Profesor Bogdan Denic: Stvarnost bez alternative

Srbiji je neophodan gradjanski otpor. Dolazi vreme nemira i gladi, kada ce se mnoga pitanja resavati na ulici. Srbijanska opozicija nije spremna na batine i glad, a ovakva vlast samo to nudi. Sramno je izostao antiratni protest zbog Kosova, protiv rasistickog ponasanja srpskih studenata na Univezritetu u Pristini. Ni vlast, ni opozicija ne pokrecu pitanja denacifikacije, a ubice slobodno setaju

Milanka Saponja-Hadzic

Od Cavtatskih susreta do danas, profesor s Univerziteta u Njujorku Bogdan Denic svake godine obilazi nove drzave nastale od prostora njegove domovine.Vec punih deset godina analizira srpsko-hrvatsko-bosanske prilike iz americkog ugla u susretima s tankim slojem liberala, pruzajuci podrsku njihovim naporima da demokratija stigne i na ove prostore. To radi svake godine, obicno putujuci od SAD do Braca, gde provodi leto. Tako se i ovog maja nasao u Beogradu u organizaciji jugoslovenskog TOD, Centra za tranziciju ka demokratiji, gde je odrzao nekoliko predavanja.

Za proteklu deceniju, od poslednjeg Cavtatskog susreta (1988) do danas, Jugoslavija je promenila granice i prosla put od raskosnog predvorja Evrope do nekomfornog kraja sveta. Pristojnost i entuzijazam njenih stanovnika zamenjeni su ponizenjem i stidom, bez obzira na naziv drzave u kojoj zive. Drzavna pitanja preuzeli su neki novi ljudi, u raznim drzavama, ali isti po “pogledima na svet", kako bi to rekli ucesnici Cavtatskih skupova. U nekoj slicnoj raspravi danas bi dilema bila da li ovaj prostor karakterise latinskoamerikanizacija ili meksikanizacija?

Profesor Denic smatra - ova druga:

- Sve nove drzave su manje suverene nego sto je bila SFRJ. Sve su podlozne jakom uticaju iz inostranstva. Bosna je skoro pod protektoratom. A najbolje bi bilo da je i ostatak Jugoslavije pod protektoratom. Ja ne mislim da je suverenitet dobar, ako to stvara ekonomsku katastrofu, kao kod nas. Veliki deo naroda je propatio u ratu, ali se jedan tanki sloj veoma obogatio. Ratovao je po principima tridesetogodisnjih ratova u Nemackoj iz 17. veka, da bi pljackao. Kuda su oni prosli tu trava ne raste, bas kao u 17. veku. Od samog pocetka ekipe s obe strane vatrene linije saradjivale su. Fabrika tenkova u Slavonskom Brodu godinu dana posle rata jos je uvek proizvodila za obe vojske, od materijala iz svih republika iz bivseJugoslavije. Fabrika topovske municije, nadomak Sarajeva, nikad nije bombardovana, bez obzira na trogodisnju opsadu tog grada.

Istovremeno javno mnjenje je do te mere zatrovano da ce trebati deset godina da bi ljudi mislili svojim glavama, di bi mediji bili oslobodjeni. Najbolje je sto se nama moze desiti bila bi neka vrsta skandinavizacije. Drzave suverene, meke granice, protok ljudi i dobara i normalizacija odnosa, spajanje familija, s obe strane granice. Smatram da je jedan od nemalih zlocina ove vlasti to sto su izdali obecanje hrvatskim Srbima da ce im dati dvojno drzavljanstvo. Da oni imaju to, mnogo manje bi ljudi sada bezalo iz istocne Slavonije.

Prekodrinski Srbi su prevaru vec odavno prihvatili kao deo svog isksutva i posledicu odanosti bez ostatka matici. Ipak, zasto im se ne olaksa polozaj, dvojno drzavljanstvo ce kad-tad biti uvedeno?

- Zbog Albanaca. Boje se da bi tu bio jedan presedan. A sem toga mislim da s prekodrinskim Srbima postoji jedna cinicna igra. Pozant je citat kojim Stipe Mesic citira Borisava Jovica koji kaze: “To su vasi gradjani, radite s njima sta hocete". Mislim da je ta cinicna izjava upropastila Srbe u Hrvatskoj.Oni ce sada biti manjina, koja nece imati vise od 300.000 kada se svi vrate i to uglavnom starije stanovnistvo. Za Franju Tudjmana Hercegovci u zapadnoj Hercegovini su pretorijanska garda, a za Srbe ovde - Srbi u Bosni su problem. I zato su ovi ovde mnogo skloniji da izdaju interese Srba u Bosni i Hrvatskoj, za svoje uske interese.

Za ostre i ljute Hercegovce neprikosnoveni autoritet bio je Gojko Susak, koji je jedini i mogao da ih kontrolise. Sta ce biti sada, posle njegove smrti?

- To je sada vrlo zanimljivo. Tvrdo krilo HDZ-a, koje se grcevito bori za pozicije (u ocekivanju smrti Franje Tudjmana), nije vezano za Hercegovce. Tako da mislim da ce oni biti pusteni niz vodu i medjunarodna zajednica ce tu vrsiti pritisak.

Na putu do eventualne skandinavizacije ovog prostora odlucujucu ulogu ce i daljeimati medjunarodna zajednica. Sta mislite o instrumentima koje ce koristiti za stabilizaciju prostora?

- To ce biti obilati krediti za sve infrastrukture, i to ce omoguciti komunikaciju. Oni ce insistirati na stabilizaciji prostora da bi mogli da vrate izbeglice, koje im prave politicke probleme. Mislim da su SAD i EU postigli manje-vise konsenzus da se granice ne mogu menjati. Sto znaci, Prevlaka ostaje gde je. Ne dolazi u obzir ni Herceg-Bosna, ni Republika Srpska. Mislim da je to gotova prica. Nema govora da ce se priznati nezavisnost ili otcepljenje Kosova. Insistirace se na resenju koje ce zadovoljiti vecinu stanovnistva u toj pokrajini. Da sam ja Albanac, ja ni pod nikakvim uslovima ne bih prihvatio bilo kakav dogovor sa Srbijom bez medjunarodne garancije, posle ovoga sto se desava s Crnom Gorom. Jasno je da to ne moze zavisiti samo do politicke volje Beograda. Mislim da ce medjunarodna zajednica tu stalno biti prisutna kao neka vrsta garanta.

Na Kosovu vise nisu slobodni ni Albanci, ni Srbi. Cak ni oni koji se tamo nadju u prolazu ili poslom. Da li je realno ocekivati protektorat nad Kosovom?

- Nije. Mnogo je skupo, na zalost. Mislim da bi bilom nogo bolje i za Srbe, i za Albance da dodje do protektorata.

Verujete li da sadasnja situacija moze da se odrzi, da se nece oteti kontroli?

- Nasilje niskog intenziteta ce se nastaviti na duze vreme, ali je pitanje koliki je to intenzitet koji medjunarodna zajednica moze da tolerise. Oni nece dopustiti eksploziju koja bi se prelila u Makedoniju i izazvala regionalni sukob. Medjunarodna zajednica bi trebalo jasno da kaze, nediplomatskim jezikom, sta ce biti ako se rat na Kosovu razvije, koje su posledice. I da je sredjivanje stanja na Kosovu cena za ukljucivanje u evropske tokove.

Sve sto SR Jugoslavija radi samo je potvrda uverenja da ona tu integraciju i ne zeli. Po logici stvari, svako otvaranje je ugrozava.

- Ja mislim da to nije tacno. Mislim da se radi o seljackom cenkanju, a gospodin Milosevic misli ako oduzi pregovore da ce dobiti bolje resenje. To je ista greska koju je ucinio Izetbegovic u Bosni. Svaki predlog koji je dobio bio je gori od prethodnog. Isto ce biti i sa Srbijom. Posle nekog vremena, strpljenje istekne. Niko ne veruje da su albanski teroristi andjeli i da se parola “svi Albanci u jednoj drzavi" razlikuje od “Svi Srbi u jednoj drzavi". Ali, jednostavno, misle da se ustupci moraju najpre traziti od vece nacije, koja ima monopol sile i vojske. I da Srbija mora da se suoci s cinjenicom da Beograd ne moze da vlada Kosovom. Kosovo moze biti u Jugoslaviji, ali ga moramo u to ubediti. Ali zasto bi normalan covek uopste hteo da bude u Jugoslaviji, ne samo Albanac nego i Srbin? Ja se slazem s Kocom Popovicem koji je rekao da s velikom teskocom treba da ubedimo Albance da budu u Jugoslaviji, ali ne mozemo da ih ubedimo da budu Srbi.

Svaka od tih kombinacija za Beograd znaci gubitak dela vlasti, makar i sasvim mali, da ne govorimo o propagandnim efektima. A rezim se ne miri s tim.

- Nikada nisam razumeo tzv. patriotske snage za koje je autonomija baba-roga. Zasto bi meni smetalo da Vojvodina ima autonomiju, da Kosovari vladaju sami sobom, pod uslovom da se zna da nema otcepljenja i da srpska manjina ima garancije, da se zna da neka pravicnost vlada u toj regiji. Da je pametna, srpska vlada bi pozvala medjunarodnu zajednicu da, recimo, pet godina kontrolira taj prostor i razoruza taj narod. To bi olaksalo situaciju. Ali ovi nemaju hrabrosti da se suoce s tim. Ja onda pitam nacionaliste sta je njihovo resenje - veciti tihi rat, vecita okupacija, veciti teret na vratu Srbije?

U razmatranjima resenja za Jugoslaviju i Kosovo najcesce se govori o zajednici regija. I tu je gotovo postignut konsenzus izmedju vlasti i opozicije, prvi put.

- Ali to ne moze vise bez rata. Da li smo mi sada spremni da razvalimo ostatak Jugoslavije zbog toga, posto je jasno da Madjari u Vojvodini i Crnogorci nece dozvoliti da njihovi mladi ginu na Kosovu. Smatram da je kriminalno da ova vlada ne nudi neko resenje, a sest skupstina na Kosovu je crni humor. Zasto ne bismo imali i egipatski parlament, kad imamo romski i muslimanski?

Albanski pokret ima sve vecu podrsku stanovnistva, da li mere koje preduzima ova vlast sire tu podrsku ili suzavaju? Da li politika ove Vlade moze da pridobije deo albanskog stanovnistva?

- Ova Vlada je sistematski eliminisala sve umerene projugoslovenski orijentisane Albance, pocevsi od Kacuse Jasari i Azema Vlasija. Umesto da pokusaju da nadju neki zajednicki jezik s Bakalijem i vide resenje u Jugoslaviji, oni to izbegavaju. I sada je poruka Albancima otprilike ovakva: Dokle god se vi drzite nenasilne strategije otpora, dotle se nista nece desiti. Na moju veliku zalost (mislim da ce Albanci uglavnom stradati od ovih oruzanih borbi) meni izgleda da je poruka koju su medjunarodna zajednica i Srbija dale sledeca: Ako zelite da se vase pitanje stavi na dnevni red, morate se baviti oruzanom borbom. To je jako, jako opasno. To moze da traje i traje, i ne mora da bude veliki borj boraca. U Severnoj Irskoj, IRA nikada nije imala vise od 400 do 500 boraca, pa ipak je Irska bila godinama paralizirana. Ja ne verujem da je srpska policija efikasnija od britanske.

Ovde se smatra da rezim izbegava resavanje kosovskog pitanja zbog toga sto strahuje da ga nece nadziveti. Ima se u vidu cinjenica da je Kosovo zloupotrebljeno za njihov nelegitiman, siledzijski, dolazak na vlast. Samo je Kosovo moglo biti dovoljno jak argument i opravdanje za krsenje svih zakona i pravila prilikom ustolicenja socijalista. Uz plebiscitarnu podrsku Crkve, SANU i naroda s obe strane Drine, naravno.

- Ja mislim da je potrebno nesto drugo, da medjunarodna zajednica izvrsi ostriji pritisak i vlast ovde moze reci - mi, eto, nismo hteli, ali smo morali. Mogu i Albanci reci da nema nezavisnosti, ali da je to visa sila, iako je to bila njihova jaka zelja. Ponekad je dobro napraviti veci pritisak. Mislim da je ovaj momenat sada takav. Problem je u tome sto je ovaj rezim pogresno procenio da moze da trguje. Ako popusti malo na Kosovu, da ima odresene ruke u Crnoj Gori, sa slobodom stampe, s univerzitetima. Mislim da ce se gorko prevariti i sankcije ce se vratiti kad-tad.

Kako ce se po Vasoj proceni razvijati situacija u Crnoj Gori?

- Ja mislim da se Crna Gora ne moze otcepiti bez krvi i neodgovorno je od nekih stranaka sto to pitanje postavljaju, jer bi to bila igra koja bi ovom rezimu samo pomogla. Mislim da ce Beograd jako tesko preuzeti Crnu Goru, bez velikih posledica na medjunarodnom planu. Jasno je da SAD i EU zele da podrze Djukanovica, kao jednu viziju i alternativu u okviru Jugoslavije.

Da li je moguca drzava s dva sistema? Da veca republika bude zatvorena, s kontrolisanom privredom i izolovana, a druga otvorena i trzisno orijentisana.

- Moze pod uslovom da je ta druga jedinica slaba i da ne ugrozava vecu. Mislim da je nerealno ono sto Djindjicevi ljudi govore da se moze stvarati opozicija oko Crne Gore. Ona je premala da bude spas za Srbiju. Mislim da Srbija mora da nadje unutrasnje snage da pocne resavati sama svoje pitanje. Nema drugog ko bi to uradio za nju. Kriminalno je sto se jedan broj intelektualaca, kao sto je Kostunica, stalno odupire federalizaciji Jugoslavije. Bilo bi mnogo bolje da imamo Srbiju, Crnu Goru, Kosovo i Vojvodinu kao federalne jedinice, izmedju kojih bi bila neka ravnoteza. Zato ja ne razumem tu ljubav za centralizam kod srpske opozicije, posto ne vidim kako oni shvacaju tu mogucnost. Dugorocno, jedna federalna jedinica s devet miliona i druga s pola miliona stanovnika jednostavno nema sanse. Nije ni razumno da ta mala federalna jedinica ima isti broj glasova kao ova velika.

Drzava regija, o cemu se govori, nije nikakvo resenje, jer to implicira da je Beograd centar i da Srbija dominira svim regijama. Ja mislim da to sada nije moguce resenje. Mozda u dalekoj buducnosti, ali tada cemo vec biti u Evropi i to ce biti irelevantno pitanje, jer granice ce biti meke. Mislim da je najzdravije da mi ubrzamo proces ulaska u Evropu, ali ova vlast objektivno tome smeta.

Moze li mala, slaba Crna Gora da utice na demokratizaciju velike i besne Srbije?

- Mogla bi pod uslovom da ima jaku medjunarodnu zastitu. To moze da bude jedan model. Mislim i da pobeda demokratske opozicije u Hrvatskoj moze da utice na demokratizaciju u Srbiji. Ali osnovna je situacija u Srbiji. Ja ne vidim opoziciju koja se nudi kao legitimna alternativa vlasti. “Zajedno" je izneverio velike nade u inostranstvu i Srbiji, Draskoviceva stranka je postala rezimska. Da li verujem da je Zoran Djindjic uverljiva alternativa? Ne mislim da je to tako, ali volio bih. Politicki profil te stranke nije mnogo jasan. Zatim, recimo, na plakatima po beogradskim ulicama DS pokusava da mobilizira sovinizam i nacionalizam. Oni napadaju ovu vlast zato sto je izgubila Krajinu i Bosnu. Da li to znaci da je trebalo dalje da ratuju? Neka to kazu.

Mi u Hrvatskoj imamo alternativu. To je Racanova stranka, koja sada ima negdje oko 25 do 30 odsto biraca, u svim sondazama. Drzi Rijeku, drzi Split u koaliciji s drugim opozicionim strankama. Na izborima u Zagrebu dobila bi oko 40 odsto. Jedini problem bi mogao biti ako se u Hrvatskoj (zbog vise sile) raspisu prevremeni izbori. To bi mozda bilo prerano. Tvrdo krilo HDZ daje dosta znakova da ne bi dozvolilo mirnu predaju vlasti. Medjutim, Hrvatska je na srecu hrvatskog naroda mnogo podloznija medjunarodnim pritiscima i mislim da bi oni sprecili vojni udar. Tako bi verovatna opozicija bila neka vrsta koalicije s Racanovom strankom u centru, s Gotovcem, delom liberalne stranke, koji je po mom misljenju principijelniji. S regionalnim strankama Istrana i Rijecana, Mesicevom strankom i delom seljastva. SDP ima organizovanu stranku u svakoj varosi. Tako da procjenjujem da HDZ moze da izdrzi najvise jos dvije godine.

U Srbiji je drukcije, jer opozicija uglavnom postoji u Beogradu. Ovo je razmazena opozicija, ona ocekuje da je ovakva Vlada ne tuce. Izvinite, ovakve vlade tuku opoziciju. Cinjenica je da se ne moze izvuci mnogo ljudi na demonstracije zbog zakona o univerzitetu, da penzioneri trpe sporo umiranje od gladi. Pljacka je potpuno otvorena, nismo imali antiratne demonstracije zbog Kosova, nase opoziciono demokratsko javno mnjenje nije protestovalo protiv rasistickih strajkova studenata u Pristini, koji se bune sto dele Univerzitet s albanskim studentima. To je nevidjeno i moglo se videti samo u Juznoj Africi kada su beli vladali. Sve to ukazuje da opozicija nije ozbiljna.

Moglo bi se cak reci da se krece suprotno od zeljene slobode pojedinca i demokratizacije. Radikalizuje se ne samo politicka scena, vec i svest naroda. Ona, mozda, najvise.

- Mislim da je velika greska opozicije (a i nekih u inostranstvu, koji ju podrzavaju) sto smatra da se u Srbiji moze razviti umerena, liberalna protrzisna ne preostra, ne preradikalna opozicija prema ovom rezimu. Problem je sto ljudi koji se bave takvom politikom nisu spremni da idu u zatvor i da se bore s gladju koja nas ceka i s ekonomskom katastrofom, koja je pred nama. Ovde ce biti jedan vrlo jak socijalni bunt i to moze da bude ono na cemu jasu Seseljevi radikali. Sve dok se opozicija zadovoljava s parolama “na komunjare" i “bando crvena" - nema napretka. To nece pokrenuti nezaposlene radnike iz Rakovice. I dok god ova opozicija nema nikakve veze sa sindikatima, one je neozbiljna. To je opozicija srednje klase, kosmopolitski orijentisana - salonska. Nazalost, mi smo u takvoj situaciji da ce se mnogo toga resavati na ulici.

Znaci li to da, ipak, racunate da ce doci do sukoba “u porodici" i da ce radikali postati opozicija?

- Ja mislim da je pitanje odnosa radikala prema vlasti centralno pitanje. To sto je Milosevic uzeo radikale u svoje krilo da bi strasio Evropu i opoziciju, izuzetno je opasna igra. Seselj, ma sta drugo bio, izuzetno je pametan covek. I opasan covek. A ja mislim da bi Seseljeva vlast u Srbiji dovela do gradjanskog rata.