Prilika koju ne treba precenjivati

- Ovi izbori imaju i te kakavog smisla. Naime, drzim da se u Crnoj Gori u ovom trenutku odvijaju dva komplementarna procesa, koji snazno, na momente cak i surovo determinisu njenu datost. Jedan se odnosi na kontroverzu izmedju kolektivizma, u istorijskom odstupanju, i individualnog vrednovanja i konkurencije, koji tek traze, a uvjeren sam i nalaze svoje mjesto pod suncem. Drugi se odnosi na nastojanje nastajucih novih oblika i sadrzaja drustvene i drzavne mobilnosti, komunikacije, interakcije i integracije, da se oslobode gravitacione sile logosa sto jos opstojava na premisama romanticarskog zanosa, mistike i isprazne simbolike.

U sjenci, a zasto ne i u hladovini tih protivurjecnosti, stasava ili je vec stasala generacija onih koji su prihvatili, kao svoju, misao jednog poznatog kanonika koja glasi: "Ne mijenja se Jevandjelje, vec mi pocinjemo bolje da ga razumijevamo". To su oni koji ne zele da budu pasivni posmatraci onoga sto se u Crnoj Gori radi, i onoga sto Crnoj Gori rade. Ta generacija ne trosi vrijeme, i ne vidi smisao svog postojanja u zaposjedanju fotelje na "Titaniku" koji se susreo sa svojim ledenim brijegom i prije nego je isplovio. Ona se posvetila izradi nove arke spasa crnogorskog drustva i drzave.

Predsjednicki izbori su za tu generaciju bili prilika da se podvuce crta ispod jedne ne bas slavne i srecne stranice crnogorske istorije. I ta crta je, kako-tako, ipak podvucena. Predsjednickim izborima je demokratija u Crnoj Gori izvucena iz neke vrste latencije i ucinjene (makar i zakratko, i barem u necemu) stvarnom i djelatnom. Vanredni parlamentarni izbori su prilika da se ona nova stranica crnogorske istorije ispuni sadrzajem koji ce oznaciti definitivnu prevagu demokratskih nad drugim rjesenjima i u Crnoj Gori. Do toga se, sigurno, nece lako i brzo stici. Toliko je toga sto treba ucinti da bi se i ta vizija u Crnoj Gori pocela zbiljski ostvarivati...

Licno drzim da puni, klasicni suverenitet Crne Gore znaci za nju ne samo "biti ili ne biti" u nekom pateticnom smislu shvacenom, nego preduslov za nekoliko stvari, bez kojih ona prosto ne moze da prezivi. Samo suverena Crna Gora (pokazuju to zbivanja u posljednjim mjesecima, pa i danima ako hocete, moze da rjesava ona krucijalna socijalna, ekonomska, politicka i druga pitanja, bez cijeg rjesavanja nema pomicanja s mjesta na kome je. A kakvo je to mjesto, ovdje ne treba objasnjavati. Drugo, samo takvu Crnu Goru mogu shvatati i prihvatati drugi kao partnera. I samo iz te pozicije Crna Gora moze suvislo, smisleno, i za sebe prihvatljivo razgovarati o partnerstvima i zajednistvima za druge, i izbjeci poziciju da, poput nahoceta, dezura ispred tudjih vrata, koja joj pred nosom zatvaraju, odlucujuci kad hoce i kad nece, i pod kojim uslovima hoce da je uvezu i s njom razgovaraju. Tako vise Crna Gora ne smije da radi.

- Ako se uzme da je, uslovno receno, nacionalsocijalisticki rezim u Srbiji glavna prepreka demokratizacije i otvaranju puta ka tranziciji na ovom prostoru, onda je njegov poraz u Crnoj Gori (mozda i vise nego svi dosadasnji, upravo zbog gubitka nade ili utjehe za njegove protagoniste) vazan korak u pravcu zeljene demonopolizacije, odnosno normalizacije.

S druge strane, kako seposljednjih dana radjaju dogadjaji, ta cijena kao da ce manje zavisiti od volje crnogorskih biraca, a vise od spremnosti bankrotiranog rezima u Beogradu da ide do kraja, te cvrstine i vjestine crnogorskog vodjstva da parira takvim prijetnjama, brzine osvjescivanja unesrecene Srbije i, naravno, (ne na posljednjem mjestu), od nacina na koji ce se ponijeti tzv. medjunarodna zajednica.

Ipak, faktor SM (Slobodan Milosevic) 1998. nije isto sto i taj faktor 1998. Deset godina proapdanja ostavilo je traga. Procenat glasova koji ovaj osvaja na izborima, iz godine u godinu sve je manji. I, mada SM ovaj manjak, za sada, uspesno nadoknadjuje ocajnickom koalicijom sa ultranacionalistima (citaj fasistima), ukupna politicka snaga ovog bloka, ipak, postojano opada. Posebno u Crnoj Gori. Sledstveno, ratnonacionalisticka harizma velikog vodje pada. Takozvani kontramiting SM pristalica na Terazijama 24. decembra 1996. bio je samo bleda senka, cak farsa onog sa Usca 1988. Slicno, demonstracije milosevicevaca u Podgorici 14. januara 1998. Samo jedna mala ilustracija. Prema neutralnim izvorima i procenama, broj ucesnika na ovim demonstracijama, cak ni u trenucima kulminacije, nije prelazio 10-15 hiljada. A ukupan broj glasaca za SM predsednickog kandidata na tek odrzanim predsendickim izborima, samo u Podgorici, u kojoj su demonstracije odrzane, bio je preko 40.000, dakle bar tri puta veci od broja ucesnika demonstracija. Uzas rata i fratricida delovao je kao faktor odvracanja.

Izbor 31. maja 1998. jeste izbor izmedju reformi i daljeg propadanja, ali, jos vaznije, i pre tog izbora 31. maja Crna Gora je jos jednom pred izborom izmedju unutrasnjeg mira i rata. A unutrasnji mir je uslov za svaki drugi izbor. Fratricid u Crnoj Gori na kraju dvadesetog veka bio bi ne samo njena materijalna, nego i njena moralna, definitivno i nepovratna kataklizma. To bi morali da imaju na umu cak i oni koji su se, voljno ili nevoljno, vezali za "balkanskog kasapina", glavnog vinovnika nasilja i haosa na Balkanu posle hladnog rata. Za povlacenje nikad nije kasno. A za Crnu Goru moglo bi biti spasonosno.

Da li su ovo zaista odlucujuci izbori ili ne? Ja na to pitanje imam dva odgovora. Jedan je apsolutno NE, i to apsolutno ne proistice iz jednog iskustva da se na ovim prostorima nikada na izborima nije odlucilo. Zato se mi razlikujemo od ostalog svijeta, zato sto taj element demokratske procedure upravo nije imanentan nama, i ta tradicija demokratije nas i odvaja od ostalih. Sa druge strane, ovi izbori su jako vazni za Crnu Goru zato sto oni zatvaraju jedan krug...

... Ovo sto nam se desava, u jednoj istorijskoj transformali je potpuno logicno, i hocu dak azem da je ovo odlucujuci izbor, u smislu ako bi ovo bila prekretnica u nasim ustaljenim i tradicionalnim promjenama. Tri puta je Crna Gora u dvadesetom vijeku mijenjala svoj drzavno-pravni status, i svaki put je to bilo u uslovima rata ili neposrednog ratnog okruzenja. To je dramaticno i strasno istorijsko iskustvo, i azto su ovi izbori vazni zbog toga sto bi oni, na neki nacin, dali legitimitet i osnovu za to da se svako buduce rjesenje koncipira bez ratnog sukoba.

Zasto u Crnoj Gori mora doci do nasilnog raspleta, ukoliko se on ne spreci na diplomatski nacin? Ja mislim da je u ovom trenutku vrlo opasno podrazumevati da ce se na neki nacin stvari dovesti pod kontrolu rekursom na proceduralne metode, znaci na to sta je bilo na izborima. Uopste nije vazno sta ce biti na izborima. Sta god bude na izborima, u Crnoj Gori ce biti indukovani nemiri, koji su neophodni srpskom rukovodstvu, Slobodanu Milosevicu i ljudima koji su oko njega, da bi pokusali da dovedu Crnu Goru u polozaj, u kome ona nije nista drugo do produzetak Srbije i deo Jugoslavije koji je potreban da bi se odrzavala funkcija saveznog predsednika.

Politicka patologija rukovodstva u Srbiji je odredjujuca za zbivanja u Crnoj Gori i iz jednog drugog razlgoa, a to je sto problematicni akteri pred izbore u Crnoj Gori (Momir Bulatovic i njegova partija) nisu autonomni politicki igraci. Bulatovic nije nista drugo do jedna kontrolisana metaztaza bezuslovne vlasti Slobodana Milosevica u Crnoj Gori, i stoga pitanje koje se postavlja pred sve nas nije ono sta ce crnogorski akteri uraditi u slucaju da izgube izbore, kao sto je verovatno da ce ih izgubiti, vec sta ce Slobodan Milosevic morati da uradi, s obzirom na premisu da je on prihvatio opsesiju bezuslovnom vlascu kao jedini imperativ svoje politike, bez ikakvog rekursa na moralne i proceduralne norme ili norme medjunarodne zajednice. TA analiza je, plasim se, prilicno mracna.

Medjunarodni pritisak na Slobodana Milosevica da promeni kurs svoje politike ne moze imati nikakvog efekta, prosto zbog toga sto on vise nema preostalih pozicija vlasti sa kojih bi mogao da deluje ukoliko dodje do raspada ove Jugoslavije. Ova Jugoslavija vec de facto ne postoji; savezne institucije su izgubile legitimitet, i raspad ove Jugoslavije je u toku. Jedino pitanje koje se postavlja u kontekstu moguceg proglasavanja ili uspostavljanja suvereniteta Crne Gore u raznim fazama jeste upravo to pitanje faza, pitanje strategije, pitanje odnosa snaga, pitanje procene odgovarajuceg trenutka. To vise nije pitanje principa, jer su institucije i organi savezne vlasti razoreni politikom Slobodana Milosevica i onih koji ga okruzuju.

Milosevic ne otvara istovremeno tri fronta, kao sto je neko rekao. Ono sto je opasno on to ne cini. On je pokusao da zatvori front na Kosovu pre nego sto je u punoj meri otvorio front u Crnoj Gori. On nije uspeo da zatvori front na Kosovu zbog toga sto su kosovski Albanci procenili trenutak kao pogodan za razvijanje i eskalaciju tenzije, da bi priklestili Milosevica i sa strane Crne Gore i sa strane Kosova, i da bi postigli optimum zadovoljenja svojih ciljeva. On je pritesnjen uza zid, i u ovom trenutku Crna Gora mu je ocajnicki potrebna kao element savezne drzave. Ukoliko nema Crne Gore, nema ni savezne drzave, nema ni Slobodana Milosevica. Znaci, Crna Gora je uslov njegove bezuslovne vladavine... Front koji se otvara na Univerzitetu u Srbiji nije bitna prepreka za Slobodana Milosevica. On je, jednostavno navikao da se obracunava sa intelektualnom opozicijom u SRbiji, i ne mislim da je to bitan motivacioni faktor u njegovoj strukturi procenjivanja situacije, koji bi ga (zajedno sa krizom na Kosovu) mogao ubediti da, ipak, ne moze izaci na kraj sa tri otvorena fronta.

Milosevicev primarni front sada je u Crnoj Gori. Otvaranje tog fronta, scenario menadzmenta tog fronta, u narednih mesec dana je svima nama relativno dobro poznat i predvidljiv. Ukoliko stranka Momira Bulatovica izgubi na izborima, kao sto ce verovatno izgubitti, neposredno posle toga ona ce poceti da izaziva nasilne incidente u Crnoj Gori, i ti incidenti ce jednostavno eskalirati do trenutka kada ce Momir Bulatovic, kao crnogorski kadar, potpisati naredbu kojom se uvodi neka vrsta vanrednog stanja ili neka vrsta povisene gotovosti represivnog aparata u Crnoj Gori. Od tog momenta pa na dalje pocinje realizacija onoga sto se u narodu zove tipican "krljaski" pristup, kojim je Slobodan Milosevic uvek resavao probleme koji su ugrozavali njegovu vlast. To je taj primitivni pristup, ta primitivna politika bescasca, koja je vec isprojektovana za jun mesec u Crnoj Gori.

Sta ce Crna Gora uraditi kada dodje do eskalacije problema? Crna Gora je, realno i strateski gledano, posle ovih neustavnih i nezakonitih promena na nivou savezne drzave, dovedena u jedan relativno defanzivan polozaj. U pogledu odnosa snaga u okviru SRJ? Crna Gora malo sta moze uciniti da spreci negativan razvoj dogadjaja po sebi, ukoliko se ovaj scenario realizuje. Prema tome, jedini rekurs Crne Gore u ovakvom scenariju jeste na medjunarodnu zajendicu, na povecanje nivoa saradnje sa medjunarodnom zajednicom.

- Crna Gora se najvise primakla prelasku praga parlamentarizma i raskidu s partijskom drzavom. U njoj se vec dogodilo nesto sto i dalje izostaje u Srbiji, a to je otvoren rascep u vladajucoj stranci, gde jedan deo brani kontinuitet starog rezima, a drugi se zalaze za reforme, i to ne samo verbalno, nego i necim sto rezim u Srbiji grcevito suzbija - a to je sporazum vlasti i opozicije oko pravila izborne smene vlasti (nalik na okrugli sto u zemljama "realnog socijalizma", koje su izbegle krvoprolice). I bas to je balvan u oku Milosevicevog rezima koji hoce da ukloni - kako obnovom manipulacije s Kosovom, a jos vise upotrebom sile i podzemnim radnjama. U tome on nije usamljen, nego ga slede razni korisnici vlasti i poslusni podanici koji se plase i promaje, a kamoli izborne smene vlasti.

Usred zahuktalih strasti ne biraju se sredstva. Kao da se biraju sveci, a ne relativno bolji, i samo do sledecih izbora. U takvim okolnostima, nada ipak nije nestala. Pitanje je, samo, da li je jaca nada ili strah.