SRPSKI POKRET OBNOVE IZMEDJU “LJUBAVI, VERE I NADE"

Ako stranka Vuka Draskovica moze da dostigne milion i sedam stotina hiljada glasova za dve-tri godine, zasto joj to nije poslo za rukom u proteklih sedam? Zasto danas SPO vise ne brani Srbiju u Beogradu? Novi pogled na socijaliste - ako ne mozes da ih pobedis onda im se pridruzi

Vesna Vujic

Sto hiljada za produzenje samozavaravanja: Vuk Draskovic na Ravnoj gori, 9. maja 1991. Foto: N. Stojanovic

Vuk Draskovic ceni da Srpski pokret obnove moze za dve-tri godine da dostigne milion i sedam stotina hiljada glasova i da bude vladajuca stranka. Za to je potrebno samo da njegovi clanovi budu “uporni kao ribari i blagi kao apostoli." Ako je takvo cudo moguce u doglednoj buducnosti, postavlja se pitanje zasto su izostali glasovi u tolikom broju za proteklih sedam godina? A bilo je vreme kada je SPO ostavljao mnogo ozbiljniji utisak i cinio se mnogo jaci nego sto izgleda danas.

Cak i najvernije pristalice ove stranke tesko nalaze objasnjenje na pitanje - kuda ide SPO? Od ozbiljnijih spoovaca moze se cuti na primer: zar nije cilj svake stranke da dodj e na vlast? Naravno da se takvom odgovoru nema sta zameriti, ali za one koji su se prikljucili tadasnjem Pokretu najpre je bilo na pameti “rusenje rezima" , ili civilizovanije receno - promena sistema vlasti. Srpski pokret obnove je do sada nekoliko puta bezuspesno pokusao da pomete rezim na ulici. Sve takve akcije sahranjene su raspadom koalicije “Zajedno", sto je palo i na dusu ove partije.

Draskovic danas izgleda udaljeniji od ciljeva na kojima je okupio pristalice nego ikada ranije. Njegova politika se spustila na platformu: koga ne mozes da pobedis - pridruzi mu se. Izlaskom na republicke parlamentarne i predsednicke izbore Draskovic im je obezbedio legitimnost. Koliko je to bilo moguce razumeti sa stanovista politickog realizma, toliko su pregovori o koalicionoj vladi sa socijalistima bili definitivno napustanje izvornog opredeljenja ove stranke. Izostanak dogovora o vladi nije problem socijalista, koji su se vrlo brzo setili Seselja, proverenog prijatelja , vec pre svega SPO, odnosno njegovog lidera koji je pogresno procenio da se Milosevic ne sme usuditi na najradikalnije resenje.

Svi sledeci politicki potezi zbunjuju jos jedino najvernije sledbenike. Podrska vladi Momira Bulatovica i eventualni ulazak ministara SPO u njegov kabinet vise ne bi trebalo da budu iznenadjenje. Zvanicno, za SPO su jedina smetnja radikali, koji za sada imaju vecu prohodnost do savezne administracije. Neopredeljivanje izmedju Momira Bulatovica i Mila Djukanovica pre lici na otvaranje vrata Savezne vlade, nego nemesanje u sukob dva ljuta protivnika na koji SPO moze najmanje da utice.

Srpski pokret obnove podrzava politiku svog lidera, sto je potvrdjeno na poslednjoj sednici Glavnog odbora. Zahtev Borivoja Borovica da njegova stranka podrzi predsednika Crne Gore ostao je usamljen. Promena Statuta SPO, na inicijativu predsednika, kojim je legalizovana centralizacija partije gotovo da nije bila sporna. Draskovic, ocigledno, zeli da se obezbedi od evenualnog dogadjanja jos jednog Velimira Ilica.

Ali, sta danas Draskovic hoce na Kosovu, ili povodom Kosova, na prvi pogled izgleda najmanje jasno. Lider SPO je na referendumu spektakularno zaokruzio “ne", da bi pozdravio dolazak Holbruka i Gelbarda. On objasnjava da njegovo odusevljenje njihovom misijom proizlazi iz cinjenice da su privoleli Rugovu na razgovor. Gde se u obrazlozenju opozicionog lidera izgubilo zapravo ispunjenje zahteva Albanaca da se pregovara na saveznom nivou i Milosevicevo ucesce kao potvrda. Naravno, uz posredovanje Amerikanaca, na cemu su insistirali Albanci.

Medjutim, cini se mnogo zanimljiviji jedan drugi ugao posmatranja na dogadjaje na Kosovu. Naime, kada su se pobunili Srbi u Krajini i Bosni, Draskovic je gromoglasno uzvikivao da se “Srbija brani u Beogradu". Sta se u medjuvremenu dogodilo pa se bas Srbi s Kosova vise ne brane u centru srpske vlasti? Cime su to u medjuvremenu socijalisti stekli legitimaciju da sacuvaju “svetu srpsku zemlju", ako su vec suludom politikom izgubili teritoriju i Srbe u Jugoslaviji. Kako to da je za mandata ove vlasti “Srbija iz tri dela ponovo postala cela", a da je najmanje sto ce u buducnosti morati da da Albancima autonomiju iz Ustava bivse drzave. Ostaje i pitanje zasto se situacija na Kosovu za gotovo citavu deceniju samo pogorsavala da bi danas doslo do rata? Zasto su se Srbi u medjuvremenu jos vise iseljavali, a Albanci ucvrscivali, organizovali i internacionalizovali svoj slucaj do podrske najvecih sila? Tesko se moze objasniti da je za to kriv Ibrahim Rugova.

Od Srpskog pokreta obnove, koji Draskovic legitimise kao najvecu demokratsku opozicionu stranku, trebalo bi ocekivati mnogo vise argumenata o najznacajnijem politickom pitanju Srbije. Novi pogled SPO na socijaliste i njihovu vlast, medjutim, stvar je samo potrebne komunikacije sa clanstvom i mogucim pristalicama. Nova demokratija kao bliski politicki prijetelj SPO kaze da ne razume" leva skretanja SPO". Prijatelji koji bolje poznaju Vuka Draskovica objasnjenje za to naleze u njegovom “iskrenom nacionalizmu."

Osim nacionalnih emocija pripadnika ove stranke i njenog lidera, Srpski pokret obnove je, u medjuvremenu, stekao i vlast, doduse lokalnu, ali ne manje znacajnu, pogotovo u Beogradu. To parce moci u rukama SPO, pre svega u glavnom gradu, danas opstaje zahvaljujuci posrednoj, ili neposrednoj podrsci socijalista i radikala. Bice tako dok SPS i SRS drugacije ne odluce, a izvesno je da nece dugo cekati. Da li mozda zato SPO danas napusta svoje ideale na potezu od Starog grada, najbogatije opstine trece Jugoslavije, preko Beograda do nekoliko sumadijskih gradova? Ili je, pak, trebalo da prodje sedam punih godina pa da i SPO naprasno “ukapira" kako se “vlast rusi iznutra?"

Dakle, da li lidera najznacajnije opozicione stranke treba shvatiti ozbiljno kada govori o buducih milion i sedam stotina hiljada biraca , ili je on svoj ambiciozni plan izneo na poslednjoj sednici Glavnog odbora samo da bi osokolio svoje clanstvo? Utisak je da Vuk Draskovic danas tesko moze da ponudi dovoljno cinjenica za uverljivost svog novog politickog optimizma.

Medju politickim analiticarima nepodeljeno je misljenje da je SPO usao u zavrsnicu karijere. Pazljiviji posmatraci primecuju da ni na Ravnoj Gori ovaj 9. maj nije bio onako “gusto naseljen" kao ranijih godina.

Cinjenica je da su stranci najverniji oni koji su od nje nesto i dobili. Ali kao da i na toj liniji spone popustaju. Mozda je Velimir Ilic bio umisljeniji nego sto za to ima pokrica, ali je i nesporno da od njegovog odlaska SPO ne moze da se sastavi u Cacku. Zivota Milosavlj evic, potpredsednik niske Skupstine napustio je funkciju, ali je okrenuo ledja i stranci. Na kraju, sta je to nateralo Zivana Ljubinkovica Kekca, koji je ljubio ikonu Vuka Draskovica kao slavsku, da u ruci aktivira bombu i to bas u sedistu stranke? Da li su se ti ljudi razocarali, ili nisu dobro razumeli o cemu se radi ovih dana, a mozda i od samog pocetka?