IZBORI - STRAH I NADA

Nebojsa Popov

U mnogim zemljama izbori proticu, obicno, bez velikih uzbudjenja. Ne bi se reklo da su, primerice, Danci ili Spanci, za razliku od Srba ili Crnogoraca, ljudi bez strasti. Razlika je u tome da li su strasti pod kontrolom i ogranicene na privatnu sferu ili se razuzdano prelivaju i u javnu sferu. Svugde se ljudi bore za vlast, ali ne postoji svugde visak strasti, primetan tamo gde se izbori dozivljavaju kao "sudnji dan" - pakao ili raj.

Prisetimo se, stara politicka oligarhija nije izgubila vlast na izborima, vec na ulicama i zakulisnim radnjama. Tu vlast rusili su, i srusili (zajedno sa drzavom), "kadrovi", mahom mladji (Bosko Gluscevic nazvao ih je "decacima sa zlatnim koltom"), iz drugog, treceg i tako dalje eselona nomenklature. U "antibirokratskoj revoluciji" nisu se birali saveznici. "Dogadjanje naroda" objedinilo je komuniste i antikomuniste kroz mutan ali borbeni etnonacionalizam. Tekovine jedne revolucije rusene su pozivanjem na jos starije tekovine, na "slavnu proslost", na toboze superiorne etnicke osobine naroda (etnosa kao "prirodne", a ne politicke zajednice). Tako su nastupali svi nacionalisticki pokreti, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, ali ovde su strasti bile najvise raspaljene i najsporije se gase.

Prisetimo se, takodje, da je u obaranju ozloglasenih "foteljasa" izuzetno vaznu ulogu imao simbol Kosova. Nije sporno da stari rezim nije pokazivao razumevanje ni sposobnost da resava slozene socijalne, kulturne i politicke probleme u citavoj zemlji, pa ni na Kosovu. Prvenstvena briga partijske drzave bila je, i ostala, reprodukcija partijske drzave. Kosovo je posluzilo kao visestruki simbol u obracunima izmedju nastupajucih nacionalnih oligarhija. Za sve oligarhije, osim srpske i crnogorske, Kosovo je bilo simbol srpske brutalnosti, a za ove potonje je simbol patnji i uzvisenosti Srba i Crnogoraca. Za Srbe, ali i Albance, Kosovo je proglaseno za "svetu zemlju", nezavisno od toga kako ljudi na njemu zive. Partijska drzava, u svim svojim modalitetima, ne priznaje partnere u vlasti, niti izbornu smenu vlasti. Ona priznaje i prihvata samo one za koje je data vlast vecita, dok su svi ostali oznaceni kao nepatrioti, izdajnici i neprijatelji koje valja drzati na nisanu. Iza zapaljive parole o "nebeskom narodu", pokazala su to dogadjanja minulih desetak godina, krije se nesto sasvim zemaljsko, cak i podzemno: slanje naroda na ratnu klanicu i pljacka naroda u pozadini frontova, sve kroz savez vlastodrzaca i kriminalnog podzemlja. I opet je glavna tekovina revolucije (nacionalne) sama vlast, koja se, prema revolucionarima, "krvlju stice, a bez krvi ne predaje". Vodja populistickog pokreta u Srbiji, Slobodan Milosevic, gradio je svoju despotsku vlast kroz bezobzirno rusenje svih prepreka. Njeni temelji su puc u vlastitoj partiji (cuvena Osma sednica), osvajanje vlasti u Crnoj Gori, majdanu kosovske mitologije, i Vojvodini, pretvorenoj u ratnu komoru, kao i mobilizaciji masa za rat za teritorije i etnicko ciscenje, uz osvetu "ostatka zaklanog naroda" (Matija Beckovic). Oko ratnih poprista ostale su mnogobrojne zrtve i mase izbeglica i osiromasenih, ali je on ostao na vlasti i dalje kao neprikosnoveni nacionalni vodja. Podrska mu je sve tanja, vlast sve klimavija, i Kosovo je ponovo potegnuto kao i pre pocetka ovih ratova, kao noz pod grlo svima koji Vodji nisu lojalni. Ideoloska zloupotreba Kosova uzburkava narocito Crnu Goru pred majske izbore.

Kao u nekoj hazarderskoj igri, Kosovo je i prvi i poslednji "adut". Kockarska strast, zna se, ne priznaje granice, bas kao ni despotska vlast. Promena se dozivljava kao smrtna pretnja. Iluzija o vecnosti je pravi afrodizijak.

Razlozi za strah od promene su realni, mada se najvise pominju iracionalni. Realan je strah od polaganja racuna za sve poraze jedne avanturisticke, obesne i brutalne vlasti, kao i od krivice za pocinjene zlocine. Ali, strah je sada sve veci, daleko veci nego ranijih godina, jer su sve realniji i snazniji i otpori takvoj vlasti. U vreme dok je ona tek kretala u svoj desetogodisnji pohod, otpori su bili slabasni. Malobrojni su bili, i bez veceg uticaja, intelektualci (UJDI, na primer) koji su pokretali inicijative za politicke promene u zajednickoj drzavi kako bi se sporovi i sukobi resavali u slobodno izabranom parlamentu, a ne na ratistima. Nisu brojni bili ni protivnici rata koji su, uprkos svemu, sve vreme njegovog trajanja uporno protestovali i tragali za izlazom iz vrtloga mrznje i nasilja. Ni reformski usmerena Savezna vlada Ante Markovica, popularna u narodu, nije imala snage, narocito ideoloske i politicke, da usmeri zemlju ka reformama, umesto u raspad i krvoprolice. Ni opozicija, cesto i sama opsednuta etnonacionalizmom, nije bila kadra da bitno ogranici i kontrolise rezim, a kamoli da ga srusi i uspostavi parlamentarizam. Ni spoljni cinioci nisu imali snage da obuzdaju i zaustave ratni vihor i ratovodje. No, rasli su nezadovoljstvo i otpor, sve do snaznog pokreta gradjana i studenata, nakon 17. novembra 1996. godine, kada je opozicija pobedila na lokalnim izborima u najvecim gradovima Srbije, koje je rezim pokusao da falsifikuje, ali su protesti stotina hiljada gradjana uspeli da se izbore, po prvi put u istoriji Srbije, za izbornu pobedu opozicije.

Ta zbivanja dugo su bila i svetski medijski dogadjaj koji stvara novu, vedriju sliku o inace nasiroko i nadaleko ozloglasenom narodu i zemlji. Glavni rezultat te borbe - nova lokalna vlast - postoji i danas u bezmalo svim gradovima gde je 17. novembra pobedila opozicija. Taj, glavni rezultat dugotrajne borbe za demokratske promene vlast plasi, a mnogim gradjanima vraca nadu u demokratske promene citavog poretka. Takva promena uplasila je i neke vodje opozicije, koji su prisli rezimu, racunajuci da je sigurniji i mali car - veci je rezervisan za vladajucu partiju - negoli rizik od pobede - demokratije. Crna Gora se najvise primakla prelasku praga parlamentarizma i raskida s partijskom drzavom. U njoj se vec dogodilo nesto sto i dalje izostaje u Srbiji, a to je otvoren rascep u vladajucoj stranci, gde jedan deo brani kontinuitet starog rezima, a drugi se zalaze za reforme, i to ne samo verbalno, nego i necim sto rezim u Srbiji grcevito suzbija - a to je sporazum vlasti i opozicije oko pravila izborne smene vlasti (nalik na okrugli sto u zemljama "realnog socijalizma", koje su izbegle krvoprolice). I bas to je balvan u oku Milosevicevog rezima koji hoce da ukloni kako obnovom manipulacije Kosovom, a jos vise upotrebom sile i podzemnim radnjama. U tome on nije usamljen, nego ga slede razni korisnici vlasti i poslusni podanici koji se plase i promaje, a kamoli izborne smene vlasti.

Usred zahuktalih strasti ne biraju se sredstva. Kao da se biraju sveci, a ne relativno bolji i samo do sledecih izbora. U takvim okolnostima nada ipak nije nestala. Pitanje je, samo, da li je jaca nada ili strah.

(Autor je glavni i odgovorni urednik "Republike".)