Nova uloga Milke Kufrin

Memorandum Titu o ogromnim mogucnostima za zaradu od turizma. Rankovic i Udba protiv, zbog opasnosti od spijunaze. Dvojni kurs: za turiste jedan dolar vredi sest puta vise. Jugoslovenska granica kao evropski bukvar. Mekavejev o Titovom umetnickom ukusu...

Milka Kufrin, studentkinja iz Zagreba, zbunila se pred Titom na Kongresu USAOJ-a u Bihacu. Toliko se uplasila da nije mogla da kaze nijednu rec. Cutala je desetak sekundi, a onda uzviknula: "Smrt fasizmu". Potom je, placuci, pobegla. Tito je video sta se desava, posao za njom, uzeo je za ruku i vratio u salu. Kad se sednica zavrsila, rekao je Loli Ribaru: "Nasa omladina zna bolje da se bori nego da govori".

Dvadeset godina kasnije Milka Kufrin nije vise bila stidljiva junakinja kao sto je bila 1942. Sada je bila ne samo iskusni javni govornik nego i pomocnik ministra za spoljnu trgovinu. Ona je bila jedna od malobrojnih zena koje su imale vodecu ulogu u vladi Jugoslavije, jer, mada se mnogo zena borilo zajedno sa partizanima, vrlo malo ih je postiglo da dobiju vise drzavne ili partijske cinove.

Milka Kufrin razmisljala je na koji bi se nacin moglo pomoci da se savlada negativni bilans spoljne trgovine Jugoslavije. Zasto za letnje zege ne privuci strane turiste u Jugoslaviju, na suncane plaze Dalmacije, Crne Gore i ostrva? Poslednjih godina bilo je promena u krutim restrikcijama izdavanja viza u poredjenju sa ranim posleratnim periodom, no u tom pogledu moglo bi se mnogo vise uciniti. Ona je 1960. napisala o tome memorandum i poslala ga Titu licno. Ukazala mu je da Jugoslavija od stranih turista zaradjuje samo 18 miliona dolara godisnje, ali veruje da se to moze povecati na preko 100 miliona ako se zahtevi za dobijanje vize ukinu, ako se stranim turistima ponude jugoslovenski dinari po povoljnijem kursu i ako se novac ulozi za poboljsanje hotela i drugih turistickih objekata. Proslo je dosta vremena pre nego sto je Tito ili neki drugi clan vlade reagovao na njen predlog, ali otprilike nakon godinu dana bila je postavljena za predsednika Saveznog saveta za turizam i receno joj je da krene i sprovede svoje ideje u delo.

Njeni predlozi nailazili su na znatan otpor. Neki od strogih partijskih pobornika bili su neprijateljski raspolozeni. U delima Marksa i Lenjina nije bilo nicega o turizmu. Jugoslovensku obalu ne treba da koriste strani turisti nego jugoslovenski radnici, koji treba tamo da idu na izlete i odmore u organizaciji svojih sindikata, pa da se posle odmora osvezeni vrate na rad u fabrikama. Najjaci otpor dolazio je od Udbe, a podrzavao ga je Rankovic. Oni su bili uverenja da ce u zemlju doci strani spijuni preruseni u turiste.

Bez obzira na sve ovo protivljenje Tito je Milku Kufrin podstakao da krene napred u ostvarivanju svoje zamisli. On je 1963. Savet za turizam prosirio u Ministarstvo za turizam, a Milku Kufrin postavio za ministra za turizam u vladi Hrvatske. Posle mnogo rasprave i protiv Rankovicevog protivljenja, otpora Stefanovica i Ministarstva spoljnih poslova, ona je nagovorila Tita da dozvoli strancima iz svih zemalja da dodju u Jugoslaviju bez viza. Onda je nekoliko stranih zemalja ukinulo vize za jugoslovenske posetioce, ali nisu sve zemlje postupale reciprocno prema Jugoslovenima. Ministarstvo spoljnih poslova Jugoslavije smatralo je da ovo stavlja Jugoslaviju u podredjeni polozaj u poredjenju s ovim stranim zemljama i uprkos protivljenju Milke Kufrin propisi su 1967. izmenjeni. Odsad su stranci dolazili u Jugoslaviju bez vize samo ako su njihve zemlje dozvoljavale jugoslovenskim posetiocima da udju bez vize, ali ovo nije nanelo veliku stetu turistickoj industriji. Usvojen je predlog Milke Kufrin za povoljan kurs razmene valuta za turiste; turisti su dobijali 300 dinara za jedan dolar u vreme kada je redovan kurs bio 50 dinara za dolar.

Pokazalo se da je turizam uspesan stvarno onako kako je Milka Kufrin predvidela. Svake godine dolazile su hiljade turista, najvise iz Zapadne Nemacke, ali i mnogi iz Velike Britanije i drugih zemalja zapada. Bilo je stalnih sukoba s Udbom. Mnogi turisti hteli su da fotografisu dok su na odmoru, ali policija je bila vrlo podozriva prema fotoaparatima. Ministarstvo za turizam uspelo je u tome da se ukinu neka ogranicenja fotografisanja, no svejedno se policija ponekad nije osvrtala na propise i plenila je fotografije i fotoaparate.

Sporovi izmedju Ministarstva za turizam i Udbe postali su deo borbe izmedju privrednih planera i pristalica slobodnog trzista. Ako turizam treba podstaci, onda hotelijere i trgovce u turistickim oblastima treba osloboditi racionisanja i trgovinskih ogranicenja, a vladini fondovi moraju se dodeliti izgradnji hotela na Jadranskoj obali pre nego za nove fabrike u Makedoniji i juznoj Srbiji. Mozda je bila slucajnost sto je Kardelj bio Slovenac, a Rankovic Srbin, jer su dvojica komunista - veterana, uprkos medjusobnim nesuglasicama, bili odani samo ideji jedinstvene komunisticke Jugoslavije, internacionalnoj proleterskoj revoluciji i Titu licno, ali u podelama unutar vlade postojala je tendencija da ministri i sluzbenici koji su predstavljali obalska podrucja sa turistickim objektima favorizuju slobodnu trzisnu privredu, dok su oni iz unutrasnjosti zemlje, gde nije bilo turisticke privrede, davali prednost centralizovanom planiranju. Bilo je verovatnije da ce Crna Gora, Hrvatska i Slovenija podrzati slobodnu trzisnu privredu, a da ce joj se suprotstaviti Srbija, Bosna i Makedonija.

Osim stranaca koji su bili na letovanju u Jugoslaviji u zemlju su devize unosili i jugoslovenski radnici koji su radili u inostranstvu. Mnogi Jugosloveni odlazili su na rad u Nemacku i Austriju. Vecina ih je bila iz Slovenije i Hrvatske, koje su bile blize austrijskoj granici od ostalih republika. Ova emigracija pomogla je da se smanji problem nezaposlenosti u Jugoslaviji. Prvih godina Titovog rezima putovanje u inostranstvo bilo je ograniceno, kao i u drugim komunistickim zemljama, ali ogranicenja su postepeno ublazena, a od 1962. svaki Jugosloven mogao je da napusti zemlju bez izlazne dozvole.

Titova Jugoslavija bila je jedina komunisticka zemlja u svetu koja je dozvoljavala svojim gradjanima da slobodno putuju u inostranstvo, a to je bio upadljiv kontrast u poredjenju sa Sovjetskim Savezom, Istocnom Nemackom i drugim zemljama "socijalistickog lagera" s elektrificiranim zicama duz granica i njihovim Berlinskim zidom, kojima su ljudi sprecavani da emigriraju. Jednom je komunisticki lider Cehoslovacke Gustav Husak izjavio da granica nije bulevar koji svako moze slobodno prelaziti kako hoce, ali jugoslovenska granica bila je isto toliko bulevar kao granica bilo koje demokratske drzave zapadne Evrope.

Medjutim, za pisce i umetnike Jugoslavije nije bilo neogranicene slobode. Tito i njegova vlada nisu zahtevali strogi konformizam i insistiranje na "proleterskoj knjizevnosti", "proleterskoj umetnosti" i "socijalistickom realizmu", sto su Staljin i Zdanov nametnuli Sovjetskom Savezu. Ali bilo je povremene cenzure, sa periodima velike slobode posle cega bi usledilo poostravanje kontrole, kao u diktaturama Meternika i Napoleona III u XIX stolecu.

Tito nije voleo art nouveau, nadrealizam i neke neoubicajenije primere moderne eksperimentalne umetnosti. Filmski reziser Makavejev, cije su filmove pokusali osujetiti, a ponekad zabraniti, nazivao je Titov ukus u umetnosti "kicem" i kazao da su citav njegov rezim i licnost, sa njegovom sklonoscu ka lepim uniformama i sjaju - kic, ali ovo je sigurno nepravedno. U njegovoj kuci u Beogradu, u Uzickoj 15, zidovi u svakoj sobi prekriveni su slikama, uglavnom impresionista i sve pokazuju odlican ukus.

Neki ljudi su mislili da je na Tita uticala ocena moderne umetnosti koju je njegov prijatelj Hruscov izrazio na izlozbi u Manjezu u Moskvi. Kad se Tito obratio VII kongresu omladine Jugoslavije u Beogradu, 25. januara 1963, upoziorio je omladinu da ne podlezu uticaju intelektualaca koji sve smatraju banalnim i prostim, koji se odusevljavaju dekadentnom umetnoscu iz inostranstva i misle da je marksizam zastareo. "Ovde se ne radi o intervenciji vlasti, ali javno mnjenje ne moze biti pasivno kad je suoceno s takvim problemima". Rekao je da se previse drustvenog novca trosi na "neka takozvana modernisticka dela koja nemaju nikakve veze s umetnickim stvaralastvom, jos manje sa realnoscu naseg vremena".

Sta god da su ove reci znacile, one na rad nadrealistickih slikara nisu stavile nikakva ogranicenja.

Sutra: Slucaj Mihajla Mihajlova