SVEDOCENJE SLAVKA DOKMANOVICA PRED HASKIM TRIBUNALOM

Bivsi gradonacelnik Vukovara odbija optuzbu da je ucestvovao u planiranju ubistva 200 ljudi iz vukovarske bolnice novembra 1991. godine. Tvrdi da je tog dana bio u pratnji delegacije iz Vukovara

Mirko Klarin
dopisnik “Nase Borbe" iz Haga

“Stradao sam od Hrvata jer su me optuzivali da sam za Veliku Srbiju; stradao sam od Srba jer sam, po njima, radio za Hrvate i zastupao njihove interese; stradacu, verovatno, i ovde..." - rezignirano je, u jednom trenutku tokom dvodnevnog svedocenja pre haskim Tribunalom, primetio optuzeni Slavko Dokmanovic.

Strategija njegove odbrane je, upravo, da ukazivanjem na prva dva “stradanja"... spreci trece, tj. osudu za saucesnistvo u poznatom masakru u vukovarskoj Ovcari, koje mu pripisuje tuzilac. Otuda je prvi deo Dokmanovicevog svedocenja, u kojem je odgovarao na pitanja branioca Tome File, bio posvecen “projugoslovenskoj orijentaciji" optuzenog, naporima koje je kao predsednik Skupstine opstine Vukovar u prvoj polovini 1991. cinio kako bi sprecio sukobe u gradu, te neprilikama koje je zbog toga imao sa “ekstremistima obeju strana."

Vodjen pitanjima svog branioca, Dokmanovic se predstavio kao zrtva sopstvenih iluzija o mogucnosti “spasavanja Jugoslavije"... zahvaljujuci kojima se nasao u “igri ciji scenario nije shvatio"... i medju akterima “cije prave namere nije znao"... ali ciji ishod ni u kom slucaju “nije mogao da spreci"... buduci da kao predsednik Opstine, a potom i kao ministar u “vladi" Srpske oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem... nije imao nikakvu vlast. Pognute glave, ociju fiksiranih za sto pred sobom (kako je inace presedeo citavo dosadasnje cetvoromesecno sudjenje), Dokmanovic je nastojao da uveri sudije kako se te 1991. nasao u nezahvalnom polozaju izmedju cekica i nakovnja dva sukobljena nacionalizma, te kako je naivno nastojao da udovolji oboma, tako sto je, recimo, ucestvovao na Srpskom saboru u Srbu, a potom odrzao govor na promociji vukovarske HDZ.

Najvazniji deo Dokmanovicevog svedocenja se, jasno, odnosio na kriticni 20. novembar 1991. kada su, prema optuznici, vojnici JNA pod zapovednistvom majora Veselina Sljivancanina odveli iz vukovarske bolnice najmanje 200 ljudi, koji su iste veceri streljani na obliznjem poljoprivrednom dobru Ovcara. Pored toga sto tvrdi da je ucestvovao u planiranju zlocina i izboru lokacije za masovnu grobnicu, tuzilac posebno tereti Dokmanovica da je tog dana “svratio" do hangara na Ovcari - u kojem su, pre streljanja, bili zatvoreni ljudi odvedeni iz bolnice - te da je licno ucestvovao u prebijanju nekolicine zatvorenika. O tome su, pred sudom, svedocila dva ocevidca, zatocenika iz hangara koji su, sticajem srecnih okolnosti, preziveli masakr.

Dokmanovic, medjutim, tvrdi da je tog kriticnog dana bio u pratnji delegacije iz Kladova koja je dosla u posetu Vukovaru. U zelji da to ovekoveci, predsednik Skupstine opstine Kladovo je sa sobom poveo lokalnog novinara, kojeg je zaduzio da video-kamerom zabelezi istorijsku posetu tek “oslobodjenom" gradu. Taj snimak, odbrana je ponudila kao krunski dokaz alibija optuzenog i on je u protekle dve sedmice bezbroj puta prikazan sudijama. Prikazivan je, jasno, i tokom Dokmanovicevog svedocenja, kako u direktnom ispitivanju od strane branioca, tako i u unakrsnom ispitivanju kojem je optuzenog podvrgnuo tuzilac.

Izvodjenje optuzenog na klupu za svedoke je za odbranu mac sa dve ostrice, jer se time tuziocu pruza sansa da ga u unakrsnom ispitivanju navede na “tanak led" i izvuce iz njega nesto sto ne bi hteo, ili smeo, da kaze. Mada je pred pocetak unakrsnog ispitivanja sudijama rekao da pred sobom imaju “slomljenog coveka", Dokmanovic nije dozvolio da ga tuzilac Klint Vilijamson “lomi" i destabilizuje, te da ga - kako mu je par puta zamerio - “hvata na sitnice." U jednom je trenutku, cak, upitao tuzioca “da li je on normalan?"... (kada ga optuzuje da je ubio 200 ljudi), i nekoliko se puta zaklinjao u boga i decu da nema nista sa tim zlocinom i da nikada nikog nije ubio ili zlostavljao.

Tuzilac je, ipak, Dokmanovica stavio na prilicne muke da pred sudom objasni neke svoje izjave i postupke... koji se ne uklapaju u portret optuzenog koji je naslikala odbrana. Radilo se o izjavama u kojima se iskljuciva odgovornost za konflikt prebacuje na Hrvate; tvrdi kako se oni (Hrvati) “objektivno, vise nikada ne mogu vratiti u Vukovar"; te kako ce Vukovar “od sada pa doveka biti srpski grad." U “projugoslovenski" portret optuzenog se, po tuziocu, ne uklapa ni njegovo ucesce na Srpskom saboru u Srbu (odrzanom, kako je primeceno, 11 meseci pre nego sto je Hrvatska proglasila nezavisnost), kao i njegovo clanstvo u Srpskom nacionalnom vecu koje je tom prilikom izabrano. Tvrdnje odbrane da je optuzeni istupio iz tog Veca i da nije ucestvovao ni na jednom njegovom sastanku, tuzilac je pobijao citatima iz knjige Ilije Petrovica, jednog od osnivaca SNV, u kojima se navodi kako je Dokmanovicevo istupanje bilo “samo za javnu upotrebu" (zbog kritika u hr! vatskoj stampi); te se opisuje njegovo zalaganje - na sastanku u Beogradu - za osnivanje posebnog SNV sa Istocnu Slavoniju, zbog “razlika izmedju Knina i Vukovara."

Tuzilac je, dalje, trazio od optuzenog da objasni zasto je u intervjuima koje je nakon hapsenja imao sa haskim istraziteljima “propustio" da pomene da je 20. novembra 1991. prisustvovao sastanku vlade Srpske oblasti u upravnoj zgradi “Veleprometa", tvrdeci da je to - a ne delegacija iz Kladova - bio glavni razlog njegovog dolaska u Vukovar. Ispitujuci, nekoliko dana ranije, “premijera" te vlade, Gorana Hadzica, koji je video-linkom svedocio iz Beograda, tuzilac Grent Nimen je tvrdio da je na tom sastanku “odlucivano o sudbini ljudi koji su iz vukovarske bolnice odvedeni na Ovcaru." Hadzic je to negirao, a Dokmanovic je pred sudom tvrdio kako to i nije bio “pravi sastanak", vec su se tek tako okupili da bi pokazali da “civilna vlast postoji, barem na papiru."

Prikazujuci, jos jednom, video snimak o poseti delegacije iz Kladova, tuzilac je nekoliko puta pitao Dokmanovica da li su on i njegovi pratioci “bili ljuti" zbog onog sto su videli iz automobila vozeci se kroz Vukovar. Na traci se, naime, cuje razgovor putnika u automobilu u kojem se cesto pominju “ustaske majke", sva razaranja pripisuju iskljucivo “ustasama", dok se svi lesevi pored kojih prolaze identifikuju kao Srbi. Dokmanovic je, medjutim, tvrdio da nisu bili ljuti, vec samo sokirani onim sto su videli, uskracujuci tako tuziocu sansu da zakljuci kako je, u “pravednickom gnevu", optuzeni (sam ili sa nekim od saputnika“, "skoknuo“ malo do hangara u Ovcari da se "isprazni.“ Ipak, tuzilac je - na insistiranje britanskog sudije Ricarda Meja - upitao optuzenog da li je tacno da su kola u kojima je bio "skrenula sa puta izmedju Vukovara i Negoslavaca i otisla na Ovcaru“, na sta mu je Dokmanovic uzvratio vec citiranim pitanje: “Da li ste vi ! normalni?"