BIROKRATSKO UPRAVLJANJE I AUTONOMIJA UNIVERZITETA

Ono sto jedan masinbravar nije zeleo da uradi, uradila je visestranacka, "demokratska" vlada trideset godina kasnije, a tri politicka musketara, doktora nauka i ostrascenih mrzitelja univerzitetske inteligencije (V. Seselj, R. Markovic, M. Bojic) otvoreno brane ovaj predlog vlade kao prirodno pravo drzave da upravlja univerzitetom i kao konacno ukidanje poslednjih ostataka moderne drzave, poput Svedske i Francuske, jer i tamo vlada postavlja rektore i dekane

Dr Rados Radivojevic

Analizirajuci politicki progon itelektualaca za vreme fasizma, R. Merton (americki sociolog) istice da je osnova ovog sukoba u protivrecnim principima na kojima se zasniva politicka i intelektualna delatnost. Politicka delatnost se zasniva na moci i neprikosnovenom postovanju hijerarhije politicke moci kao osnovnom kriteriju znanja i vrednosnog delovanja, dok se naucna delatnost zasniva na naucnom etosu (objektivnost, univerzalizam, kolektivizam i organizovani skepticizam) i postovanju autoriteta objektivnih cinjenica kao osnovnom kriteriju znanja i delovanja. Politika interpretira stvarnost na osnovu ideoloskih vrednosti i ciljeva, a nauka na osnovu objektivnih cinjenica. Sto je veci nesklad izmedju ideoloskih ciljeva i realnosti, to je veca i suprotnost izmedju politicke i intelektualne zajednice.

Ova Martonova teza o imanentnoj suprotstavljenosti principa politike i nauke, ne znaci da su ove dve delatnosti po sebi u stalnom sukobu. Imanentna suprotnost se pretvara u sukob samo u onim drustvenim sistemima u kojima politika ne dobija apsolutisticke pretenzije u smislu podredjivanja celokupnog drustvenog sistema principima vlastite delatnosti. Pretvaranjem politike u temeljnu drustvenu delatnost, odnosno u temeljni princip iz kojeg se izvodi celokupni drustveni zivot, stvaraju se uslovi za uspostavljanje politickog imperijalizma odnosno totalitarnog sistema.

U socijalistickom periodu nase proslosti politicka vlast je kontrolisala univerzitete preko partijskih organizacija fakulteta, odnosno univerzitetskog komiteta i saveta kao upravnih organa, koje su, u jednakom broju, cinili predstavnici drustvene zajednice i univerziteta. U tom periodu politicka vlast je nastojala da putem ideolosko-politicke kontrole, odnosno upotrebom ideolosko-politickih sredstava kontrolise univerzitete. Kada uobicajena ideolosko-politicka kontrola nije davala zeljene rezultate, partijska vlast je pojacavala ideolosku kampanju nastojeci da ideoloski i politicki diskvalifikuje naucnike kao neprijatelje socijalizma. Vlast se i u vreme svog najzesceg ideolosko- politickog obracuna sa grupom profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu tesko odlucivala na preduzimanje administrativnih mera protiv nastavnika. Titu je trebalo sedam godina da donese odluku o stavljanju grupe profesora na raspolaganje, dakle, ne o prestanku radnog odnosa, vec o oduzimanju prava da se izvodi nastava. Pri tome ne treba zaboraviti da ovu odluku nije donela vlada vec Skupstina Srbije. Tito i partijska vlast su se cuvali administrativno upravnog ugrozavanja autonomije univerziteta. Jedino dokle je vlast isla u ovom pravcu je sto je u vreme obracuna s profesorima sa Filozofskog fakulteta, izmenama Zakona o visokom skolstvu, dala pravo Izvrsnom vecu da bira clanove saveta fakulteta i univerziteta iz drustvene zajednnice. Ono sto jedan masinbravar nije zeleo da uradi, uradila je visestranacka, "demokratska" vlada trideset godina kasnije, a tri politicka musketara, doktora nauka i ostrascenih mrzitelja univerzitetske inteligencije (V. Seselj, R. Markovic, M. Bojic) otvoreno brane ovaj predlog vlade kao prirodno pravo drzave da upravlja univerzitetom i kao konacno ukidanje poslednjih ostataka samoupravljanja, i kao verovatno konacno uspostavljanje pravne i moderne drzave, poput Svedske i Francuske, jer i tamo vlada postavlja rektore i dekane.

Izgleda da je samoupravljanje na univerzitetu bilo najznacajnija prepreka u uspostavljanju pravne drzave. Ko ovo tvrdi ili je obican sarlatan ili veliki cinik. Samoupravljanje nije postojalo ni na univerzitetu ni u Jugoslaviji. Ko nije shvatio da je samoupravljanje predstavljalo ideolosku manipulaciju i idealno sredstvo da politicka vlast upravlja drustvom bez ikakve odgovornosti, taj nije shvatio nista. Na univerzitetu postoji tradicionalan hijerarhijski nacin odlucivanja koji je zasnovan na hijerarhiji zvanja. Nosioci najvisih nastavnih zvanja odlucuju o izboru nastavnika sa nizim zvanjima, dok asistenti i nastavnici sa nizim zvanjima ne mogu odlucivati o izboru nastavnika u visim zvanjima od njihovog. Koga su spremacice i portiri sprecili u izboru u zvanje ili odlazak na strucno usavrsavanje samo M. Bojic zna.

Pored ukidanja poslednjih ostataka samoupravljanja, kao drugi razlog za uspostavljanje drzavne kontrole nad univerzitetom, gore pomenuti mrzitelji inteligencije, isticu pravo drzave da upravlja onim univerzitetima koje finansira. To isto je Tito davno pre njih obrazlagao sledecim recima: "Meni je milo kad sam ovdje slusao neke profesore, predstavnike univerziteta, koji su istakli da na nasim univerzitetima ne bi smjelo biti onih koji se ne slazu sa politikom Saveza komunista i uopce nasim sistemom. Pa, to je jasno. Mi smo to odavno govorili. A mi ih placamo; placa ih radnik koji stvara sredstva. A uostalom, iz kakvih drugih sredstava bi se moglo to ciniti osim iz onih koje zarade radnici. A takvi rade suprotno nasem socijalistickom sistemu" (N. Popov, Contra fatum, s. 89).

Zalaganje da se drzavi da pravo da upravlja univerzitetom zato sto ga finansira je, u nasim uslovima, neosnovano iz vise razloga.

1) Iz ovoga stava logicki proizlazi sledece: prvo, da univerzitet nije sastavni deo nase drzave, odnosno da je neko strano telo u nasoj drzavi koje treba staviti pod kontrolu; drugo, da je univerzitet potencijalno neprijateljski raspolozen prema drzavi, te ga treba kontrolom spreciti da svoje neprijateljstvo otvoreno ispolji; trece, drzava je u nasim uslovima privatno vlasnistvo partijskih funkcionera, koji menjaju drzavne interese prema svojim parcijalnim ciljevima, a s obzirom da univerzitet nije pokazao sklonost da prihvata trenutne interese politicke vlasti kao drzavne interese, to treba obezbediti administrativne mere koje ce omoguciti postojecoj vlasti da svaku sumnju u drzavnost svojih odluka moze kazniti kao neprijateljstvo prema drzavi. U demokratskim drzavama univerzitet je drzavni, a drzava je univerzitetska, izraz volje svih gradjana, pa i niverziteta, te drzava, koja je racionalna i koja sprovodi opsti, drzavni interes koji je iznad parcijalnih interesa, nema nikakvih razloga za uspostavljanje politickog tutorstva nad univerzitetom kao svojim sastavnim delom.

2) U demokratski razvijenim drustvima drzavni interes je iznad parcijalnih interesa vlasti i obavezan je za svaku vlast i univerzitet. Univerzitet postuje vlast ne kao vlast po sebi, vec kao racionalnog nosioca i realizatora opstih interesa svih gradjana, pa i univerziteta, a zauzvrat drzava, iako formalno postavlja rektore, trudi se da ojaca autonomiju univerziteta postavljajuci na rukovodece funkcije one naucnike koji uzivaju najvisi naucni ugled u naucnoj zajednici. U interesu je racionalne drzave da na najznacajnije upravne funkcije postavi najuspesnije naucnike, jer time podstice razvoj naucnog saznanja koji je u funkciji razvoja te drzave. U nasem drustvu ne postoji pravna drzava, pa ne postoji ni drzavni interes. Kod nas se partije otimaju oko vlasti, jos nisu dosegle opstedrzavni interes i svoj partijski interes one na vlasti pretvaraju u drzavni. Dati pravo partijskoj drzavi da upravlja univerzitetom predstavlja katastrofu i za tu drzavu i za univerzitet. Partija koja osvoji vlast nastojace da dekani i rektori budu iz njenih redova, sto znaci da najznacajnije upravne funkcije na univerzitetu nece imati najuspesniji naucnici, a to ce destimulativno delovati na razvoj naucnog saznanja. Cak i da vlast zeli da na upravne funkcije postavi najuspesnije naucnike, koji su partijski neopredeljeni, nece to uspeti da ucini, jer ce biti izlozena zestokim pritiscima od onih manje uspesnih naucnika koji su clanovi vladajuce partije i za to ocekuju kao nagradu postavljanje na upravne funkcije. Sadasnja praksa u srednjim skolama pokazuje da je vlada za direktore u srednjim skolama postavljala clanove vladajuce partije. To treba ocekivati i na fakultetima. Tako dolazimo do paradoksa, vladajuca partija putem zakona zabranjuje politicko delovanje u obrazovnim ustanovama, a kao kriterij za direktorsko mesto postavlja partijsko clanstvo. Na ovaj nacin se politicka podobnost kao princip napredovanja neposredno i otvoreno uvodi u obrazovni sistem. Jos gora situacija nastupa kada se stvori visestranacka vlada. Svaka stranka ce nastojati da dobije odredjeni broj upravnih funkcija na Univerzitetu, te treba ocekivati da ce Srpska radikalna stranka kontrolisati jedne fakultete, Socijalisticka partija druge, a Jugoslovenska levica trece.

3) Birokratsko upravljanje i autonomija univerziteta su nespojivi principi.Tvrdnja da drzava samo postavlja upravu univerzitea, a ostavlja punu autonomiju univerzitetu u nastavno-naucnom radu je besmislica. Ovaj stav je logican samo u ostacima socijalisticke ideoloske svesti u kojoj je vera u apsurdno kriterij istine. Upravljanje na univerzitetu nije upravljanje stvarima, vec ljudima. Ako vlada postavlja rektore, ministar dekane i redovne profesore, a dekan odlucuje o prijemu i otkazu i napredovanju nastavnika, onda se vlada upusta u ono sto je najslozenije, a to je ocena uspesnosti naucno-nastavnog rada nastavnika. Ocenjivanjem rezultata naucnog rada vlada posredno kontrolise i rad nastavnika, sto znaci da se toboznja autonomija naucno-vaspitnog rada pretvara u fikciju. Postojeca vlast je dobro savladala metodologiju komunistickog upravljanja institucijama koja se sastoji u zadrzavanju prava na upravljanje egzistencijom i karijerom ljudi. Sva samoupravna i autonomna prava ljudi se pretvaraju u obicnu fikciju u uslovima drzavne svojine i zadrzavanja prava vlasti da preko svojih opunomocenika odlucuje o prijemu i otpustanju s posla, napredovanju i visini plate. Ovaj sistem se odrzava samo zahvaljujuci zadrzavanju neogranicenog prava da basnoslovno nagradjuje i isplacuje sluge politicke moci koji su spremni da za privilegije igraju sve moguce prljave igre, da donose apsurdne odluke i da besmislene ideje i stavove zastupaju i brane kao istinite. Zamislite kako ce autonomija nastavno-naucnog rada da funkcionise kada se za zvanje i radno mesto redovnog profesora jave dva kandidata, od kojih je jedan clan Srpske radikalne stranke, a jedan cist naucnik, a dekan i ministar u vladi (radikali) treba da odluce ko ce biti primljen.

4) Mozda drzava koja stvarno finansira univerzitet i ima prava da trazi neke elemente kontrole upravljanja nad univerzitetom. Ali, nasa drzava daje socijalnu pomoc nastavnicima, jer plata redovnog profesora je oko 400 maraka, a asistenta oko 200 maraka, pa se postavlja pitanje otkuda joj moralno pravo da za takvo bedno finansiranje zahteva neko pravo upravljanja. Svedska i Francuska (koje V. Seselj tako rado citira) daju pomoc socijalno ugrozenom stanovnistvu u visini 800 maraka i za to ne traze nikakav rad, a nasa vlada za polovinu njihove socijalne pomoci, kojom placa najkreativniji rad u zemlji, trazi kontrolu naucnog rada.

5) Za prave naucnike nije ponizenje sto primaju male plate, jer oni se ne bave naukom zbog plate, nije ponizenje ni to sto nemaju drustvene moci, jer oni se ne bave naukom radi sticanja moci, nije ponizavajuce ni to sto nemaju visok drustveni ugled, ali krajnje je nisko i ponizavajuce dozvoliti da neki vladin cinovnik bira dekane i postavlja redovne profesore. Nastavnici su poslednjih nekoliko godina izgubili i materijalni polozaj i drustvenu moc i drustveni ugled, a jedino sto su sacuvali to je dostojanstvo svoje profesije i autonomije i sada je dosao red da se i to unisti kako bi svi postali moralno bescasni ljudi kao i oni koji su svesrdno predlozili zakon o univerzitetu. Naucno saznanje, po svojoj prirodi, ne trpi ni naucne ni politicke autoritete. Oni koji smatraju da ce stvoriti povoljne uslove za razvoj nauke njenim stavljanjem pod politicku kontrolu, ili su politicki sarlatani ili naucno frustrirani politicari puni zavisti i mrznje prema nauci i naucnim radnicima i zeljni da svima nametnu politiku kao sadrzaj i filozofiju zivota, a time i sebe kao korifeje duha.

Na kraju postavlja se pitanje koja je to sila koja primorava nasu vlast da se krajnje iracionalno ponasa, da krajnje periferne drustvene probleme pretvara u krucijalne drzavne, da ono sto jedino relativno dobro funkcionise u ovoj situaciji, menja. U vreme opste korumpiranosti drzave, kriminala i nevidjene pljacke drzavne imovine, opste nezaposlenosti i ekonomskog nazadovanja, rad univerziteta istice se kao prvorazredni drzavni problem. Da li je zaista politicka sujeta pojedinih mocnika jaca od drzavnih interesa. Da li je zaista univerzitet leglo kriminala, korupcije potizma i da je skolovanjem kadrova uspeo celu drzavu da razori iznutra ili je leglo kriminala, korupcije i potizma u drzavi. Da li je zaista veci problem za drzavu sto sin nekog profesora radi na fakultetu za 300 maraka, ili sto sin nekog politicara zaradjuje milione maraka pljackajuci drzavnu imovinu. Ocigledno je da novi zakon o univerzitetu ima osnovu u zelji pojedinih mocnika da se osvete profesorima za gradjanski protest i prikljucenje opozicionim zahtevima. Da li je zaista moguce da je u ovoj zemlji licna sujeta pojedinih partijskih lidera jaca od nacionalnih, drzavnih, opstedrustvenih interesa i univerzalnih principa razvoja naucnog saznanja. Da li je moguce da je ovoj drzavi bitnije da zadovolji sujetu pojedinih politicara nego da stvori povoljne drustvene uslove za ubrzan razvoj nauke. Umesto zakljucka, treba podsetiti da je polovinom 19. veka Milisav Lapovac predlagao da se svi pismeni ljudi u Srbiji poubijaju kako bi se sprecile bune. Lapovaca ima i danas i mi se jos nismo oslobodili njihove politicke filozofije.

(Autor je profesor na Fakultetu tehnickih nauka u Novom Sadu)