Pisma

ZAPIS IZ "SIVOG DOMA"

Velika se prasina digla oko Zakona o Univerzitetu. Studentskim demonstracijama u Beogradu, Nisu i Novom Sadu poklanja se velika paznja u svim medijima. Vidim svu tu frku, a nesto me pece i muci: zasto se ovakav publicitet nije pridavao protestu studenta u Pristini, za odbranu Pristinskog univerziteta i Kosova i Metohije? Smatram da je pitanje Univerziteta vrlo vazno, ali zar nije vaznije pitanje prodaje Pristinskog univerziteta, prodaje svete srpske zemlje i prodaje interesa srpskog naroda.

Protest studenata u Pristini poceo je nakon donosenja resenja Ministarstva prosvete o predaji kompletne zgrade Tehnickih fakulteta albanskim studentima, cime se studenti ovih fakulteta izbacuju na ulicu. Njihova nova adresa je Vidovdanska b.b, gde se nalazi zgrada tri fakulteta: Filozofskog, Filoloskog i Prirodnog- matematickog. Tehnicki fakulteti (Masinski, Elektrotehnicki i Gradjevinsko-Arhitektonski) su specificne ustanove, koje zahtevaju posebne labaratorije, kabinete i uopste posebne uslove za rad, sto se na novoj adresi ne moze dobiti. Citav Masinski fakultet, na primer, trenutno se svodi na dve ucionice na Filozofskom fakultetu. Ma kako se bude resilo pitanje raspodela prostorija na ovoj novoj adresi, to svakako nece biti dovoljno za normalan rad studenata i jednog od ovih fakulteta, ni "starosedelaca", ni preseljenih.

Protest su pokrenuli ljudi okupljeni oko ideje spasavanja fakulteta, spasavanja naseg drugog doma. Covek vidi koliko nesto voli tek kada to izgubi. Iako smo tu zgradu nazivali "Sivi dom", za njom smo pustili suze, a te suze znacile su tugu zbog rusenja citavog Univerziteta, Kosova, Srbije, rusenja nasih domova, nase iluzije o jakoj Srbiji iz koje niko nece morati da ide... Protest je zapoceo 6. maja, formiranjem Kriznog staba, koji su cinili, ruku na srce, neselektivno birani ljudi. To su bili u pocetku samo studenti Tehnickih fakulteta, a kada je protest prerastao u protest svih studenata Pristinskog univerziteta u stab su usli i studenti sa drugih fakulteta. Od prvog trenutka ovaj protest je "odozgo" bio osudjen na propast. Dok su nam, s jedne strane, svi pruzali podrsku, s druge strane ti isti su nam odmagali iza ledja. Radili smo u nemogucim uslovima, kuburili smo sa svim neophodnim sredstvima: kompjuterima, stampacima, aparatima za foto-kopiranje, telefonskim linijama...

Rektor Papovic nas je podrzavao samo dok smo isli suprotno od dekana Tehnickih fakulteta, jer je od ranije poznato da postoji velika netrpeljivost izmedju njih. Kada je pocelo sa iznosenjem skupe opreme sa fakulteta i iz labaratorija, prestala je i rektorova podrska. No, i pored toga bili smo reseni da se borimo do poslednjeg trenutka. Uselili smo se u zgradu Tehnickih fakulteta i tamo boravili 24 casa dnevno. Spavali smo u holu, gde su bili doneti duseci, cebad, jastuci, hranili smo se tu, ucili, radili graficke radove, zabavljali se na razne nacine...

Krizni stab je pokusavao da stupi u kontakt sa javnim glasilima, kako bismo probili medijsku blokadu. Medjutim, nisu svi prenosili korektno nase izjave. Svi smo ziveli u iscekivanju "sudnjeg dana", kada je po resenju Ministarstva prosvete trebalo napustiti zgradu, tog cetvrtka, 14. maja. Trinaestog maja organizovan je svenarodni miting ispred zgrade Tehnickih fakulteta. Tek tada smo mi, koji smo sve vreme proveli unutra, videli u kolikoj smo medijskoj blokadi. Odaziv na miting bio je slab. Vrlo je malo ljudi iz grada i okoline doslo da pruzi podrsku studentima. Na drzavnoj televiziji nije se mogla dobiti nikakva informacija, dok je BK Televizija iskljucivana redovno i od neke vaznije emisije, u kojima bi se moglo eventualno cuti nesto o ovom protestu.

Sve se svodilo na lepljenje plakata i usmeno pozivanje gradjana. Medjutim, nasi plakati nisu se dugo zadrzavali na zidovima, neko je to ubrzo skidao. I telefon nam je bio pod kontrolom, svaki razgovor je prisluskivan. Kao i svuda, i u nasem stabu bilo je uljeza i cinkarosa. Neki su radili za rektora, neki za dekane, neki za nekog treceg. Medju studentima u holu bili su i pripadnici Drzavne bezbednosti. Lansirane su razne izmisljene price, tako da studenti posle sedam-osam dana vise nisu znali pravu istinu. Nasim roditeljima su se javljali anonimni pojedinci, pricajuci im kako njihova deca "ruse drzavu". Pojedinci koji su davali izjave za neke radio i televizijske stanice iz inostranstva bili su privodjeni na informativni razgovor.

Pustena je i vest da ce 14 maja u 10 casova doci milicija i izbaciti nas iz zgrade. Do toga u tom trenutku nije doslo, sto je svima nama podiglo moral. Na mitingu dan ranije procitano je i pismo upuceno ministru Jovi Todorovicu s molbom da se ova odluka povuce, pa smo pomislili da je to "upalilo". Popodne je odrzan novi miting, ali je opet bio izuzetno slab odziv.

Ni 15. maja nije doslo do najavljenog useljavanja albanskih studenata. Delegacija Kriznog staba je otisla na razgovor sa rektorom Papovicem i on nas je podrzao u nameri da "istrajemo do kraja". Dogovoreno je da se u subotu, 16. maja, sastanu rektor, dekani i Krizni stab. Iscekivali smo taj sastanak da bismo napokon videli ko koga laze u ovoj situaciji. Medjutim, u subotu u 10,45 u Krizni stab stize dekan Elektrotehnickog fakulteta sa jednim papirom, koji je po njegovim recima, stigao faksom iz rektorata. To je bilo obavestenje koje je rektor Papovic jos 12. maja u 13,28 primio od ministra Jove Todorovica, koji ga obavestava da se izvrsi preraspodela nastave i ispita u ovoj skolskoj godini i da se studentima prizna da su ispunili sve predispitne obaveze zakljucno sa 15. majem. Time se, ko zna da cita, prakticno prekida nastava i malte ne uvodi vanredno stanje na Univerzitetu. Kome je onda trebalo da nas "zavlaci" sa ovim subotnjim sastankom. Rektor je kasnije stigao, ali ne i dekani. On je imao svoj monolog, ne dozvolivsi nam da postavimo ni jedno pitanje. Otvoreno nam je rekao da napustimo fakultet i da se manemo protesta.

Predlozio nam je da spustimo zastavu na pola koplja, da stavimo venac na fakultet i pokopamo tu zgradu za uvek. Objasnio nam je da je prekid nastave povoljan za nas, jer mozemo da odemo kucama i na miru se pripremimo za ispit. Medjutim, i pored tih rektorovih reci mi nismo zeleli da odustanemo, mada je sve manje ljudi verovalo da cemo uspeti da zadrzimo zgradu. Noc izmedju subote i nedelje proveli smo u razgovorima sta da cinimo u drustvu ljudi, uglavnom sa strane, koji su nam obecavali da ce ovo biti jedina zgrada koja ce se predati.

U nedelju, 17. maja, vecina ljudi iz Kriznog staba je posustala u zelji da istraje u ovom protestu. Razocarani, jedan po jedan odlucivali su se da izadju sa fakulteta. Medjutim, ostali studenti kad su culi da se Krizni stab osipa, samoorganizovano su se vratili na fakultet.

Docekali su vece, kad se u 23 casa pojavila milicija s namerom da izbaci studente iz zgrade, kako bi omogucila nesmetan pocetak nastave Albancima u ponedeljak, 18. maja. Studenti koji su se tu zatekli posedali su na pod, ne zeleci da izadju. Drugi su ostali napolje, jer im milicija nije dozvolila ulazak u zgradu. Ne zeleci da primenjuju silu, valjda i sami svesni sta se dogadja, pripadnici milicije su bukvalno iznosili jednog po jednog studenta van zgrade.

Kad su zatvorili zgradu, revoltirani studenti su razbili neka stakla na fakultetu, i krenuli ka Rektoratu, ne bi li dobili odgovore na neka pitanja. Medjutim, jaki kordoni milicije nisu dozvolili prilaz rektoratu. U ponedeljak, 18. maja, studenti su se ponovo okupili oko zgrade Tehnickih fakulteta, da svojim prisustvom ne dozvole primopredaju kljuceva. Pola sata kasnije krenuli su u protesnu setnju gradom, kako bi svako mogao da vidi da je po sredi velika izdaja.

Sada mnogi pokusavaju da operu ruke, svaljujuci odgovornost na nas, studente. Sta smo to i koga mi izdali, mi koji smo zeleli da studiramo u svojoj zgradi, na svom Univerzitetu? Ili su, ipak nas izdali. Ovog puta nas, a ko je sledeci?

C. S.

clan Kriznog staba protesta
i student Masinskog fakulteta

Pristina

(Ime i adresa poznati redakciji)

0602

ZAPIS S BEOGRADSKIH ULICA

Juce sam se vratio sa protesta i osjetio bol u srcu i dusi kad sam vidio da pored studenata i najumniji ljudi nisu spremni na otpor. Ko zna sta ce se desiti na sjednicama nastavno-naucnih vijeca fakulteta, a vjerujem da ce biti ista odluka kao i na Nastavno-naucnom vijecu Univerziteta. Da li je nasa majka Srbija docekala da njeni studenti osjete kako je se stide? A ja sam to juce osjetio. Svi smo spremni da beskrajno dugo pricamo kako nam nista ne valja u drzavi, a ko je od nas spreman da izadje na ulicu? Samo onih hiljadu ljudi na Platou. Tuzno je da se desilo ono sto nikad nisam mislio da ce se desiti, a to je djelovanje julovske propagande. Danas je nasem studentu vaznije da gleda reprizu neke americke serije na julovskom kanalu, svadbu estradnih "umjetnika" i da uziva u osjecaju kako nam je sve lijepo. Mozda su ti ljudi i u pravu. Nije bas fin osjecaj kad prolazite ulicom, a gomila omladine sjedi u kaficima u Knez-Mihailovoj i gleda vas sa zgrazavanjem. Tuzno je dokle je ova zemlja stigla. Nazalost, ja bih voleo da se osjecam ljepse i da mogu sad da vam napisem svoje misljenje o tome da li treba uci u NATO ili kako treba sprovesti privatizaciju, ali posle onog sto sam juce vidio nema mjesta optimizmu. Na zboru studenata Filoloskog fakulteta je bilo ne vise od sto ljudi i samo jedan profesor (vrijedi mu pomenuti ime - Ljubisa Rajic). To govori sve o stanju fakulteta koji ima pet hiljada studenata. Inace ja nisam iz Srbije, nego iz Srpske i mozda bi neko na mom mjestu trebalo da kaze da ga je bas briga, jer smo mi druga drzava, a ja porucujem i njima i Vuku Draskovicu - jeste, zanima me sta se desava sa Srbijom, hocu da se mjesam u kucu svoga brata, jer vidim kuda brat ide i ne zelim da njegova djeca pate zbog toga.

Aleksandar Petrovic

student germanistike

Beograd