Juris na autonomiju univerziteta

Tekst koji ceka na usvajanje sadrzi niz elemenata bez kojih je tesko zamisliti klasicnu dramu - sve izgleda tako kao da je osnovne ideje smislio jedan autor, nekoliko scenarista je razradilo osnovne postavke - a kad projekat ugleda svetlo dana u njega ce svi biti ukljuceni kao izvrsioci politicke volje

Olga Nikolic

Iza dokumenta koji je ustalasao akademsku javnost stoji Vlada Republike Srbije, ciji ministri su 9. maja potvrdili da ponudjeni tekst sasvim odgovara visokoskolskom idealu vladajuce kaste i da ce, prema tome, morati da se dopadne i svima kojih se ti paragrafi ticu. Ako poslanici prihvate ponudjene norme, univerzitet ce dobiti zakon koji daje beskrajne mogucnosti kontrole misli, rada i ponasanja profesora i studenata. Sam duh teksta sacinjenog “u Ministarstvu prosvete sa ekspertima" ide na paralizu svega osim podanickog mentaliteta - bez koga tron svake vlasti (autoritarne i totalitarne) ne moze da zamisli svoju vladavinu.

Ovako ostri zakljucci namecu se pazljivim iscitavanjem odredbi po kojima vlada, odnosno resorni ministar, imenuje rektore i dekane, upravne i nadzorne odbore. Dekani, pride, imaju ovlascenja da primaju i otpustaju koga hoce i kako hoce, te da odlucuju pod kojim uslovima neko moze odloziti penziju... Studenti su, pak, pritisnuti poostrenim rezimom studija i pretnjom da ce izgubiti status redovnih studenata ako ne budu davali godinu za godinu. Uvodi se i treca kategorija visokoskolaca koja ce parajlijama omoguciti da se na drzavne univerzitete upisuju po pravilima koja su do sada vazila samo za privatne visoke skole. Ceo ovaj manevar autori akademskih odredbi smislili su kao nacin za popunjavanje prazne drzavne kase, jer je tesko zamisliti da ce se na ovaj nacin skratiti duzina studiranja.

Vlast kao izvor moci bez granica

Nedelju dana su se slusale izjave zgranutih profesora i studenata, mahom sa Beogradskog univerziteta, koji su bacali drvlje i kamenje na ponudjena resenja, a onda su trojica potpredsednika Vlade Republike Srbije, clanovi tri vladajuce partije, u jednom danu dva puta predstavili Predlog zakona o univerzitetu i objasnili sirokom auditorijumu motive zbog kojih je bas takav dokument upravo sada potreban.

Pretnje umesto dijaloga

Zato je autonomija u njihovom slucaju shvacena drugacije nego sto to formulise UNESKO, na primer. Eksponenti vlasti za to ne haju i mnogo se ne uzbudjuju sto se deo akademske javnosti usudio da kaze kako ponudjena resenja potpuno ukidaju prava i slobode na univerzitetu. Umesto dijaloga, cule su se pretnje da ce svi profesori i studenti leteti sa fakulteta ako se bune i da ce se to shvatiti kao politicki angazman. Te reci su izgovarile kolege kolegama, inace partijski angazovani u strankama koje imaju i svoje univerzitetske komitete na najstarijoj i najprestiznijoj visokoskolskoj ustanovi u zemlji. Oni to, naravno, mogu da kazu i da ne trepnu, da optuzuju druge za politikantstvo, jer oni su vlast, posto ih je narod hteo i izabrao.

Studenti se cak ohrabruju da tuzakaju svoje profesore, jer mogu slobodno da se pozale dekanima, upravnom ili nadzornom odboru, pa i samom resornom ministru, koji su tu samo zbog dobrobiti studenata i njima na usluzi. Takvi pozivi neodoljivo podsecaju na iskustva iz ’48. kad su deca huskana da cinkare svoje roditelje zarad drzave i interesa onih koji su tada bili na vlasti. Da ne bude zabune, ovako nesto nije uobliceno propisima za koji deo (ne zna se pouzdano koliki) univerzitetske javnosti smatra nedolicnim po univerzitet, jer ga stavlja pod protektorat i starateljstvo aktuelnog rezima. To je samo odraz reci jednog od predstavljaca vladinog Predloga zakona o univerzitetu.

Mozda su pretnje uperene prema “neposlusnim" profesorima samo zelja da se takvi zaplase i nateraju da svoj protest odcute u sebi, ali kako u tako nesto cvrsto verovati kad u Vladi Republike Srbije sedi covek koji je nokautirao studente, sutirao nastavnike, potezao pistolj na taksiste i time se kasnije hvalio kao “ratnim" trofejima?

Autocenzura kao mehanizam spasavanja

Jedno od pitanja koje se poslednjih dana cesto cuje, a odnosi se na dokument koga vise kude nego sto hvale, jeste - zasto se takav tekst sa resenjima, koja na velika vrata uvode komesarsku upravu na univerzitet - pojavio bas sada? I zasto se zuri s njegovim usvajanjem? Po jednoj tezi sa dve varijante, promocija vladinih idejnih resenja o univerzitetu tempirana je bas sada da bi se uzburkala javnost i u stranu “gurnuli" dogadjaji u Crnoj Gori i posebno oko Kosova, gde se uz pocetak dijaloga i primopredaju fakulteta vodi i pravi rat. Po drugoj verziji upravo takve okolnosti omogucavaju vlasti u Srbiji da kroje zakone po sopstvenoj meri, jer ce se glava pognuti “zarad nacionalnih i ostalih, visih, interesa".

Analiticari ukazuju i na sledecu hipotezu - da ovakvi paragrafi proizlaze iz velike zelje ljudi koji su na vlasti da kazne univerzitet (kad se kaze “univerzitet", misli se pre svega na onaj u prestonici) jer je ucestvovao u gradjanskom protestu ’96/97. Tu je i kasniji neposluh visokoskolskih predstavnika u savetu, zbog kojih su vladini clanovi imali grdnih glavobolja i cesto bili prisiljeni na odstupnicu - a na to nisu navikli. U analizama se ne mogu zaobici i ovakve pretpostavke, ali je izvesnije da je ponudjeni dokument samo odraz htenja da se sve drzi pod apsolutnom kontrolom. Sve konce u svojim rukama vlastodrsci nisu drzali jedino u medijima i na Beogradskom univerzitetu. Sada je dosao red i na njih, a najnormalnije je da se u “sredjivanje" krene od najosnovnijeg papira kojim se uredjuju odnosi u tim oblastima.

Kad se stavi katanac na slobodu govora i misli i promovise autocenzura kao mehanizam spasavanja radnog mesta i napredovanja u sluzbi, sirom se otvaraju vrata za put u totalitarizam. Studenti su, zustrije nego njihovi profesori, zahtevali generalni strajk ukoliko ponudjeni dokument postane stvarni okvir njihovog akademskog zivota. Za sada je takva ideja tek u obrisima, jer niko nije siguran u jacinu univerzitetskog bunta.

Neke kolege strahuju pred cinjenicom da se na njihovim fakultetima vec formiraju redovi sa kandidatima za dekansku ulogu, koja zauzima centralno mesto u fakultetskom zivotu. Uznemirenost je tim veca, sto u paragrafima vec ima toliko “rupa" (a mi smo za njih pravi strucnjaci) koje ce najnormalnije dozvoljavati da se kod dekana ide “po svoje misljenje". Hijerarhija vlasti je tako smisljena da ni on nece imati prava na svoj stav, vec ce morati po njega da idu kod ministra, on, opet u vladu... i tako sve do vrha piramide. Zabelezeno je da su u ovom veku komesarsku upravu nad univerzitetom uveli samo Vladimir Iljic Lenjin i Hitler i da je cak i Staljin u “najolovnijim" vremenima svoje vlasti donosio, bar formalno, najliberalnije zakone.