STA ( DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Juce su sve dnevne novine, osim “Politike" i njenog ekspresnog paraizdanja, na naslovnim stranama objavile fotose na kojima se, crno na belo, vidi kako policija, uz pomoc svojih besprizornih saradnika, prebija studente pred Skupstinom Srbije. U zgradi Skupstine je ministar policije uveravao novinare da su price o “intervenciji" policije - gluposti.

Selektivno neobavesteni ministar informisanja prvi put je od novinara cuo o toj “intervenciji", a zvezda politickog turbo-folka, poslanik iz Svilajnca, imao je lukavije objasnjenje:nisu ono studenti, sto ih policija bije, nego mangupi. Studenti sada sede i uce. Radikalski ministar saobracaja bio je nesto popustljiviji prema cinjenicama i dozvolio je mogucnost da je intervencije policije bilo, ali i da se ona nije dala izbeci jer su studentskim protestima bili prekrseni Ustav i zakon. Kad protesti budu uskladjeni sa ovim svetinjama, nece biti batina.

Vidim vec da ce, o sledecem prazniku policije, spisak zasluznih gradjana, nagradjenih pistoljima, biti znatno duzi. Drzava, tj. policija, pamte dobra dela lojalnih gradjana. Cini mi se nesuvislim govoriti, ovim povodom, o novoj provali nasilja zarad zastite drzave: umesnije je, mozda, razmisljati o karakteru poretka, koji se odrzava kontinuiranom primenom nasilja.

Kraj sveg samozadovoljstva, koje tako ocigledno ispunjava vlast, sto je u stanju da odgovori batinom na svaki prigovor svojih podanika, ne mogu da se setim istorijskog primera koji potvrdjuje da je iznudjivanje drustvenog konsenzusa silom obezbedilo stabilnost nekoga drustva. Odvec cesto razmahivanje pendrekom za dobro naroda, ne samo sto ne govori najbolje o legitimitetu vlasti, nego bi je, ako je i malo trezvena, moralo opomenuti da raspolaze sasvim ogranicenom verodostojnoscu. Ako hiljadu studenata i profesora protestvuje protiv Zakona o univerzitetu u Beogradu, i jos toliko u Kragujevcu i Novom Sadu, onda se mudra vlast ne bi bavila prebrojavanjem onih koji su na ulici i, u ime vecine, koja je ostala kod kuce, potezala pendreke, nego bi se potrudila da razmotri valjanost primedbi, koje ignorise.

Profesori i studenti se nisu digli na noge samo zbog grubog podrzavljenja ili, jos gore, stranacke eksproprijacije univerziteta, vec zbog ignorantske bahatosti Vlade prema onima za koje je univerzitet zivotno, a ne stranacko i koaliciono pitanje. Ne pitajuci nikog s univerziteta kako ga treba urediti, cak ni svoje partijske simpatizere ili clanove, ali pokusavajuci da ih sve jednako upregne u jaram partijske ili gradjanske poslusnosti, Vlada je demonstrirala nedopustiv prezir prema obavezama koje ima prema javnosti - strucnoj i laickoj, njoj naklonjenoj i opozicionoj - nezavisno od svojih procena o odnosu snaga u toj javnosti. Racunajuci na intervenciju “sila javnog reda", kao na krunski argument u javnoj raspravi o univerzitetu, i smatrajuci, valjda, ove sile “vecinom pod oruzjem", cije je interese pozvana da brani, Vlada je dovela u pitanje svoj legitimitet, ali i sopstvenu kvalifikovanost da upravlja onim drustvenim poslovima i procesima koji zahtevaju oslonac na znanje, a ne na golu moc. Potiskujuci, navodno, politiku s univerziteta, i to silom, vlast ide u susret opasnosti da politizira citavo drustvo, organizujuci ga u otporu prema posvemasnjoj represiji, kojom pokusava da odbrani legitimitet svojih naopakih odluka. Stiteci javni red, a narocito saobracaj u gradu, vlast lakomisleno ide na ruku neredu u drustvu.

U ovom smislu je ministar policije u pravu kad kaze da je intervencija policije - glupost. Nije, medjutim, u pravu ako misli da se gluposcu moze vladati u korist onih koji joj se, zasad, javno ne protive.