"VUKOVCI" BEZ DIPLOME

S jedne strane Albanci, sa druge Srbi. A sta je sa nama? Mi smo na tromedji. Ni tamo ni ovamo. Najbolje da svi kolektivno trazimo iseljenicku

Zeljka M. Jevtic

- Nismo mi Albanci ili Siptari, zovite kako hocete. Mi smo Goranci. Srbi nam kazu da smo Siptari. Albanci nam kazu da smo Srbi. A u stvari zbog politike i svega sto se desava smo narod koji lose prolazi - bila je prva reakcija okupljenih radnika kod Vukovog spomenika, takozvanih "vukovaca".

Odjednom se njih dvadesetak, gotovo u trku okupilo oko nas. "Ma ne nudim posao, novinar sam". "E, u ovom gradu najvise ima kurvi, taksista i 'vukovaca'. A kad je nekoga toliko, od price leba nema". Ipak, ostaju. Stariji sa razdaljine slusaju, a mladji spremniji na pricu, ali nepoverljivi pa "ipak prvo da odgovoris na pitanje - otkud ti pade na pamet da pises o nama?". Kazemo im da je pre nekoliko dana jedan sugradjanin zaustavio dva policajca pokraj autobuske stanice na Slaviji i upitao ih "zasto ne terate one Siptare kod Vuka, nego se ovde po Beogradu slobodno setaju", a oni su mu odgovorili da nemaju naredjenje.

"Da li imaju naredjenje ili ne, ali neki od nas su ovde pre cetiri dana dobili batine od policije. Isli smo da se zalimo u stanicu policije. Ljudi su prolazili i niko nije reagovao - ucestvuju u glas u prici, opisujuci "sta im se desilo". "Nije Balkan za demokratiju. Od Hrvatske pa do Grcke demokratije nema i nece je jos dugo biti. Na Zapadu dodje policajac i kaze "prego pasaporte", ti izvadis, on pogleda i kaze "gracija" i ode covek. A ovde, sto vise pricas i vise se pravdas, vise ces i batina dobiti. A tako nije samo sa nama Gorancima...", prica tridesetogodisnjak, koji je kao i vecina, iz sela Restelica na Sari i dodaje:

"Dosao sam ja ovde u pecalbu. Imam troje dece, a zena ne radi. Od cega da se zivi? Pre rata, radio sam u Rijeci. Trpis svasta da bi zaradio za zivot. Svi mi, od novca koji zaradimo ovde, izdrzavamo po nekoliko usta, decu, zene, stare roditelje, a vecini su ocevi isto kod 'Vuka' bili u pecalbi. Muka je to kada nemas nista drugo da radis. Dnevnica najtezeg posla je 30 maraka. Nije to puno, za ono sto radimo i posteno uradimo. Ali, dosli Rumuni a oni hoce da rade za mnogo manje. Svako gleda bolje da prodje, pa uzme njih. A, eto vidite otkud oni ovde, da li imaju pasose, a njih niko ne juri". Ubacuju se drugi recima - i ta policija, umesto da ostavi svoj narod, a da obrati paznju na Rumune, oni samo nas. Kod pomeni "svoj narod", izgovaraju iz prikrajka - Goranci, ma Jugosloveni.

"E dok je Tito bio... Bilo je dobro. Kazes Jugoslavija, stranci kazu 'dobro. Dobro Jugoslavija, dobro Tito'. A sada? Sta da kazes? Unisti sve. Politicari se menjaju svake noci, a ono sve gore. Nista mi draze nego da odem. Mnogi od nas su radili po inostranstvu. Bio sam u Italiji, radio u piceriji. Bilo je mnogo dobro. A onda zatvorise Bar-Bari. Ja se vratio preko Albanije, a kada sam hteo da viziram pasos, oni pitaju i 'sto si se ti vracao preko Albanije?'". Tako je i ostao dve godine ovde u Beogradu. "Dobio sam ja njega nazad. Ali sada nema gde sa njim", kaze tridesetdvogodisnjak. Ubacuje se drugi, prenoseci svoje iskustvo sa putovanja u Madjarsku od pre nekoliko dana. "Gledaju me kao da sam sa meseca sisao. E kad smo kod meseca jel' znas da smo mi Goranci prvi stigli na mesec? To ti je nas vic. Stigli smo i pre Amerikanaca i pre Rusa. Prvi otiso Goranac i viko odande 'kikiriki, semenke', pa tako navuce i Amera i Rusa. Hteli da vide sta je to kikiriki, semenke".

"Ama ajde da te odvedemo na kafu, da ti pricamo o nasem selu. Mi castimo. U kafe-poslasticarnici u beogradskom metrou, nasi sagovornici poznati su kelnerima. Osmehuju se jedni drugima.

Prica o kraju tece poput nekakvog predavanja. Pokazuju nam fotografiju u narodnoj nosnji i nadopunjuju se uglas. "Nase selo je na 1.600 metara. Jezik je starosrpski ili kako neki kazu staromakedonski, mada je ostalo i dosta turskih reci. Ima nas svugde po staroj Jugoslaviji i svetu. Obicno smo pekari, poslasticari ili radimo teske fizicke poslove. A devojke su najlepse. Rumene, zdrave. Lepe su i one koje su otisle u inostranstvo. Pa jos kad su slavlja a one obuku nosnju. Da si bila sada za Djurdjevdan da vidis. Da nije svet tako moderan, pa da ne treba para, moglo bi se kod nas ziveti samo da u kuci imas hleba i sira. Ostalog ima okolo. Borovnica se bere. Ima konja. Tebi cemo dati nekog pitomog, pasti neces, da probas. Kad su dolazili neki novinari, mi im rekli da je u leto kod nas voda najhladnija. Oni izmerili a ono tece ispod nule. Najlepse je oko 10. jula, kada dodju nasi sa svih strana... Uvek je lepo... Samo, ipak ne valja. Dobilo nasih 40 momaka pozive za vojsku".

"U koju vojsku da idemo? Da ginemo. Za koga? Uvek smo mi isli. Ali sada ko ode, ne pise se dobro. Imam 20 godina. Da ginem necu i nemam zasta, jer niciji nisam. Ko ce da izdrzava roditelje? Ozenio se nisam, niti imam nameru. Sta ja da pruzim mojoj zeni, kad ovde sedim na zidu i cekam ceo dan da neko ponudi posao. Zena mi ne treba, a sta bi deci dao?! Nijedna danas ne pita ko si bio i ko si - nego sta imas. Pare, to se trazi", prica mladic i nastavlja u jednom dahu: "Zavrsio sam samo osnovnu skolu. Za vise moji nisu imali para, a onih sto su prosli kao ja, ima jos. Srednja skola je udaljena 60 kilometara a to treba platiti. Za sve para moras imati. Ali i moj zet je zavrsio fakultet, pa nista od toga nema. Ili da skoci ili da sa nama ovde stoji pokraj zida po ceo dan. Ali i pored toga, nismo mi iz kontejnera. Mnogi od nas zavrsili su skolu. Ipak, nista od toga."

"Vec skoro mesec dana nista nisam zaradio", kaze dvadesetdvogodisnjak, "i ne samo zbog Rumuna. Od kako je krenulo ono na Kosovu, para je sve manje, a nama sve teze".

Kako vi dozivljavate desavanja na Kosovu?

"A sta ti mislis, reci ti nama!"

"Eto vidis. Sa jedne strane Albanci, sa druge Srbi. A sta je sa nama? Mi smo na tromedji. Ni tamo, ni ovamo. Ma najbolje je bilo u staroj Jugoslaviji. Ovako najbolje je da svi kolektivno trazimo iseljenicku..."

O politici ipak ne zele puno da pricaju, jedan od nasih sagovornika priznaje da je kako kaze "bio za Vuka, isao na mitinge, ali i on se promenio". Iznose svoja predvidjanja, "u Crnoj Gori bice gore nego na Kosovu... Politicari znaju sta ce biti, nego narod dotle gine..."

"Predugo smo sedeli, mozda je i bilo nekog posla".

I na kraju dok se penjemo pokretnim stepenicama, dvadesetogodisnjak duge kose izgovara: "Sve je to nebitno. Ne pitaj me ko sam, covek sam. Probaj da upoznas kakav sam. To ti je ono sto je bitno, i naravno pare i ako je moguce devojka sa stranim pasosem ili bar, vizom".