STETE PREVASHODNO POLITICKE A NE EKONOMSKE PRIRODE, TVRDE EKONOMISTI

Efekat gubitka unutrasnjeg partnera bio bi u ovom slucaju za Srbiju daleko manji nego kad je u pitanju bilo eks ju trziste. Zabluda je da Crna Gora mora da uvozi hranu i zito iz Srbije

Bojana Jager

Ako je sadasnja Jugoslavija, ucestvujuci u raspadu bivse SFRJ, mogla relativno lako da ugrozi svoje najvitalnije ekonomske interese, imajuci u vidu nivo povezanosti svoje, na primer, sa privredama Hrvatske i BiH, onda je jasno da ekonomski rezon nece biti prvorazredni u sagledavanju posledica eventualnog raskida drzavne zajednice izmedju Srbije i Crne Gore.

Tim pre, sto manja federalna jedinica ucestvuje otprilike sa pet do sest odsto u svim agregatima u SRJ (sto je prakticno na nivou greske u statistickim merenjima). Efekat koji bi privreda Srbije imala sa takvim gubitkom unutrasnjeg partnera daleko je manji nego kada su bile u pitanju bivse jugoslovenske republike. Za Crnu Goru to bi imalo nesto dramaticnije posledice, ali za vrlo kratko vreme, smatra dr Srdjan Bogosavljevic.

On to objasnjava cinjenicom da mali crnogorski privredni prostor, sa oko 600.000 stanovnika, moze sa relativno malom spoljnom donacijom i otvaranjem svoje privrede i njenim trzisnim oblikovanjem da nadoknadi te gubitke. Prica o tome da Crna Gora mora da uvozi zito i hranu iz Srbije gubi na znacaju ako se zna da je hrana najjeftiniji artikal u Evropi i da se bez problema moze uvesti. S druge strane, uz spoljna sredstva i kredite, koje bi Crnoj Gori donelo otvaranje prema svetu, ona u rukama ima jos jedan snazan adut, a to je turizam i moguci devizni priliv od njega. Crnogorski turizam je mali za SRJ, ali Crnoj Gori on moze doneti dovoljne i znacajne prihode, pogotovu ako se otvore granice, recimo prema Hrvatskoj, sto bi se u tom slucaju svakako i dogodilo. Dakle, ukoliko bi doslo do raspada SRJ, steta ne bi bila toliko ekonomska, vec bi pre svega bila politicka, a negativne posledice bi pre osetili gradjani, nego drzava, smatra dr Bogosavljevic.

U pitanju su ne samo tradicija, politicki interesi, isti jezik, vec i isprepletene rodjacke i ljudske veze, koje su, na primer, neuporedivo vece nego u odnosu na Albance, prema kojima je medjuetnicka distanca najveca. Aktuelni srpski rezim je, kaze dr Bogosavljevic, uspeo da obnovi i utvrdi komunisticki stav da su drzava i rezim isto, pa oni koji nisu u stanju da menjaju rezim moraju da beze od njega i da menjaju drzavu. Pitanje je, naravno, kolika je objektivna snaga Crne Gore da se eventualno odluci za takav scenario.

Iz poslednjih podataka radjenih za bivsu SFRJ, objasnjava dr Marta Bazler Madzar, proizlazi da su od srpskog izvoza u ostale bivse jugoslovenske republike isporuke u Crnu Goru iznosile svega 8,36 odsto. Istovremeno, od onog sto je uvozila iz drugih republika, Srbija je iz Crne Gore nabavljala svega 4,48 odsto. Ako se u isporuke ukljuci i sopstveni prostor, onda je tek 1,2 odsto ukupnih isporuka srpske proizvodnje islo u Crnu Goru, a nabavke iz nje su iznosile 0,8 odsto. Crna Gora je 14,5 odsto svojih ukupnih isporuka u druge republike realizovala u Srbiji, a iz nje je poticalo i 24 odsto ukupnih nabavki, podseca dr Marta Madzar, potkrepljujuci cinjenicu da crnogorska privreda, kao manja i sa manje diversifikovanom strukturom, ima veci stepen medjuzavisnosti sa srpskom, nego sto je obrnuto.

Medjutim, iz toga se ne mogu izvuci uprosceni zakljucci o eventualnim stetama koje bi proistekle iz raspada SRJ. Ono sto je na osnovu ove analize (pravljene na strukturi privrede iz 1987. godine) bilo moguce sagledati bili su hipoteticki gubici, koji bi nastali prekidom razmene i svih medjusobnih isporuka medju ondasnjim republikama. Po recima dr Marte Madzar, ako je ukupan pad proizvodnje u Srbiji zbog takvog prekida isporuka sa bivsim republikama iznosio 41,2 odsto, u okviru toga je izracunato da bi prekid sa Crnom Gorom doneo smanjenje od 3,4 procenta.

Zakljucci koji bi se danas mogli izvesti moraju da imaju u vidu primere bivsih socijalistickih zemalja. Oni pokazuju, naglasava dr Madzar, da se paralelno sa tranzicijom, uvodjenjem reformi i njihovim otvaranjem prema svetu smanjivala i medjuzavisnost ovih privreda. Zato je bitna analiza ovog strucnjaka, koja pokazuje sta bi se moglo dogoditi ukoliko bi privrede Srbije i Crne Gore usle u tranziciju i kao otvorene trzisne privrede uspostavile veze sa svetom. U tom slucaju, opao bi znacaj njihove medjusobne razmene. Istovremeno, Srbija bi za dva puta trebalo da smanji obim ekonomske razmene sa Crnom Gorom, ali da za 8 do 10 puta poveca svoju razmenu sa najvaznijim partnerima iz Evropske unije. Crna Gora bi sa Srbijom trebalo da za 2,8 puta smanji obim razmene i da se, takodje, snazno okrene ka zapadnoevropskom trzistu, zakljucuje dr Marta Madzar.

Po njenim recima, podaci iz ove analize potvrdili su se upravo na primeru Slovenije i izmena u njenoj spoljnoj trgovini nakon raspada bivse SFRJ. A to nas, kaze dr Marta Madzar, dovodi mozda i do kljucnog pitanja - sta je dobitak, odnosno gubitak, ukoliko bi doslo do raskida izmedju Srbije i Crne Gore. Ukoliko je cilj, recimo, stvaranje otvorene trzisne privrede, sto je nakon raspada bivse zajednicke drzave sebi postavila i ostvarila Slovenija, onda je ona sa izlaskom iz nje ostvarila pozitivne ekonomske efekte. Sve to se, naravno, moze transponovati i na pojedinacnu i na zajednicku buducnost Srbije i Crne Gore, zakljucuje dr Marta Madzar.