Katarza, znaci poezija

Ovo oskudno vreme zna vrlo malo o recima i skoro nista o recenici. Ovo vreme ne razmislja u glagolima i imenicama, jer ne zeli pricu, ne zeli dodir istine. Zna samo za govor sile. A sila ne izgovara recenice. Ona vlada nasim zivotima “silom zakona"

Pise: Janos Banjai

Petak, 15. maj

Zato hocu da zapisem jednu istinitu pricu, koja me je nedavno zaista potresla. Jedan od kod nas nazalost manje poznatih madjarskih pisaca, koji se zove Imre Kertes, zapisao je u junu 1990. godine u svoj dnevnik, da ga je prvih dana jula 1944. godine video kao cetrnaestogodisnjeg decaka veliki madjarski romanopisac Sandor Marai (za koga se kod nas takodje malo zna) koji je tada imao cetrdeset i cetiri godine. I zaista: potrazio sam u dnevnicima Sandora Maraija oznacen datum. Marai na tom mestu prica o tome, kako je 3. jula 1944. godine Budimpesta zestoko bombardovana i kako je on iz obliznjeg sela posmatrao to bombardovanje; onda je, posle nekoliko dana, putovao iz tog sela lokalnim vozom za Budimpestu. I sad ga citiram doslovno: “Voz prolazi pored ciglane u Budakesi. Sedam hiljada Jevreja iz okoline Peste ocekuje tu, medju stogovima za susenje cigalja, deportaciju. Na nasipu stoje vojnici sa masinkama." Jedan od tih sedam hiljada Jevreja je i cetrnaestogodisnjak Imre Kertes, koji 1990. u dnevniku belezi svoju radost sto ga je u krugu ciglane video veliki pisac Sandor Marai. On (Imre Kertes) nije jedan od sedam hiljada Jevreja, koji cekaju deportaciju, vec je on sam tih sedam hiljada deportovanih zrtava jedne sulude ideje, koja cak i ne menjajuci previse svoj lik, traje i dan-danas.

Ima vise razloga, zasto me je ova istinita prica svojevremeno toliko potresla. Ne zbog toga sto znam da i dan-danas pripremaju deportacije u krugovima nekih ciglana, vec pre svega zbog toga sto ova prica brise razliku izmedju poezije, koja se moze pisati u obliku dnevnika, i stvarnosti, koja se isto tako moze pisati u obliku dnevnika. Sandor Marai nije nista izmislio, nije pisao izmisljeni dnevnik, zapisao je tacno to sto je video kroz prozor voza koji prolazi pored ciglane prepunog zatocenika, koji cekaju deportaciju, i ta tacno zapisana “stvarnost", upravo zbog toga sto je tacno zapisana, u dozivljaju jednog svog citaoca, koji je ujedno i zrtva deportacije, pojavljuje se kao katarza. Znaci kao poezija. Da li je ovu “poeziju" stvorila slucajna podudarnost porostora i vremena, ili ju je stvorila recenica iz naizgled jednostavnog dnevnicarskog zapisa romanopisca, koji ce samo nekoliko godina kasnije otici u emigraciju i ostati tamo do kraja zivota. Zbog svojih tacnih recenica morao je pobeci iz zemlje, koja krajem cetrdesetih i pocetkom pedesetih ulazi u najmracniji period svoje novije istorije...

A Imre Kertes, jedan od retkih, koji se vratio iz pakla deportacije, napisace docnije najbolju pricu o 1956- oj, pod naslovom “Engleska zastava". ne znam da li je Sandor Marai, u dozivotnoj emigraciji u Americi, citao ovu pricu, ali znam - procitao sam u njegovim krasnijim dnevnicima - da je samo jedan jedini put krenuo put kuce bas 1956-te, u kasnim oktobarskim ili ranim novembarskim danima. Da li je on tada krenuo po pricu, koju je kasnije napisao Imre Kertes. Mozda je vec neko u svom dnevniku nesto zapisao i o tome. To se moze pretpostaviti iz jednostavnog razloga, sto se ponekad - sasvim slucajno, da li bas sasvim slucajno? - brise razlika izmedju poezije i stvarnosti. Ali ko je zasluzio tu slucajnost? Ja danas znam za njih dvojicu. Za Sandora Maraija i za Imre Kertesa.

Toliko za danas.

Subota, 16. maj

Ako bih zapisivao svoje asocijacije o novinskim naslovima i vestima, da li bih bio aktuelniji nego sto je prica, koju sam juce ispricao? Pa ta prica je upravo o aktuelnosti. Ona dokazuje da istina stanuje u nasim recenicama. Ako su dovoljno precizne i gramaticki korektne. Da li su ove recenice, koje zapisujem na srpskom, precizne i korektne? Pisac - izmedju ostalog i pisac dnevnika - razmislja u glagolima i u imenicama, tvrdi Peter Esterhazi. Glagoli i imenice su mu najveca briga. Sve ostalo dolazi na red tek kasnije. Jos jedan dokaz o mestu stanovanja istine.

Pokusavam da imenujem svoje impresije i asocijacije na novinske naslove i vesti. Suvise sam opusten da bih ista imenovao. Ne ocekujem nikakvo iznenadjenje. Sve se odvija i sve se govori po poznatom scenariju, cija je logika utemeljena pre desetak godina. U tom scenariju, u njegovoj logici nema price. Ima samo tvrdnji, koje neko zeli prodati kao da su evidencije. Ta prodaja retko uspeva, cesto nikad ne uspeva. Niko ne moze da mi proda tvrdnju da je Predlog novog zakona o univerzitetu demokratican, ili da ucvrscuje ionako raskvasenu autonomiju Univerziteta, upravo zbog toga sto ga ne utvrdjuje niti ga uvodi prica, vec se, naprotiv, bazira na snazi vlasti. Mozda ce posle obelodanjenog predloga slediti prica na Univerzitetu, i na fakultetima. Ali ce ona biti jedna sasvim druga prica. Ispricace je dani koji nam dolaze.

Kupujem sadnice paradajza i paprike, nosim ih u Feketic, sadim ih u basti roditeljske kuce, verujuci da u tome ima bar toliko smisla, koliko ima u recima, koje govorim ili zapisujem u ovo gluvo doba, u ovom oskudnom vremenu, koje malo zna o sadjenju, vrlo malo o recima i skoro nista o recenici. I ne zeli da sazna nista o recenici, ovo vreme ne razmislja u glagolima i imenicama, jer ne zeli pricu, ne zeli dodir istine. Zna samo za govor “sile". A sila ne izgovara recenice. Ona vlada nasim zivotima "silom zakona". Ne znam, niti zelim da znam od koga potice ta arogancija. Ali strepim za svoje sadnice. U nedelju cu ih ostaviti i doci cu tek za koji dan da ih vidim. Da li ce dotle pasti kisa, ili ce ih isusiti neki topli vetar.

Nedelja, 17. maj

Onaj ko svet uredjuje, ili zeli da uredi tvrdnjama, uterivanjem straha, apsurdnom regulacijom onog sto se ne moze regulisati, ne poznaje drugog, jer ne poznaje razgovor, prema tome ne poznaje ni sebe.

Sedim zbunjen pred ovim recenicama, umesto da sam poslusao suseda Boska (postara), koji me je pozvao da idem s njim i sa njegovim drustvom u Novo selo, gde sisaju ovce i kuvaju jagnjeci paprikas. Morao bih se opametiti. Pricam o samospoznaji kroz razgovor, a kad me pozivaju na druzenje ljudi koje postujem, ja ostajem sam i zapisujem recenice, koje verovatno nece ispuniti ocekivanja urednika, a nece ni mene zadovoljiti... Da li ja to zaista izbegavam nesto, jer me je strah?

Ponedeljak, 18. maj

Uobicajeni porogram za ponedeljak uvece. Vec ko zna koliko godina unazad svakog ponedeljka uvece kartanje sa prijateljima, potpuno opusteno, kao da smo izvan vremena, koje traje kako traje, ili je vreme izvan nas i mi trajemo kako je vec moguce trajati u ovim godinama.

Utorak, 19. maj

Sreda, 20. maj

Posle podne slusam politicku polemiku predsednika dve trenutno najjace politicke stranke u Madjarskoj. U nedelju ce biraci odluciti da li ce Djula Horn i njegovi socijalisti, u koaliciji sa slobodnim demokratama (liberalima) ostati na vlasti, ili ce obrazovanje vlade prepustiti Viktoru Orbanu, znaci gradjanskoj desnici. Uzbudljiv razgovor pred odlucujuci krug izbora u nedelju, 24-og maja. Politicka polemika puna varnica na momente i duhovita, ali bez uvreda i medjusobnog optuzivanja. U jednom momentu na Hornove reci o tome kako svetske institucije ocenjuju trenutno stanje madjarske privrede, Orban uzvraca da ga svet i njegove institucije nimalo ne zanimaju... Da li ste vec sreli politicara koga ne interesuje sta svet misli?

Cetvrtak, 21. maj

Ali cu prepricati salu koju je ispricao Orban danas posle podne. Idu puz i kornjaca. Idu naravno polako. Hvala bogu sto idemo polako, izgovara puz s vremena na vreme. Na kraju kornjaca izgubi strpljenje i upita, zasto kazes hvala bogu? Nasta ce puz: Zato sto idemo u pogresnom pravcu.

(Autor je knjizevnik iz Novog Sada)