SRBI IZMEDJU DEPRESIJE I AGRESIJE

Dr Ranka Radulovic

Ovo je moj uvid. Uvid psihijatra, psihoterapeuta, o fazama psihoterapijskog procesa u lecenju depresivnih poremecaja nastao na osnovi nasih etnopsiholoskih i etnomuzikoloskih karakteristika.

Moglo bi da se zove i prakticna primena srpskog mentalnog kvarteta: tuge, trpnje, mazohizma i inata.

Ovo je hipoteticki pokusaj da se procesi i desavanja unutar zatvorene analiticke grupe prenesu na desavanja unutar desetmilionskog naroda, pozivajuci se na etnopsiholosku osnovu ove tehnike, te na razmatranja nasih cuvenih etnopsihologa Dvornikovica i Cvijica i drugih koji su tvrdili da su Srbi depresivan narod.

Dakle, imali smo cetiri faze tokom psihoterapijskog procesa lecenja depresivnih poremacaja, i to: 1. faza otpora, 2. faza aktivnog tugovanja, 3. faza agresije i 4. faza uvida.

Pacijenti su morali proci kroz sve ove faze sukcesivno da bi dosli do uvida. Ako se pitate kakve to veze ima sa Srbima, to je faza otpora. Tesko je prihvatiti svoju depresivnost, sto je u nasem narodu, kod Srba i Crnogoraca, ekvivalent slabosti. Pre nego sto osvesti svoju tugu, nas covek ispoljava prema tome razlicite manifestacije otpora, koristeci pri tome citav repertoar odbrana.

Navescu tri najcesce manifestacije otpora, mada ih postoji znatno vise. Prikazacu ih u formi fantazija, koje imaju najveci metamorfozni potencijal.

1. Otpor u formi egzistencijalne ugrozenosti

“Ovo mi lici na crtani film. O macku koji zonglira sa sudovima i misu koji ih rusi. Kao da postavljam sto, a neko iza mene rusi postavljeno".

Zivot kao crtani film. Ko je macak? To vi znate.

Valjda svi oni koji zongliraju s praznim sudovima, cekovima bez pokrica, crvenim tekucim racunima, racunima za struju, telefon, stanodavcima, inflacijom i svim drugim koje im mis rusi na glavu, jedan po jedan. Sigurna sam da ste gledali taj crtani film. S obzirom na ideje velicine, ovaj atribut - macor, verujem da se Srbima dopada. Etnopsiholozi bi (ako trenutno zanemarimo seksualne atribute koje Srbi, narocito, ponosno isticu) istakli lukavost, kao jednu od veoma znacajnih srpskih osobina, argumentujuci to sintagmama “spretni u zongliranju", “devet zivota", pa “docekati se na noge" i tome slicno. Konacno, sve se vrti oko sedenja; “kao da postavljam sto - a neko iza mene rusi postavljeno.

2. Otpor u formi “sta me se tice" ili “meni je sve potaman"

“Suncam se na nekoj visokoj hridi, tamo gde ne mogu doci talasi. A ako i dodje, bio bi to neki mali talasic. Samo bih se obrisala i okrenula na drugu stranu".

Ovo je forma otpora koja najbolje “pasuje" za kategoriju ratnih profitera iliti lepse receno (citiram Laneta Gutovica) trzisnih rodoljuba, tj. svih onih koje ne muce egzistencijalni problemi i “sviraju lonce po Monaku", mada pod ovu formu otpora potpada i ona kategorija pseudointelektualaca koji se, zatvoreni u svoja cetiri zida, suncaju na “suncu nauke", i pri tome setaju “neofarbane" naucnice u papucama po Knez Mihailovoj, a naucnici vode ozbiljne razgovore poderanih gaca (ko da prizna da je gladan kad je nauka najbogatiji, nepresusni izvor svega, i jela i pica!)

3. Forma otpora u obliku kolektivnog neprijatelja

“Sedim u mom zelenom fici koga sam prodala 80. i neke. Ne moze da upali. Vucem sauh. Ponovo vucem sauh. I nista. Izlazim iz auta. Dolaze moji i vuku me da idem s njima u koloni. Mi smo na pocetku kolone. Ali mene sve nesto vuce da sacekam one s kraja kolone. A znam da nas juri neki neprijatelj".

To bi izgledalo ovako: probali ste hiljadu puta da se vratite u 80. i neku i pitate se sta se to desilo s nama, ali fica ne moze da upali. Jednostavno, presis’o.

I naravno, sta preostaje, jedan za drugim u kolonu. A stalno se nesto osvrcete na one s kraja kolone, dzaba sto ste na pocetku. I naravno, neprijatelj je tu. Bez kolektivnog neprijatelja citava prica nema smisla.

Ovi nasi otpori se zasnivaju na celoj lepezi mehanizama odbrane, npr. negacije (“daleko od talasa"); potiskivanja (“egzistencijalne varijante, sve se vrti oko stola"), projekcije (“kolektivni neprijatelj, jos bolje ako ima istorijsku pozadinu"), splitinga (“dobri i losi", “partizani i cetnici", “domaci i izbeglice"). Ovi mehanizmi odbrane se u zavisnosti od ego-potencijala vremenom iscrpe,a s obzirom na dugotrajnost i kumulirajuci efekat svihi traumatskih desavanja koja su pratila nas narod, desava se da nasi depresvini sunarodnici “puknu" jos u fazi otpora!

Dokaz za to je porast broja suicida, homicida, kriminaliteta (s obzirom da su autoagresija, kao krajnji stadij depresije i heteroagresija, dva lica jedne iste stvari).

Pored toga, desava se da podlegnemo inicijativi i uticaju ili volji onoga ko je jos u fazi otpora. Da zauvek ostanu u fazi otpora - i to u slucaju da zbrisu u inostranstvo ili da ne izlaze iz kuce vise nikada (varijanta novih bogatasa) ne idu na pijacu, TV ne gledaju, druze se s ljudima samo iz iste kategorije, takodje zacementiranim u fazi otpora, zaborave na prijatelje i familiju, ne pricaju s majstorima, postarima i drugim personama koje im slucajno pozvone na vrata, ne sekiraju se ako im ukradu auto, niko ih ne dira (ukljucujuci bivse partnere, nasu miliciju ili Haski tribunal), ne pojavljuju se u novinama, te ako nemaju razradjen sistem zaradjivanja novca bez izlaska iz kuce ili citavu vojsku (gardu) zaposlenih koji amortizuju udare na njihov mentalni sklop ili cak fizicki integritet, ovo je, slozicete se, vrlo tesko izvodljivo.

S naucnicima je nesto slicno, dok su pod okriljem projekta koji finansiraju (drzava - tesko) ali, recimo, stranci i pod uslovom da imaju kod kuce magarca koji zavrsava sve poslove, od pijace pa nadalje, cuti i nista ne pita, sretan sto zivi blizu naucnika, koji je svoje libidinozne varijante usmerio samo na svoju glavu (narcisticna varijanta) ili na tu malu cudesnu spravu - kompjuter (varijanta perverzne seksualnosti). Naucnici, ipak, ne mogu zauvek ostati u fazi otpora, pa ako “ne puknu" (ubiju se) ili ne zbrisu u inostranstvo, moraju se izloziti riskantnoj napasti realiteta, odlaskom na kongres, predavanje ili izdavacu, koji ce ih obavestiti da se njihova knjiga ne prodaje, da li zbog toga sto nema veze s relatitetom, sto narod nema pare da je kupi, ili zbog toga sto napolju padaju bombe.

Dakle, svi oni koji odluce da ostanu u autu i sacekaju dok “fica upali" i ne znaju sta ih ceka. A ceka ih faza aktivnog tugovanja.

To bi bilo ono kad se prepustite tugi, dopustite da kad vas tuga prozme, do poslednje, celije, ali niste pasivni u tom stanju. Npr., pocinjete da primecujete da, dok bacate djubre, neko zivi u kontejneru, umesto “Neki to vole vruce" u pozoristu gledate “U potpalublju", citate Selenicevo “Ubistvo s predumisljajem", u bioskopu gledate Kusturicin “Underground" i Dragojeviceva “Lepa sela, lepo gore". Pocinjete da uzivate u stopiranju dok idete na posao, smejete se cipelama koje nosite “zadnjih osam godina", primite izbeglice, saljete tokom rata pakete u Bosnu, ispracate svoje prijatelje koji odlaze zauvek, ucite decu da merilo vrednosti nisu patike, prezivite usamljene nove godine pisuci jednogodisnje izvestaje svojim prijateljima, cekajuci da zazvone telefoni koji redovno zvone na rodjendane, godisnjice i praznike bas u odredjeno vreme, prestanate biti ljubomorni na tudje godisnjice mature, ali i dalje setate gradom u stanju lakog iscekivanja nekoga koga ste poznavali nekad davno, nekoga iz vaseg bivseg zivota.

Medjutim, problem je u tome sto su Srbi vise skloni onoj varijanti pasivnog tugovanja, tzv. zala, zalovanja, tj. kukaju, zapomazu, placu... i nista ne preduzimaju, ili su vise skloni sevdah ili kahar-varijantama nasih bivsih pojedinacnih i nacionalnih ljubavi. Medjutim, za aktivno tugovanje dolazi u obzir samo srpska dertlijska linija, kad se prepustite aktivnom tugovanju, paradoksalnoj kumulaciji tuge, gledate TV, brojite zrtve i podnosite sva ponizenja koje XX vek moze da vam priredi, sve to vodi do “nulte tacke", odakle se ne moze dublje, vodi do “razbijanja casa rukama" ili u obzir dolazi bilo koja druga suicidalna varijanta, jer naposletku, sve vodi k tome.

I sta onda? Kraj? Nema vas vise? Ne mora biti? Lepo Dvornikovic kaze da tu grudvu bola treba zgrudvati i razbiti. Dakle - preci u fazu agresije.

To je to mesto. Ta tacka izmedju depresije, autoagresije ili suicidalnog ponasanja i heteroagresije, na kojoj Srbi celoga zivota “klackaju", a nikada nisu dosli do uvida.

Vecina ostane u fazi aktivnog (ili pasivnog) tugovanja i tu grudvu bola prenose s generacije na generaciju. Njima nije dozvoljeno da udju u fazu agresije. Naposletku, zar pravoslavlje ne kaze “okrenu drugi obraz"?

Sve ovo smo vec prosli na nasem opstenacionalnom nivou (pokusaji smenjivanja predsednika Milosevica, demonstraicje, pljuvanje po inostranstvu). A pri tome uopste nismo imali uvid u svoju agresiju.

Jer Inke su zrtve i nikada ne mogu biti agresivni.

Mi smo zrtve i nikada nismo agresori.

Cak i kad smo “pokusali" nametnuti svoju ideologiju, nasu Jugoslaviju, kada smo se svesno - nesvesno borili i ginuli za to, kad smo “pokusali" biti agresivni udarajuci serpama i poklopcima.

To je uvek bilo s pozicije zrtve.

I tako Srbi nikada nisu prevazisli fazu agresije i dosli do uvida. Tako “klackajuci", vratili bismo se na suicidalnu tacku Kosova, ili bilo koju drugu iz novije istorije. Otuda nasa potreba da sve tumacimo suprotnoscu: poraze pobedama, gubitke dobicima, a suicide - velikim nasim istorijskim naprecima.

Mi smo u grupi prevazisli fazu agresije tako sto su pacijenti stekli uvid, prihvatili i kontrolisali svoju agresivnost, prihvatili su da su pobednici koji se bore za opstanak i novo vreme.

Ali grudva bola se mora razbiti. To je sustina uspesnog razresenja faze agresije.

Ako zovemo stvari pravim imenom i vidimo ih onakvim kakve zaista jesu, bolje cemo kontrolisati i paziti da se tom grudvom ne pogode (ili sto je manje moguce) nasi najblizi. Ali nesto sto je godinama skupljano, nase iluzije, gomila laznih uverenja, promasaja, mora biti razbijeno.

Moramo razbiti sliku o sebi. Da bismo preziveli.

Jer, energija se vec pokrenula.

(Autor je psihijatar, zaposlena kao psihoterapeut na Institutu za psihijatriju u Beogradu)