FELJTON (2)

Zasto je Zapad bio protiv Petogodisnjeg plana? Zasto je Staljin bio ljut zbog Petogodisnjeg plana? Kako su Kidric i Djilas uticali na primenu ideje o “radnickom samoupravljanju? Kako je izgradjena zelezara u Niksicu? Pozadina sukoba Kardelj-Rankovic...

Uvek prvi do Tita: Edvard Kardelj na proglasenju Privremene vlade DFJ 7. marta 1945. godine

Jugoslovenska privreda suocavala se s velikim teskocama u godinama posle 1945. zbog strasne opustosenosti uzrokovane razaranjima u Drugom svetskom ratu, zamrzavanjem jugoslovenske aktive od strane Sjedinjenih Drzava i Staljinovom blokadom posle 1948, a niz losih zetvi jos vise je pogorsao stanje. Cim je Beograd oslobodjen od Nemaca, Tito je saopstio da Jugoslavija ima Petogodisnji plan. Protivnici rezima i zapadnjacki ekonomisti osudjivali su Petogodisnji plan kao stvar komunisticke blagoglagoljivosti inspirisane Titovom zeljom da oponasa SSSR, dok je Staljin bio ljut sto Tito moze biti toliko drzak da uobrazi kako Jugoslavija moze, poput SSSR-a, da ima Petogodisnji plan. Staljin je imao pravo kad je smatrao da je Titov Petogodisnji plan preambiciozan, a plan jeste zapao u teskoce.

I pre i posle rascepa sa Staljinom 1948. vlada u Beogradu vrsila je najstrozu kontrolu nad privredom. Postojale su kvote, racionisanje, valutna ogranicenja, zabrane putovanja jugoslovenskih gradjana u inostranstvo i protivljenje da se strancima odobri viza osim delegacijama u poseti. Zabrinutost Rankoviceve Udbe da bi strani posetioci mogli biti imperijalisticki ili sovjetski spijuni sprecila je razvoj turisticke privrede u Jugoslaviji.

Za ekonomiste nije bilo puno prostora da za vreme teskih godina pre 1960. eksperimentisu sa svojim kontradiktornim teorijama. Mogli su samo da se trude da zemlju odrzavaju uz ekonomsku pomoc Sjedinjenih Drzava i da nastoje da narod prehrane onoliko koliko je moguce. U godinama kada bi podbacila zetva seljaci bi poklali stoku jer za nju nije bilo hrane, a ljudi su se u jesen hranili ogromnim kolicinama govedine i svinjetine pitajuci se da li ce u prolece uopste biti hrane. Povrh toga sto su patili zbog losih zetvi, poneki deo zemlje s vremena na vreme bio je pogodjen zemljotresom i ozbiljno ostecen.

Titov cilj bio je da modernizuje i industrijalizuje Jugoslaviju da bi podigao zivotni standard ljudi i uprkos svih teskoca uspeo je da postigne izvestan napredak. Industrijska proizvodnja se izmedju 1952. i 1959. vise nego udvostrucila, a udeo stanovnistva zaposlenog u poljoprivredi opao je, jer je vlada uspela da poljoprivredne radnike prebaci u industriju.

Neki od vodecih jugoslovenskih komunista, sa Kidricem na celu, izneli su 1949. ideju o “radnickom samoupravljanju". Bila je to politicka reakcija na rascep sa Staljinom i alternativa dominaciji centralisticke birokratije. Tito je u pocetku bio prilicno skeptican; nije bio siguran da ce radnicko samoupravljanje funkcionisati u praksi. No, Kidric i Djilas su ga pridobili, plan je stupio u dejstvo i vec 1960. svako je u Jugoslaviji hvalio ovu ideju samo praznim recima i niko se nije usudjivao da je kritikuje. U toku pedesetih godina doslo je takodje do znacajnog napora da se popuste birokratske stege, da se privredom upravlja kroz mnogo manje privredne organizacije, da se ohrabruje konkurencija medju preduzecima i da se ucini krupan korak ka uvodjenju slobodne trzisne ekonomije.

Samo, postojali su i kriticari ovakvog razvoja. Manje privredne organizacije bile su po mnogo cemu efikasnije, ali u drugim nekim stvarima bile su manje uspesne. Povecale su troskove proizvodnje, sto je otezalo planiranje u velikim razmerama. Kriticari su tvrdili da su one uvecale birokratski aparat, jer sada, umesto da u Beogradu ima izvestan broj birokrata, ima birokrata u svakom gradu i selu u Jugoslaviji, koji za sebe nalaze kancelarijski posao u svakoj maloj radnoj organizaciji. Slobodna trzisna privreda povecala je broj potrosackih artikala dostupnih narodu, ali je takodje vodila inflaciji.

U korenima razilazenja o prednostima centralizovanog planiranja nasuprot slobodnoj trzisnoj ekonomiji lezao je sukob interesa izmedju razlicitih republika u federaciji, izmedju naprednog, industrijalizovanog severa i poljoprivrednog i osiromasenog juga. Prosecan dohodak po stanovniku u Hrvatskoj bio je skoro dva puta veci nego u Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji; u Sloveniji je bio dva i po puta veci. Srbija je zauzela srednji polozaj zahvaljujuci svojoj naprednoj severnoj pokrajini Vojvodini (autonomna pokrajina koja je bila deo Srbije) i siromasnom jugu na Kosovu i Metohiji. Razlike su se uvecavale: Hrvatska, Slovenija i Vojvodina svake godine postajale su bogatije, a Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Kosovo i Metohija sve siromasnije. Tito je bio vrlo svestan ovog problema, kao sto je rekao Dedijeru. “Ja sam se mnogo godina borio na medjunarodnom polju da zaustavim siromasenje veceg dela sveta. Bogate zemlje postaju bogatije i bogatije, a siromasne punom brzinom postaju siromasnije. Zao mi je kad gledam kako se isti proces razvija i u Jugoslaviji." Od 1945. “industrijske oblasti Jugoslavije postaju bogatije i bogatije na racun nerazvijenih oblasti nase zemlje."

Tito je odlucio da podigne zivotni standard na jugu zemlje i osigura zaposlenje u tom regionu. Bilo bi to mnogo bolje postici centralizovanim planiranjem nego slobodnom trzisnom ekonomijom. Kriticari planiranja rekli su da je planiranje pogresno. Uvek su navodili slucaj vladine odluke da izgrade zelezaru u Niksicu, u najsiromasnijem i najudaljenijem delu Crne Gore. Zelezara je izgradjena 1953, ali zeleznicka pruga do Niksica nije zavrsena sve do 1961, a asfaltni put izgradjen je tek 1963, a tek posle 1975. normalni zeleznicki kolosek omogucio je da se zelezara poveze s udaljenijim delovima Jugoslavije. Planeri su rekli da od njihovih protivnika nije posteno da uvek spominju ovaj izuzetan slucaj; zagovornici slobodnog trzista kazali su da je, ako je Niksicka zelezara izuzetno rdjava, bilo mnogo drugih slucajeva koji su skoro isto tako rdjavi.

Sve dok su ove prepirke bile ogranicene na cisto ekonomsku sferu, Tito je bio zadovoljan da se bavi spoljnom politikom i sposobnoscu armije iz svog kabineta u Belom dvoru u Beogradu, ili da ode na Brione ili na neko novo putovanje u inostranstvo, a ekonomistima prepusti da raspravljaju o prednostima slobodne trzisne privrede i planiranja; ali uznemirio se kad je shvatio da su ekonomske rasprave maska za duboka politicka neslaganja. Drugovi koji su zastupali slobodnu trzisnu privredu takodje su podrzavali vise autonomije za sest republika i vise politickih sloboda. Oni koji su podrzavali centralizovano planiranje trazili su vise politicke, kao i vise privredne kontrole iz Beograda i nikakvo popustanje diktature.

Podele su stigle do samog vrha rukovodstva. U Izvrsnom komitetu Saveza komunista (kojeg su jos svi nezvanicno zvali Politbiro) Kardelj je predvodio frakciju liberala. On je medju rukovodiocima jugoslovenskih komunista bio jedini koji bi se mogao nazvati teoreticarom marksizma. Pisuci marksistickim jezikom i marksistickim stilom, a pazeci da se stiti od bilo kakve optuzbe za “revizionizam", dokazivao je da su dogadjaji u Sovjetskom Savezu pokazali da istinski socijalizam mora poci putem radnickog samoupravljanja i delimicnog popustanja, mada ne i potpunog ukidanja politicke diktature. Rankovic je vodio tvrdolinijase. I on je rekao da zastupa postepenu liberalizaciju rezima, ali se plasio da se ona prebrzo razvijala. Zeleo je da se drzi centralizovanijeg planiranja i strozijeg upravljanja privredom.

Sutra: Titovi govori u Skoplju i Splitu