KRATKA ANALIZA DOSADASNJIH ZAKONA O UNIVERZITETU (2)

Po prvi put u nasoj istoriji ideja da dekana postavlja neko van fakulteta rodila se za vreme okupacije. Ministar prosvete u Nedicevoj vladi Velimir Jonic doneo je 16. oktobra 1941. godine Opstu uredbu o Univerzitetu, u kojoj je propisano da kandidate za dekane predlazu fakultetski saveti ministru prosvete, koji ih na duznost postavlja pocetkom skolske godine.

U posleratnim danima, koje nazivamo “administrativnim socijalizmom", fakultetima i univerzitetu vraceno je pravo da biraju svoju upravu i nastavnike. Tako Opsti zakon o univerzitetima iz 1954. godine predvidja:

Clan 42: Rektora bira univerzitetska skupstina iz reda univerzitetskih profesora. Univerzitetsku skupstinu sacinjavaju nastavnici i odredjeni broj asistenata.

Clan 45: Fakultetom upravljaju fakultetski savet, fakultetska uprava i dekan.

Clan 46: Fakultetski savet sacinjavaju:

- clanovi koje bira republicka narodna skupstina iz reda naucnih, strucnih i drugih javnih radnika;

- clanovi koje bira fakultetska uprava iz reda svojih clanova;

- clan koga biraju studenti iz svojih redova;

- dekan i prodekani fakulteta.

Clan 51. Fakultetsku upravu sacinjavaju nastavnici i odredjeni broj saradnika fakulteta.

Clan 52. Fakultetska uprava bira nastavnike i saradnike, kao i dekana iz reda profesora.

Zakon o visokom skolstvu iz 1962. godine zadrzava u osnovi ovakva resenja, dok Zakon iz 1965. godine propisuje da telo pod nazivom fakultetsko vece (u kojem su nastavnici, saradnici i predstavnici jedinica ustanove) bira nastavnike i saradnike. Dekana bira zbor radne jedinice, a rektora univerzitetska skupstina, koju sacinjavaju predstavnici nastavnika i saradnika, predstavnici studenata i predstavnici radnih ljudi.

Po Zakonu o visokom skolstvu iz 1979. godine, nastavnici i saradnici utvrdjuju predlog za izbor u zvanje nastavnika, odnosno saradnika, a konacnu odluku donosi Savet, u kojem su, pored radnika fakulteta i delegata studenata, i predstavnici tzv. drustvene zajednice, koji cine jednu trecinu ukupnog broja clanova saveta. Takav savet bira i dekana. U ovom zakonu nasla se i institucija “stavljanja na raspolaganje" nastavnika, odnosno saradnika, koja se primenjuje kada su u visokoskolskoj organizaciji teze osteceni drustveni interesi. Zloglasni lex specialis, kojim je grupa nastavnika sa Filozofskog fakulteta udaljena sa univerziteta, ugradjen je, na ovaj nacin, u zakon koji uredjuje visoko skolstvo.

Zakon o usmerenom obrazovanju i vaspitanju iz 1986. godine ukinuo je institut moralno-politicke podobnosti i mogucnost “stavljanja na raspolaganje" i zadrzao ovlascenja saveta u pogledu izbora dekana i nastavnika i saradnika, s tim sto predlog uvek utvrdjuje vece (kada je rec o izboru nastavnika), odnosno zbor radnika i zbor studenata (kada je rec o izboru dekana).

Zakon o univerzitetu iz 1990. godine propisuje da izborno vece utvrdjuje predlog za izbor nastavnika i saradnika, a da univerzitet daje saglasnost na izbor. Rektora imenuje skupstina univerziteta, u kojoj je najmanje 50 odsto nastavnika. Dekana imenuje savet, na predlog izbornog veca.

Konacno, Zakon o univerzitetu iz 1992. godine sadrzi aktuelna resenja: rektora bira savet, na predlog fakulteta; u savetu je 50 odsto clanova koje imenuje vlada, a 50 odsto clanova koje biraju fakulteti i instituti; dekana bira savet, na predlog nastavno-naucnog veca; izborno vece bira nastavnika i saradnike, a na taj izbor saglasnost daje univerzitet.

Ova kraca ekskurzija po nasoj zakonodavnoj proslosti nedvosmisleno pokazuje da ni jedan rezim u protekle 93 godine nije posegao za resenjem da osnivac preuzima upravljacku funkciju, te da na osnovu nje imenuje, i to bez ikakvih kriterijuma, na bazi nicnim sputanih diskrecionih ovlascenja, rektora i dekane, pa cak i nastavnike i saradnike. I kada je ministar prosvete imao kompetenciju da imenuje dekana, a to se desavalo u okupacijskim vremenima, to je cinio na osnovu predloga sa fakulteta. Ideja da osnivac univerziteta, odnosno fakulteta treba da upravlja ovim ustanovama kao da su u pitanju njegova preduzeca bila je strana svim vladama - od onih demokratskih, u zlatno doba parlamentarizma u Kraljevini Srbiji, preko nenarodnih i okupacijskih, do socijalistickih u posleratnom razdoblju. To, naravno, ne znaci da politicka sfera nije vrsila uticaj na upravljanje visokoskolskim institucijama. Taj se uticaj obezbedjivao kako kroz ucesce predstavnika vlasti u organima upravljanja, tako i kroz delovanje partijskih organizacija. Ali, univerzitetska autonomija u pogledu izbora nastavnika i saradnika i u pogledu upravljanja uvek je postojala, i imala je svoj zakonski oblik.

I teza da kriticari Predloga zakona lamentiraju nad prohujalim samoupravnim vremenima - moze se odbaciti pre svega polazeci od definicije univerzitetske autonomije. UNESKO definise autonomiju kao “onaj stepen samouprave koji je neophodan radi efektivnog donosenja odluka od strane visokoskolskih institucija, koje se (odluke) odnose na akademski rad, akademske standarde, upravljanje i dr."

A u clanu 1. Zakona o univerzitetu iz 1904. godine stoji: “Univerzitet je najvise samoupravno telo za visu strucnu nastavu i za obradjivanje nauka."