Fedor Zdanski: Tehnolosko-metalurski fakultet

U novijoj istoriji evropskih univerziteta, komesarska uprava je na njih, u ovom veku, uvodjena dva puta: dvadesetih godina, dekretom vodja SKP (b) i tridesetih godina, dekretom vodja NSDAP. Nadam se i hocu da verujem da sudbina Univerziteta u Beogradu nece biti ta da se pridruzi univerzitetima u bivsem Sovjetskom Savezu i bivsem Trecem Rajhu

Na Univerzitet u Beogradu, na njegovo Nastavno-naucno vece, nijedan od tvoraca Predloga zakona o univerzitetu, u isto vreme profesora toga Univerziteta, nije smatrao da treba da dodje i kolegama objasni cime su se rukovodili kada su taj Predlog stvarali. To nije smatrao za shodno ni kolega Jovo Todorovic, jos uvek dekan Fakulteta organizacionih nauka i predstavnik toga fakulteta u Nastavno-naucnom vecu Univerziteta. Buduci da tvorce nismo imali prilike da cujemo, nase informacije mozemo da crpimo samo iz prikaza konferencije za stampu, koju su organizovali potpredsednici Vlade, tumaceci "sirokim narodnim masama" da su, kreirajuci ovaj predlog, zeleli da doprinesu daljem razvoju visokoskolskog obrazovanja i opstem napretku drustva. Tom njihovom tumacenju pridruzilo se i nekoliko "dezurnih" kolega, porofesora univerziteta i kandidata za profesore univerziteta.

Sudeci po prikazima u stampi, iskazano je, izmedju ostalog i: "Autonomija o kojoj pojedini govore je tugovanka za samoupravljanjem" ili "jednom delu profesora nije jasna razlika izmedju upravljanja i autonomije".

Nekadasnji vatreni apologeti socijalistickog samoupravljanja i ZUR-a "Radnickog ustava" kako su nam ga tumacili, sada, ulazuci ogroman napor da to zaborave, nisu uspeli samo jedno, da tu epizodu iz svojih zivota izbace i iz podsvesti. Nisam psiholog ali mi je jasno da i sama pomisao na pojam samoupravljanja, kod tih vernika samoupravljanja, aktivira zvono na uzbunu jer potisnuta secanja na ono sta su govorili i pisali u svojim doktoratima i naucnim radovima, ne mogu da se izbrisu, vec ih vode u paniku.

Nadam se da ce ovo sto sledi, uspeti da ih razuveri da je samoupravljanje poguban pojam i oslobodi ih potisnutih strahova, koji sve cesce izbijaju.

Posto verujem da smo jos uvek deo medjunarodne zajednice i porodice evropskih univerziteta, smatram da je nasa duznost da se borimo i izborimo za opstanak u toj porodici. Ta porodica propisala je pravila ponasanje i precizno ih definisala, poslednji put, prosle godine u Parizu na Generalnoj konferenciji Unescoa.

Na zalost, pisci Predloga isti su oni koji shodno dnevno-politickim prilikama i potrebama insistiraju na tome da je ova drzava jedan od osnivaca Organizacije ujedinjenih nacija, i to cine samo onda kada im to odgovara. Kada se od te iste drzave ocekuje (kada joj se nalaze) da svoje zakone usaglasi sa zakljuccima, u ovome slucaju Generalne konferencije Unescoa, onda, sudeci po predlogu, nismo clanovi OUN, cije nas se preporuke ne ticu.

Da bi bilo jasno o cemu govorim, navescu neke primere, izvode iz: "Preporuka koje se odnose na status nastavnog osoblja u visokom skolstvu", usvojenih 11. novembra 1997. godine, na 29. sednici Generalne skupstine.

Ovo cinim za to, da bi kolegama profesorima univerziteta, i u isto vreme clanovima Vlade (kojima profesionalna duznost nalaze da se sa ovim dokumentima upoznaju, a o cemu oni, ocigledno, nista ne znaju), ukazao na to, da insistiranje na autonomiji i samoupravljanju na univerzitetu nije "lament za vremenima kardeljevskog samoupravljanja", vec imperativni nalog zajednice svetskih i evropskih univerziteta.

Tako u poglavlju V "Institucionalna prava, obaveze i odgovornosti", stoji: "Autonomija je onaj stepen samoupravljanja institucija visokog obrazovanja, koji je neophodan radi efektivnog donosenja odluka koje se odnose na: akademski rad, akademske standarde, upravljanje i sve druge funkcije konzistentne sa sistemom javne odgovornosti, posebno u institucijama koje se finansiraju iz budzeta drzave, akademskim slobodama i ljudskim pravima", i "Samoupravljanje, kolegijalnost i pravilno akademsko vodjstvo esencijalne su komponente autenticne autonomije institucija visokog obrazovanja".

U poglavlju VI "Licna prava i slobode visokoskolskog nastavnog osoblja" pominje se da: "Visokoskolsko nastavno osoblje mora imati pravo izbora vecine predstavnika u akademskim upravnim telima, unutar svoje akademske institucije", a "Princip kolegijalnosti podrazumeva da donosenje odluka mora da obuhvati i odluke koje se odnose na administraciju, politiku visokog obrazovanja, donosenja nastavnih planova, naucnog rada, raspodele sredstava".

Generalna skupstina je, znajuci da u svetu postoje i oni kojima se ova Deklaracija nece dopasti, medju koje, na zalost izgleda da spadamo i mi, iskazala je i da:

"Izrazava zabrinutost zbog povredljivosti akademske zajednice neprimerenim politickim pritiskom, koji potkopava akademske slobode", i da su:

"Drzave clanice obavezne da zastite visokoobrazovne institucije od pretnji njihovoj autonomiji, ma sa koje strane one dolazile".

Politika obrazovanja, naucnog i tehnoloskog razvoja su u kompetenciji drustva ali su isto tako i u kompetenciji i Univerziteta kao jednog od kljucnih cinilaca. Odlucivanje o drustvenim potrebama je prevashodno politicko (u sirem smislu) pitanje, to jeste politika kojom Univerzitet treba i mora da se bavi.

Bavljenje ovakvom politikom na Univerzitetu (u ovom konkretnom slucaju politikom obrazovanja i razvoja drustva, sto je u direktnoj funkcionalnoj vezi sa prvim) ili ne, jeste jedan od kljucnih elemenata neslaganja sa predstavnicima drustvene zajednice i nosiocima ekonomske moci, sada konkretno, sa clanovima Saveta Univerziteta u Beogradu - delegatima vlade, znaci sa vladajucim sistemom.

U ovom i nizu drugih pitanja koja su prevashodno politicka, ali naglasavam politicka, a ne partijska, smatram da je duznost Univerziteta da se njima bavi. Predlagaci, delovanje Univerziteta, u ovom izuzetno osetljivom i za drustvo, njegov opstanak i dalji razvoj, kljucnom pitanju, zabranjuju.