Milosevic, djetici i “ostalo"

Rupu na saksiji Milosevicevog besa probusio je jos Felipe Gonsales overom izborne kradje a dodatno su je prosirili rezultati crnogorskih predsednickih izbora i potonje ustolicenje Mila Djukanovica. Sledstveno tome, oktroisanjem Momira Bulatovica za novog Kontica nije se dogodilo nista spektakularno. Pitanje je bilo samo kakav ce politicki dribling primeniti Broj Jedan ne bi li povratio deo suverenosti na koju je navikao u sesnaestercu svoje vladavine

Pise: Velimir Ilic

Maske su pale - ako ih je, za iole politicki pismene, uopste i bilo. Jugoslaviji, dakle, nije smetao Radoje Kontic a jos manje “njegova" vlada, tim pre sto se ionako nije narocito mesao u svoj posao niti, pak, koristio ingerencije koje su mu Ustavom pripadale. Rec je o Milosevicevim politickim, toboznjim drzavnim, a mozda cak i porodicno-partijskim, problemima koji se svode na uzdrmanu sujetu i ugrozenu vlast.

Rupu na saksiji Milosevicevog besa probusio je jos Felipe Gonsales overom izborne kradje a dodatno su je prosirili rezultati crnogorskih predsednickih izbora i potonje ustolicenje Mila Djukanovica. Sledstveno tome, oktroisanjem Momira Bulatovica za novog Kontica nije se dogodilo nista spektakularno. Pitanje je bilo samo kakav ce politicki dribling primeniti Broj Jedan ne bi li povratio deo suverenosti na koju je navikao u sesnaestercu svoje vladavine. Reformskom centarforu iz Crne Gore trebalo je suprotstaviti dovoljno poslusnog beka koji ce, da bi stitio dotrajalu dedinjsku mrezu, stavljati i glavu i nogu tamo gde odgovara sefu politicki i ekonomski rastimovanog i na momente unezverenog tima. Po prethodnim zaslugama za to mesto se preporucivala, kako u svojoj preporuci rece Milosevic, “nesumnjivo najuglednija licnost Crne Gore" - prethodnih godina visestruko (pr)overeni Momir Bulatovic.

Da nije rec ni o kakvom radikalnom zaokretu u politici takozvanih reformi svedoce najmanje nekolike cinjenice. Prva - iz Bulatovicevog inauguracionog monologa vidi se da je njegov navodni program skoro identican navodnom programu koji je pred parlamentom svojevremeno procitao Radoje Kontic (osvezen je jedino kosovskom temom iako se Savezna vlada Kosovom do sada bavila samo informativno jer je vec unapred odredjeno da je to “unutrasnje pitanje Srbije", kao da je Srbija na Madagaskaru a ne u Jugoslaviji).

Druga cinjenica je da, vidi vraga - “zbog nedostatka vremena", novi premijer nije napravio nijedan radikalan i reformski svrsishodan kadrovski rez osim sto je tri “Milova ministra", posebno u poslednje vreme previse nezgodnog Vojina Djukanovica, zamenio pulenima iz svojih partijskih redova.

Treci fakat jeste izjava novog premijera na konferenciji za novinare da, kao predsednik Vlade, nece zamrznuti svoju funkciju sefa partije i, tome pride, najava aktivnog ucesca u preizbornoj kampanji sve blizih crnogorskih parlamentarnih izbora. Bulatovic je cak potvrdio da ce, pobedi li njegova pratija na izborima, ozbiljno poraditi na smeni Djukanovica s mesta predsednika Crne Gore. Kao slag na tortu ove politicke ujudurme novi premijer dodaje da je “od kolega( sic!) iz Savezne vlade" odmah zatrazio tajmaut zbog predizbornih obaveza (!?) Umesto da se uhvati u kostac sa silnim problemima Jugoslavije, zbog kojih je, navodno, ustolicen na mesto saveznog premijera on ce, dakle, brze-bolje u Podgoricu da doda gas sopstvenoj partiji ne bi li oduvao sa vlasti svog donedavnog prijatelja i saradnika a sada i svog i Milosevicevog protivnika - Mila Djukanovica. Mozda ima nesto nejasno? Nema, naprotiv.

Toboznju reformsku smenu Radoja Kontica mozda, simbolicno, najbolje ilustruje prva strana jednog patriotski proverenog dnevnog lista, dan posle Bulatovicevog izbora: u vrhu strane, krupnim slovima, sazetak izvestaja o novom premijeru i “novoj" vladi u naslovu “Na kormilu reformi" a odmah ispod, nesto sitnijim slovima, “Nema hleba, Milane" i prica o protestima i strajku gladju oruzara kragujevacke “Zastave". I ne samo to - novog premijera docekuju tesko prebrojivi privredni, socijalni, spoljnopoliticki i ini problemi ove drzave. Znaci moglo je, mirne duse, i “Nema hleba, Momire", “Nema posla, Momire", “Nema..." Ili su i to, poput Kosova, samo unutrasnji problemi Srbije i zadaci koje ce, udovoljavajuci premijerovoj molbi, resavati “kolege iz Savezne vlade" dok Bulatovic bude pokusavao da, na Milosevicevo zadovoljstvo, sto bolje omalterise i zacementira svoje oronulo politicko postolje u Crnoj Gori. Bice, dakle, da je Bulatovic premijer za jednokratnu upotrebu, kao pojedina sredstva za zastitu od nezeljene trudnoce.

Ocigledno konfuznoj publici ova epizoda u tragikomicnoj seriji o trecoj Jugoslaviji zanimljiva je po jos jednoj sceni - stolici koja je ostala prazna tokom Bulatovicevog premijerskog krstenja. Njegov mentor i politicki zastitnik Slobodan Milosevic nije se pojavio u Saveznoj skupstini da uvelica ovu, jos jednu u nizu istorijskih svecanosti. Ni kao predlagac ni kao sef drzave, Milosevic nije smatrao potrebom, politickom kurtoazijom pa ni protokolarnom obavezom svoje prisustvo Bulatovicevom vencanju sa “reformom" koju mu je, kao provodadzija, namenio. Na takvu, Milosevicu svojstvenu oholost smo, moglo bi se reci, vec navikli. Za ovu priliku taj manir nasao je uporiste ne samo u Milosevicevoj odglumljenoj nonsalanciji vec i u muzici koja prati dedinjsko-podgoricko oro sefa drzave Srba i Crnogoraca.

Nesumnjivo dugo pripremana strategija predizbornog nokdauna za nestasnog i sve tvrdjeg Djukanovica nije ni jednog trenutka dovodila u sumnju cin Bulatovicevog ustolicenja. Utoliko pre Milosevic nije ni smatrao za shodno da prekida vazne drzavnicke poslove ne bi li, sedeci u prvom redu parlamenta, dodatno doprineo ispisivanju domaceg zadatka koji su dobile patriotske snage u Saveznoj skupstini. Bila je to unapred svrsena rabota.

Ko bi se, uopste, zamajavao rutinskim stvarima poput izbora premijera u trenucima kad treba izvesti i zavrsne udarce unitarnog disciplinovanja i satiranja demokratskih tekovina civilizacije kao sto su autonomija Univerziteta ili pravo na slobodu medija i informisanja. I kako, uostalom, propustiti priliku da sve to bude odradjeno u izuzetno povoljnim okolnostima koje su mu stvorili Ricard Holbruk i (donedavno “takozvana") medjunarodna zajednica ali i domace politicke snage. Pocev od supruznickog JUL-a i sestrinsko-satelitske Socijaliticke narodne partije Crne Gore do duznika u redovima radikala i Srpskog pokreta obnove. Minulim radom na uzgoju biljaka za ikebana-demokratizaciju u Srbiji Milosevic je podelio dovoljno koncesija i saradnicima i donedavno ljutim protivnicima iz toboznje opozicije pridobijajuci ih ili pretvarajuci u duznike, obavezane da mu se nadju pri ruci u kriznim trenucima i situacijama, poput ove odbrane unitarne vlasti. Odavno prepoznavsi i u opozicionim redovima sklonost ka unitarizmu, Milosevicu nije bio problem da u Skupstini rezira podrsku kakvu je dobio za svoju ideju o premijeru. Danasnji takozvani opozicionari se, verovatno, nadaju da ce jednom, kad dodju na vlast, naslediti ovakvu infrastrukturu i tekovine Miloseviceve vlasti.

Sto se, pak, sveta tice razumljivo je da medjunarodna diplomatija Kosovo trenutno smatra kudikamo opasnijom iskrom u balkanskoj barutani pa, poput prezaposlenog vatrogasca, prvo poliva vodom tamo gde je plamen najveci ostavljajuci da sitniji pozari haraju sporednim sobama. U medjuvremenu, Milosevic lovi u mutnom pripustajuci svoje stuke da, jednu po jednu, prozdiru ribe koji bi da slobodno plivaju u akvarijumu trece Jugoslavije, zamisljenom po meri partijsko-porodicne manufakture iz Tolstojeve. Buducnost o kojoj se razmislja nije kako sacuvati novu drzavnu tvorevinu vec - kako ostati na vlasti.

A politicki smog odavno vec lebdi ne samo nad “ekoloskom drzavom" vec uveliko otezava disanje i na rovitim prostorima svakojakom bedom ojadjene federacije.

P. S. Naravoucenije: I Suharto je pao. Nazalost, posle 32 godine.