduzeca, doduse, nista nije kostalo da pozitivno ispune prijavu jedan list papira, i tako izbegnu da se bilo kome zamere. U odnosu na republicku levicarsko-radikalsku vladu takav potez predstavlja razuman oprez, jer je potpuno jasno da su ponovo u igri suprotstavljeni interesi na vrhu.

Zakon o privatizaciji je predstavljao vazan promotivni adut u rukama bivseg Marjanovicevog kabineta (zgodno upotrebljen i u poslednjim republickim izborima) sa kojim je SPS sirokom birackom auditorijumu iz kruga zaposlenih u drustvenoj privredi i penzionera obecao sledece: i ako moramo u ekonomske reforme nismo zaboravili na vas, "insajderska" privatizacija i besplatna podela akcija i to do 60 odsto drustvenog kapitala je nas poklon, a necemo definitivno raskrstiti ni sa drustvenom svojinom. Sa druge strane, sa ulaskom u republicku vladu, radikalima takodje trebaju pozitivni poeni u dokazivanju reformskog kursa, tim pre sto su, dok nisu usli u strukturu vlasti, svoju socijalno-populisticku demagogiju najcesce pokrivali napadima na sadasnje koalicione partnere upravo na planu privatizacije dokazujuci da SPS i JUL sa njom koketiraju, a njihovi kadrovi usput pune svoje dzepove i lako prevode drustvenu u privatnu imovinu. Sam sef radikala, a potpredsednik republicke vlade, Vojislav Seselj, u jednoj od prvih svojih izjava na novoj funkciji nagovestio da ce se po pitanju obaveznosti privatizacije i njenog orocavanja (sto inace nikako nije moglo da bude ugurano u novi zakon) sada postici saglasnost i potvrditi efikasnost vlade narodnog jedinstva.

Proslo je gotovo tri meseca, a da se nije dogodilo nista, sem sto su mnoge aktivnosti vezane za sprovodjenje zakona zamrle (u pogon, na primer, nisu pusteni ni registri) a nezvanicno se cuje da jedna struja u vladi nije odustala od temeljitijeg menjanja zakona, dok druga na to olako ne pristaje. Objasnjenja ima vise, pocev od onih po kojima vlast u sadasnjoj politickoj situaciji u zemlji ima preceg posla do onih prema kojima koalicioni partneri saradjuju tako sto jedni druge dobro drze na oku, a rezultat je da "klizava" pitanja ostaju po strani. Takodje, tesko da bi neko, u ovom slucaju radikali, pristao da primi na dusu negativne politicke poene zbog pogorsavanja polozaja u privatizaciji zaposlenih u drustvenom sektoru i penzionera, sto bi se moralo dogoditi ukoliko bi se menjao sam model privatizacije, jer se nista trece - izmedju - ne bi moglo smisliti. Pri tome ne smeta, kako rece jedan strucnjak, da i ovaj zakon "vise laze, nego sto pomenutim kategorijama stanovnistva stvarno daje. Ekonomisti su vec izracunali da postojeci drustveni kapital (dr Jovan Rankovic, na primer, tvrdi da njegova ukupna suma ne prelazi nekih 22 milijarde maraka) tek sa oko 30 odsto pokriva zakonom sirokogrudo obecana prava povlascenima koji treba da ucestvuju u besplatnoj podeli akcija. (I to pod uslovom da sva preduzeca udju u privatizaciju.)

U ovakvoj politickoj klimi to se sigurno nece dogoditi. Zasto bi na primer zaposleni iz preduzeca, koja sasvim lepo mogu da zive od prodaje drustvene imovine na parce, pohrlili u privatizaciju i natovarili sebi na ledja novog vlasnika koji ce ih terati da rade drugacije, za slicne ili nize plate? Zasto bi, isto tako, sve dok postoji meko budzetsko ogranicenje i finansijski haos i dok se moze opstajati uz gubitke i nesolventnost (a lane su gubici bili na nivou dvadesetak odsto drustvenog proizvoda) drustvene firme zurile da menjaju vlasnicki status i tako pokidaju pupcanu vezu sa drzavom? Zasto bi povlasceni iz direktorske i politicke strukture bili zainteresovani da prekinu prelivanje kapitala iz drustvenih firmi u kumovska privatna preduzeca? I najzad, zasto bi, dok sasvim ne dogori do nokata aktuelni rezim koji sve politicke igre vodi na nacin da pojacava medjunarodnu izolaciju zemlje, bez obzira na to koja je formalna kazna na snazi, ozbiljno igrao na kartu privatizacije, kada je svima jasno da ona bez dodatnog stranog kapitala i strateskih partnera ne moze biti takva. To su uostalom dokazala iskustva u zemljama istocne i centralne Evrope - stvarnog prestrukturiranja preduzeca nije bilo nigde gde je to ucesce izostajalo i gde se sve svodilo na "internu privatizaciju" kakva se kod nas upravo nudi. Taj model, pokazalo je recimo rusko iskustvo, udara u zid onda kada je drzava prinudjena da prizna da vise ne moze da izdrzava preduzeca, sto po nekim ekonomistima u jugoslovenskom slucaju nije daleko.

Isto tako nije slucajno ono na sta je u "Ekonomskoj politici" upozorio dr Milan Kovacevic: Prosle godine, cim je postalo jasno da se ide na besplatnu podelu deonica i to do 60 odsto ukupne vrednosti preduzeca - znacajno je splaslo interesovanje stranih investitora za ulaganje u Srbiju. Postojeci koncept privatizacije u Srbiji krije, medjutim, jos jednu zamku. Jer, drzavnim preduzecima upravlja upravni odbor imenovan od vlade, sto stvara potpunu neizvesnost u pogledu njihovih buducih postupaka, ukljucujuci tu i odluke da se uopste udje u privatizaciju. Ako podaci koji pokazuju da je amortizacija veca od vrednosti izvrsenih investicija, upecatljivo govore koliko je katastrofalna situacija u domacoj privredi, koja ocigledno, ne raspolaze niti s jednim ozbiljnim izvorom finansiranja.

Podsecajuci da se nije ostvarila ocekivana brzina privatizacije (Milan Beko je lane uz promociju zakona obecao da ce veliki broj preduzeca vec u februaru ove godine krenuti u vlasnicku transformaciju), mr Aleksandar Vlahovic iz Ekonomskog instituta konstatuje da je do sada svega jedno preduzeca objavilo javni poziv, sto je u odnosu na ocekivanja da preko 4.000 preduzeca uzmu ucesca u ovom procesu, "depresivna brojka, koja ne obecava brzu privatizaciju". Po njegovom misljenju do usporavanja je doslo barem iz dva razloga, od kojih samo prvi moze biti okarakterisan kao tehnicki. Naime, relevantnim za procene vrednosti kapitala proglaseni su zavrsni racuni privrede za proslu godinu, koji se predaju do kraja februara, pa je to i granicni datum u ovom poslu. Kako je bilo kojoj iole ozbiljnijoj firmi potrebno barem dva meseca za izradu procene vrednosti kapitala, pocetak maja bi bio razuman rok do kojeg treba ocekivati nove procene. Na to opet treba dodati i zakonski rok koji pripada direkciji da ih verifikuje.

Drugi razlog, koji je dosao zajedno sa novim sastavom republicke vlade, predstavljaju pritisci da se zakon promeni, koji idu dotle da ne treba dogradjivati postojeci, vec bi bilo bolje napraviti novi, mada se iz tih prica jos nije rodila ni radna verzija nekog predloga. Promene, koje bi znacile uvodjenje obaveznosti i pojednostavljenje tehnike privatizacije su dobro dosle, smatra Vlahovic, ali bi izrada novog zakona, pre nego sto je isproban postojeci, svakako znacila dalja usporavanja celog procesa i novo trosenje vremena sa neizvesnim ishodom a sa sasvim izvesnim visestrukim negativnim posledicama za iscrpljenu privredu kakva je jugoslovenska.

- Licno mislim - posto do velike privatizacije ne moze doci bez novca da se firme prestrukturiraju, dakle bez stranog kapitala, da treba omoguciti brzu privatizaciju, i uz forsiranje instituta vaucerizacije, jer bi se tako efikasnije dovrsila faza odredjivanja titulara, sto bi kasnije omogucilo uspesnije kontakte sa inostranim partnerima. Uz to, bila bi nuzna i afirmacija zakona o stecaju, jer bi se tako razbistrila realnija slika stanja u privredi - sa kojim to kapitalom i zdravim preduzecima uopste raspolazemo, koja su drustvena preduzeca vec privatizovana jer su u rukama poverilaca i sa kakvim socijalnim problemima ce drzava morati da se suoci, kad konacno preuzme na sebe brigu o viskovima zaposlenih, kaze Vlahovic.

Vec osam godina u Srbiji se primenjuju razliciti koncepti privatizacije, a rezultat je da preduzeca nisu privatizovana, niti su transformisana i efikasnija. Sada opet imamo pogresan teorijski koncept, odnosno model izvucen iz minulog rada i zasnovan na teoriji radne vrednosti, uz prisustvo drustvene svojine, konstatuje dr Miodrag Zec, zakljucujuci da se posle tako dugog puta ponovo nalazimo pred politickim izborom - da li napustati drustvenu svojinu i preci na novu paradigmu privrednog razvoja. To je, u stvari, najdublje politicko pitanje i ne ocekujem skoro saglasnost oko napustanja drustvene svojine, kaze dr Zec, koji podseca da se upravo po tome srpski koncept bitno razlikuje od koncepta privatizacije u bivsim jugoslovenskim republikama i ostalim zemljama istocne Evrope.

Traganje za nekim ravnoteznim modelom ukupne privatizacije privrede i drustva podrazumeva trazenje kompromisa izmedju razlicitih interesnih grupa. Do sada su ti kompromisi trazeni unutar vladajuce drustvene grupe, zato su bili nepotpuni i kontradiktorni i zato tek treba naci celovit drustveni kompromis. U dosadasnjim modelima privatizacije preovladjivale su dve interesne grupe i oni su bili okrenuti ka zaposlenima i drzavi, izostavljajuci interes gradjana. Neophodno je da se nadje novi kompromis izmedju radnika, gradjana i drzave, a pozeljan model bi morao da uvazi u novu sintezu interesa, bez cega ce svaki put iznova blok vladajuce koalicije biti motivisan, pa i prinudjen, da menja ovaj kljucni sistemski zakon, odnosno da se vraca na polazna pitanja reforme, konstatuje dr Zec.

Da li se uopste radi o vracanju na pocetak, ili su u pravu oni koji tvrde da je odnos snaga u vladi otprilike takav da - obaveznost privatizacije mozda dolazi u obzir, pojednostavljenje tehnike je dobro doslo, bitnije promene samog koncepta ne mogu da prodju - videcemo.