Prisluskivanje Titovog telefona

Udba zna da svako ima neki porok ili slabost. Stefanovic porice da je odobrio da se prisluskuje Tito. Optuzeni brane Rankovica. Djilasovi prijatelji protestuju zbog blage kazne Rankovicu...

U tri pravca: Djilas, Tito i Rankovic na Visu 1944. godine

Bilo je vreme da se partija umesa, da obuzda spijuniranje vodecih clanova partije i antiparijske aktivnosti Udbe. Izvrsni komitet Saveza komunista odredio je jednu komisiju da vodi istragu o delatnosti Udbe. Tito je bio oprezan, kao sto je to uvek bio, da izbegne raspaljivanje nacionalne mrznje izmedju raznih republika. Sredio je da se Krste Crvenkovski, Makedonac, postavi za predsednika ove komisije, ali u komisiju su ukljuceni Srbi i predstavnici drugih nacionalnosti, medju kojima je bio i mladi hrvatski rukovodilac u usponu Mika Tripalo.

Sve njihove istrazne radnje kao da su ukazivale na to da je Lukic bo najvise odgovoran za ispade koje je pocinila Udba. Lukic je Tripalu priznao da Udba ima dosijea za preko milion ljudi samo u Hrvatskoj. Objasnio je da, posto svaki muskarac i zena imaju neki porok ili slabost koje strani agenti mogu iskoristiti da ih ucene da spijuniraju protiv Jugoslavije, bilo je bitno da Udba otkrije koji su to poroci i slabosti, spijunirajuci sto god je moguce vise ljudi. Vozac Milke Kufrin priznao je da nije bilo ni reci istine u njegovoj izjavi kojom ju je optuzio da je pokusala da ga natera da bude njen ljubavnik. Rekao je da mu je to priznanje diktirao jedan agent Udbe u Lukicevoj kancelariji. Ova komisija oslobodila je Milku Kufrin svih optuzbi protiv nje.

Stefanovic je ogorceno poricao da je odobrio prisluskivanje Titovog telefona; rekao je, ako je to iko ucinio - to nije bila Udba. Svi Rankovicevi drugovi jos i danas odrzavaju taj stav. Nekoliko nepristrasnih posmatraca, ukljucujuci i Titovog britanskog poznanika ser Ficroja Maklejna, sumnjali su da bi Rankovic prisluskivao Titov telefon, imajuci u vidu njegovu licnu odanost Titu. Medjutim, clanovi istrazne komisije su sigurni da je to bilo delo Udbe i misle da je Rankovic verovatno znao za to. Priznaju da Rankovic nikada ne bi kovao zaveru da kao potpredsednik Jugoslavije preuzme rukovodstvo drzavom i partijom kad Tito umre, ali iznad svega veruju da je Rankovic, poput Stefanovica i Lukica, spijunirao za ljubav spijuniranja; prisluskivali su svakoga jer su osecali nepodnosljivom i samu pomisao da postoji neko koga oni ne prisluskuju.

Rankovic je bio u neobicnom polozaju sefa tajne policije koga su gotovo svi postovali. Cak i liberali, koji su ga oborili s vlasti, i namenjena mu zrtva Milka Kufrin, bili su spremni da ga oslobode vecine optuzbi; smatrali su da su njegovi potcinjeni, Stefanovic i Lukic, znatno vise krivi od njega. Medjutim, on je bio tako tesno vezan za Udbu da ni na koji nacin nije mogao preziveti njeno raskrinkavanje i cistku onih koji su cistke obavljali.

Izvestaj komisije razmatran je na sastanku Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije na Brionima u julu 1966. Simic, koji je poslednjih deset meseci bio ambasador u Kanadi, bio j opozvan iz Otave da objasni svoje ponasanje u Beogradu kad je bio na duznosti sekretara partijske organizacije diplomatskih sluzbenika, jer je uvek bio blizak Rankovicu. 15. jula napisao je Titu pismo navodeci u njemu da su optuzbe protiv njega i Rankovica i njihovih pristalica lazi koje je izgovorila Kardeljeva frakcija. Tito mu nije odgovorio. Simic je kasnije otkrio da Tito nikad nije primio to pismo.

Rankovic, Stefanovic, Lukic, Simic i drugi vodeci clanovi partije koji su po misljenju ljudi bili povezani s Udbom, bili su izbaceni iz Saveza komunista, a posle odredjenog vremena liseni svih svojih polozaja u vladi. Bilo je saopsteno da ce njima i cetrnaestorici drugih biti sudjeno zbog korpucije, represije i drugih prekrsaja, ali Tito je u decembru objavio da se, s obzirom na njihove prosle zasluge za zemlju i partiju, protiv njih nece pokrenuti nikakav dalji postupak.

Kao i obicno, Tito je delovao na daleko manje nemilosrdan nacin nego Staljin. U Sovjetskom Savezu, Jagoda, Jezov i Berija bili su streljani; u Jugoslaviji Rankovicu je dopusteno da se povuce u privatan zivot, uz penziju. Simic, kome je takodje dopusteno da ode u penziju, osecao je takvu odvratnost prema politici da je svoje vreme posvetio pisanju divnih knjiga o ribama i lovu na zivotinje, jer je mislio da su ribe i zivotinje bolje i interesantnije od ljudskih bica.

Neki Djilasovi prijatelji protestovali su protiv blagosti koja je ukazana Rankovicu, uporedjivali je s neprekidnim proganjanjem kome je Djilas bio podvrgnut, ali to nije ispravno poredjenje. Za svoj prvi prekrsaj Djilas je bio samo iskljucen iz Centralnog komiteta, no ne i iz partije kao Rankovic. Posle iskljucenja Rankovic je bio spreman da mirno zivi kao penzioner dok je Djilas, pravo ili nepravo, vise puta cinio prekrsaje i konacno bio poslat u zatvor posle svog treceg prekrsaja. S Titovog gledista postojala je osnovna razlika izmedju stavova njegova dva bivsa druga. Djilas se jasno odrekao socijalizma i nesvrstanosti i povezao se s ciljevima gradjanske demokratije i zapadnim silama, dok se Rankovic od 1948. podjednako protivio i Zapadu i Sovjetskom Savezu.

Medjutim, Djilas se koristio Rankovicevim padom. Svoje pomilovanje Rankovica Tito je propratio opstom amnestijom, po kojoj je Djilas pusten iz zatvora 31. decembra 1966. pod jednim jedinim uslovom - da sledecih pet godina ne ucestvuje u politici. On je odsluzio zatvorsku kaznu cetiri godine i sedam meseci od devet godina dosudjene kazne. Nije bio jedini koji je imao koristi od pobede liberala. Godina 1966. uvela je period najmanje represije u Jugoslaviji za vreme Titove vladavine.

U ponedeljak: Muke s jugoslovenstvom