Slucaj Mihajla Mihajlova

Lenjin je za Tita bio sveta licnost. Petar Stambolic putuje na Brione po "svoje misljenje". Milka Kufrin optuzena za nemoral sa soferom. Odluka da se otarasi Rankovica...

Slicni ukusi: Hruscov i Tito

Beogradski knjizevni casopis Delo nije se plasio da u svom januarskom broju 1965. objavi clanak Mihajla Mihajlova, sina ruskog carskog izbeglice, koji je postao predavac na Filozofskom fakultetu zagrebackog univerziteta u Zadru. Mihajlov je opisao svoje razgovore sa sovjetskim knjizevnicima za vreme svoje nedavne posete Moskvi i rekao da oni sada imaju vise slobode da izraze svoje misljenje pod Hruscovom, nego sto su imali pod Staljinom. Ali kritikovao je Lenjina i optuzivao ga za uvodjenje sistema prinudnog rada u logorima u Sovjetskom Savezu. Mihajlov je razvio ovu temu u drugom clanku u februarskom broju Dela, ali vlasti su naredile zaplenu svih primeraka tog izdanja, a 4. marta Mihajlov je uhapsen i optuzen za sirenje neprijateljske propagande. Svi su verovali da je sovjetski ambasador zahtevao od Tita da uhapsi Mihajlova i da je Tito pristao da bi uspostavio dobre odnose s Breznjevom, koji je pre cetiri meseca zamenio Hruscova i postao lider Sovjetskog Saveza.

Mihajlov je 27. marta otpusten iz sluzbe na univerzitetu. Kad je 29. aprila pocelo njegovo sudjenje u Zadru, bio je optuzen za rasturanje zabranjenog materijala i za nanosenje uvrede jednoj stranoj drzavi. Bio je osudjen na devet meseci zatvora, ali je kazna bila uslovna. Lenjin je za Tita jos bio sveta licnost. Sa Mihajlovim se postupalo blaze za napad na Lenjina u Jugoslaviji nego sto bi se s njim postupilo da je u Saudijskoj Arabiji ili Iranu napao proroka Muhameda.

Mihajlov, isto kao ni Djilas, nije zeleo da cuti. U julu 1966. objavio je da namerava pokrenuti jedan novi list koji ce, nadao se, dovesti do osnivanja jedne nove politicke partije. Bio je uhapsen i osudjen na dvanaest meseci zatvora. Ovoga puta sudska presuda nije bila uslovna. Neslaganje izmedju liberala i pristalica cvrste linije podelila su Savet ministara. Tito, kao predsednik Jugoslavije, nije prisustvovao sastancima vlade kojima je predsedavao predsednik vlade Petar Stambolic. Tito je postavio ministre da bi odrzavao ravnotezu izmedju liberala i konzervativaca. Kad su predlozi na sastanku Saveta ministara stavljani na glasanje, bio je obicno jednak broj glasova za i protiv. Tako je odluka prepustana Stambolicevom glasanju, ali cesto bi on odbio da da svoj odlucujuci glas, pa bi izjavio da je nemoguce doneti odluku. Onda bi otisao na Brione da se vidi s Titom, a drugi ministri bi isto tako otisli tamo. Spor bi blagovremeno razresio Tito, koji bi udovoljio ili jednoj ili drugoj strani.

Jednog dana 1964. Milka Kufrin je iznenada obavestena da je okrivljena za politicka i moralna skretanja i za antipartijsku delatnost. Ova neocekivana optuzba potpuno ju je zapanjila. Otisla je Rankovicu i zahtevala da zna razlog za takve optuzbe i vidi dokaz protiv sebe. Rankovic joj je pokazao optuzbu, ali joj nikako nije dozvolio da uzme kopiju optuzbe. Optuzena je da je zahtevala ukidanje viza za strane turiste jer je zelela da stranim vladama olaksa da salju spijune u zemlju. Takodje je optuzena za nemoralno ponasanje sa soferom, dodeljenim joj kao ministaru za turizam; sofer je izjavio da je pokusala da ga primora da ima s njim odnose, preteci mu da ce ga kazniti ako to odbije.

Rekla je Rankovicu da su ove optuzbe lazne i zahtevala da partija ispita njen slucaj da bi mogla da dokaze svoju nevinost. Rankovic je rekao da ona nema prava da zahteva istragu. Kazao joj je da ce na vreme vise cuti o tome kad je partija pozove da odgovara na optuzbe protiv nje. U medjuvremenu mora nastaviti da obavlja svoje duznosti ministra za turizam, a o ovom slucaju ni s kim ne sme diskutovati.

Milka Kufrin je cekala vise od godinu dana, a da nista dalje nije cula, ali ovaj tamni oblak stalno je lebdeo nad njom. Uzasavala se na pomisao da je mogu iskljuciti iz partije i pomisljala da izvrsi samoubistvo; svakog jutra se pitala da li ce pre isteka dana biti uhapsena. Otisla je na Brione da poseti Tita i objasnila mu sta se dogodilo. On je bio vrlo saosecajan i rekao joj da ne brine. Nikome nista nije rekla osim Titu, ali primetila je da je njeni drugovi, pa cak i prijatelji, izbegavaju i ne pozdravljaju kad ih sretne na ulici. Opet je otisla na Brione. Tito joj je opet rekao da ne brine i kazao joj da se sprema za povratak u Beograd i da ona mora putovati s njim u njegovom cuvenom "Plavom vozu", specijalno projektovanom za njega kao predsednika drzave. Palacali su jezici kad su vidjeni kako zajedno stizu na zeleznicku stanicu u Beogradu. Sutradan je primetila da je njeni prijatelji vec pozdravljaju na ulici.

Izgleda da je Tito u februaru 1966. doneo odluku da se otarasi Rankovica; svestan jacanja javnog mnenja u korist liberalizma, odlucio je da cvrsto stane na njihovu stranu. Treci plenum Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije odrzan je u februaru 1966. u Beogradu. Pre otvaranja plenuma Tito je imao otvoren razgovor s Rankovicem, a kad je govorio na plenumu, jasno je dao na znanje da se sprema neka nevolja. Rekao je da se "sukob misljenja u redovima komunista upleo u sitnoburzujske i ko zna kakve sve sukobe misljenja, pitanje je kako se to dogodilo da je razvoj socijalizma u nasoj zemlji ucinjen nemogucim, sto je bio cilj klasnog neprijatelja." U danasnje vreme, rekao je, partijski rad "se obavlja u kafanama i kuju se sve vrste planova kako bi se ljudi progurali na ovo ili ono odgovorno mesto. I ne samo to: izvesni komunisti, ili jos tacnije, izvesni clanovi Saveza komunista Jugoslavije, padaju pod uticaj sitnoburzujske ideologije sa Zapada i reakcionara unutar zemlje, koji su ostali od pre rata."

Titove reci ni izdaleka nisu bile jasne, ali posto je njegov govor objavljen i saopsten u stampi, svi su znali da se nesto sprema. Uskoro posle III plenuma Rankovic je posetio Sovjetski Savez. Dok je on bio tamo, Bakaric je odrzao niz govora u kojima je kritikovao nacin na koji radi organizacija partije. On nije bio odredjeniji, ali njegove su reci protumacene kao kritika Rankovica...

Ministar unutrasnjih poslova Stefanovic bio je zvanicno odgovoran za rad Udbe. Njegov zamenik bio je Vojislav Lukic. Uopste se smatralo da je Lukic uglavnom odgovoran za dela represije koja je cinila Udba. I Stefanovic i Lukic bili su Srbi, kao i Rankovic. Tito nije bio siguran moze li verovati drugim Srbima u Udbi i da ce voditi nepristrasnu istragu o vladanju Lukica, Stefanovica i Rankovica, pa je naredio da istragu vode hrvatski oficiri u Udbi u Zagrebu i kontraobavestajna sluzba armije, jer je znao da moze imati poverenja u armiju koja je bila odana njemu licno. Ispitivanja su nastavljena skoro dva meseca. Onda je 9. juna objavljeno da su islednici otkrili da je Udba prisluskivala Titove telefonske razgovore u njegovom dvoru u Beogradu.

Sutra: Partijska eliminacija Aleksandra Rankovica