STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

S Kosova javljaju da je grupa naoruzanih ljudi, za koje se pretpostavlja da pripadaju nesto vecoj grupi sto sebe naziva Oslobodilackom vojskom Kosova, upala u jednu seosku prodavnicu i, na pravdi Boga, sto bi rekli Srbi, ubila jednog Albanca. To vise i nije vest, kad dolazi s Kosova. Vest je, mozda, da su, pucajuci, podviknuli seljacima: "Dok vi ovde pijete, mi za vas ratujemo"

Zasto bi ova poruka bila nekakva ves? U najmanju ruku zato sto protivreci razmetljivim izjavama, koje smo ovih dana imali cuti od autenticnih ili laznih, autorizovanih ili samozvanih predstavnika iste organizacije. Jedan od tih govornika zapretio je da ce OVK ubiti i dr Rugovu ako bude nastavio da pregovara, umesto da uzme pusku u ruke, pa u Drenicu, druga trojica su, navodno pod svojim pravim imenima, dali intervju jednom kosovskom albanskom dvonedeljniku u kojem su, izmedju ostalog, rekli da su "najbolji sinovi i kceri Kosova spremni da im se pridruze". Hoce li bas tako biti? Sta su, onda ovi seljani, koji sede uz pivo i rakiju? Izdajnici?

Ako uz vest o pogibiji neduznog Albanca dodamo da je bio katolik, sve smo blize zakljucku da ni Albanci, glede politike koja se u njihovo ime vodi, nisu vise jedinstveni. Dr Rugova ima teskoca da sastavi tim od 15 ljudi, u kojem su svi spremni da pregovaraju, a ne da prete, radikalni albanski rodoljubi, koji sebe smatraju vojskom, iako se ponasaju kao teroristicka druzina, imaju, ocigledno, probleme s regrutacijom prolecne klase boraca.

Sledi li, sad, zakljucak da je pobedila 'srpska stvar', u interpretaciji onih Srba, koji posle treceg vinjaka ne daju Kosovo, ali daju zivot i, pre nego sto ga napuste, poruce jos jedan vinjak? Ili se nece dati oni Albanci, koji misle da ce nekakva OVK 'na terenu' dobiti ono sto su njihovi mlaki politicari izgubili za pregovarackim stolom? A da nije, napokon, doslo vreme da se trezne i trezvene glave razgovara o zivotu posle tolikih besmislenih smrti?

Reklo bi se da su sve opcije na stolu, iako se jos uvek ne zna da li je pronadjeno mesto gde bi se taj sto postavio. Srpska i albanska strana danima vec dogovaraju gde bi se njihove delegacije srele u Pristini, a da to ne bude ni u dr Rugovinom privatnom dvorcu, niti u americkom Informativnom centru, a ni u zagradi koju srpska vlada smatra svojom. To pocetku pregovora daje izvesnu napetost, potrebnu da se obezbedi publicitet, ali medjusobno iscrpljivanje i nadmudrivanje protokolarnim zackoljicama i dosetkama, samo prividno ili sasvim providno, obezbedjuje ili ucvrscuje verodostojnost pregovaraca i snagu njihovih argumenata. Od tih trikova se ne zivi, nego, naprotiv, umire. Zato se od spskih i albanskih pregovaraca ne ocekuje da u svemu lice na palestinske i izraelske, na primer, niti oni mogu ocekivati da bi njihovo reprizno natezanje moglo imati jednak publicitet onome premijernom, na Bliskom istoku. Jednak bi mogao biti samo broj zrtava tog natezanja i odgovornost za njih, koju moraju preuzeti oni, koji bi od tog natezanja hteli da nacine zanimanja i politicke karijere.

Zato, puske u soske, a glave u stanje najvise pripravnosti. Neka vec jednom pocne taj rat za stolom, gde god se on nasao. To je, ipak, jedini nacin da se onaj drugi rat okonca, pa da i Srbi i Albanci nastave da piju svoja pica u miru.