ODNOSI SR JUGOSLAVIJE S EVROPSKIM INSTITUCIJAMA

Desimir Tosic

U ove dane, pre pedeset godina, pobijena je zastava Evrope, osnovan je u Hagu Evropski pokret koji je pre neki dan odrzao svoj kongres i organizovao proslavu povodom tog istorijskog dogadjaja. Bio je to zaista istorijski dogadjaj. Zastavu je bilo lako pobiti, ali je pitanje bilo sasvim jasno da li ce jos jedna ljudska utopija na politickom polju doneti krajnji rezultat ili ce ostati utopija, da li ce se utopija ostvariti za izvesno vreme, pa potom izumreti i uginuti. Postovani prijatelji, san o evropskoj integraciji se ostvario, odrzao i ucvrstio do dana danasnjeg. I utopija je pobedila, ali utopija bez krvi. Demantovan je Sen-Zist koji je verovao, a i mnogi ljudi kroz decenije, da se ne moze vladati nevino, bez krvi. Evropi je to poslo za rukom, Evropi iz 1948. godine. Veliki su je ljudi gradili, kao sto su bili Cercil i Adenauer, Van Zeland i Spak, De Gasperi, otac plana evropske integracije Zan Mone i docnije i sam general De Gol. Ali vise od toga, sto su je gradili prvi ljudi raznih nacija - Evropu je gradila ljudska svest, evropska solidarnost, velike humanisticke ideje evropskih naroda.

Evropa je pocela dosta skromno, Zajednicom uglja i celika izmedju Francuske i Nemacke 1952, potom su dosli Rimski ugovori 1957. Tu je postavljen temelj danasnjoj zajednici od 15 zemalja. Iako je prvo ostvarenje bilo ekonomskog karaktera, i nastavljeno do dana danasnjeg u obliku monetarne unije, ostaje sasvim vidljivo da su velika dostignuca zajednice od preko 300 miliona ljudi, s bruto drustvenim proizvodom ravnim Sjedinjenim Drzavama, dakle najvisim u svetu, i s najvecim ucescem u svetskoj trgovini, jacim nego sto je ucesce i Sjedinjenih Drzava! Ali i vise od toga, Evropa, njeni su clanovi suvereni narodi i nezavisne drzave kroz vekove prestali najzad da ratuju. Evropa, danasnja Evropa integrisana, jeste prostor mira na nasoj planeti, i pored marginalizovanih teroristickih izgreda u pojedinim zemljama. U poredjenju sa onim sto se dogadja u Indoneziji, sa nuklearnim probama u Indiji, ili s pokoljima nevinog stanovnistva u Alziru koji traju preko polovine jedne decenije - Evropa je primer kako narodi i zemlje mogu, udruzivanjem u solidarnosti i organizovanim zajednickim radom, da napreduju!

Ali Evropa nije samo proizvodnja, finansije, slobodno trziste, slobodno kretanje bez granica miliona ljudi, nije samo podizanje standarda najveceg broja ljudi. Evropa je zajednica demokratskih drustava i demokratskih sistema. To je zajednica pluralizma, slobodnih politickih stranaka, slobodnih sindikata, pluralisticke televizije, to je zajednica stalnih dijaloga i rasprava. To je zajednica slobode u naporima da se postigne najvise sto se moze postici u drustvu. Jer Evropa ima i svoje probleme, kao sto ima svako i slobodno drustvo, a o tim se problemima javno raspravlja i politicki odlucuje. Ambicija Evrope, sasvim legitimna ambicija, jeste da se prosiri na sve zemlje naseg kontinenta, naravno na zemlje koje zele i slobodno odluce da pristupe toj zajednici, poste prethodno - "bez posrednika" - uspostave pluralisticki sistem u politici i medijima, pluralisticki sistem u privredi i nauci, ucvrste slobodne autonomne univerzitete i prestanu da kradu na izborima. (Kao sto vam je poznato, nema kradje glasova vec decenijama u organizovanim evropskim zemljama, nema te kradje ni u vecini evropskih zemalja koje jos nisu a koje se spremaju da udju u Evropsku uniju).

Drugi problem Evropske unije jeste problem nezaposlenosti. Da li se to pitanje moze resavati, da ne kazem resiti, na globalnom evropskom planu? Na poslednjem kongresu u Hagu, pre neki dan, evropski sindikati su postavili pitanje da li ce monetarna unija doneti preimucstva ili vise teskoca radnim ljudima.

Da pomenem jos dva evropska problema: s jedne strane, izgradjivanje politicke strukture koja nece zavisiti od nacionalnih vlada "suverenih zemalja" vec od Evropskog parlamenta koji danas nema punu nadleznost. I poslednji problem, koji ja navodim, to je, u okviru te "politizacije" Evropske unije, za izgradjivanje evropske spoljne politike kako da o problemima izvesnih zemalja, pa i o nasim problemima, ne odlucuju zemlje i sile izvan Evrope. Do sada se Evropska unija nije dovoljno osposobila da uredjuje politicka pitanja na evropskom kontinentu izvan Unije.

Srbi, Srbija i Crna Gora i Jugoslavija, nalazili su se jos od svoje postojbine i nalaze se i danas u Evropi, iako se danas nisu ni priblizili Evropi. Za trenutak bi se reklo da je ugled Evrope u nasem drustvu nizi nego sto je ikada bio. Tome se cesto pridruzuju glasovi u nasim vremenima prelaznog stanja da je kod nas uvek tako bivalo. Medjutim, svi narodi imaju padova i uzdizanja, pa i ovo nase drustvo. Kao argumenat protiv pesimizma navodim jednog od najvecih nasih ljudi, i to iz proslog veka, jednog vladara i filozofa, i cak jednog pravoslavnog episkopa, Petra Petrovica NJegosa, koji se pre 150 godina poverio Ljubi Nenadovicu, i izrekao nesto sto je najznacajnije ne samo za nas, nego i za evropsku integraciju:

"Kad se Jevropa podeli na male kantone, a svaki kanton bude od dva ili tri miliona dusa, i kad medju sobom budu u savezu, i ukinu stajacu vojsku, onda ce biti mirna i slobodna... Covecanstvo ne moze biti spokojno i srecno dokle je podeljeno u drzave koje imaju za glavni cilj: sebe, veru, narodnost i dinastije". Vec u ranim zacecima XIX veka i iz Crne Gore i iz Srbije krecu mladji ljudi u evropske zemlje. Ne idu ni u Kinu ni u Sjedinjene Drzave, vec u Francusku, Nemacku, Italiju, Rusiju. Trazimo podrsku ali i inspiracije, sledimo ideje ali ucimo i tehniku. Dve zemlje evropske postaju i nasi prirodni i stalni partneri skoro dva veka: to su Nemacka i Italija. U toku dva svetska rata, iako je bilo partnera takoreci po svim kontinentima, Srbija i Crna Gora i cela Jugoslavija bile su s Evropom, u njenim pustosima i njenim pobedama. Kad je nastala evropska integracija pedesetih godina, ondasnji rezim u Jugoslaviji nije bio u nacelu za integraciju iz ideoloskih razloga, prakticno zbog jednopartijskog sistema, ali je uvidjao, naslucivao stvarnost naseg kontinenta, pa nije cekao ni dve decenije da prizna medjunarodni subjekt Evrope, odnosno ondasnje Evropske ekonomske zajednice. Te godine, 1970, nacinila je ondasnja Jugoslavija prvi trgovinski ugovor sa Zajednicom, pa su se redjali sve novi i 1973, i 1976, i 1980. i najzad 1987. Od te zlokobne godine pocinje nasa silazna linija: ne samo udaljavanje od Evrope nego i potmuli propagandni rat protiv Evrope. Na zalost, taj bezizlazni put prihvatio je bolji deo javnog mnjenja koje se bilo naucilo da bude mazeno i pomagano decenijama od strane Evrope. Taj deo javnog mnjenja nikako nije dolazio k svesti sta je sve cinjeno u ovim prostorima poslednjih desetak godina, ne protiv Evrope koliko protivu samih sebe. Nas je ugled srozan, mi smo osumnjiceni, mi smo optuzivani, a mi se nismo branili argumentima nego ksenofobijom, mrznjom, neistinama. Potcenjivali smo i potcenjujemo Evropu. Radije bismo se savili pred fizickom silom neke vojne imperije, radije bismo sanjali o nekoj dalekoj zemlji koja je geopoliticki nemocna da nas podrzi u odsudnim casovima.

Medjutim, Evropa je tu, integracija ide dalje, iako moze da zastane tu i tamo. I prirodno je. Danas broji 15 zemalja, bice uskoro 21 zemlja, i tako dalje. Vrlo se ozbiljno misli ne samo na puno "otvaranje prema Istoku", nego i prema Rusiji. Mi treba da biramo, ne samo nase vlasti nego i nase drustvo: da li cemo davati lake rutinske izjave da su nam standardi "vec evropski", a da se od nje udaljavamo ne samo zeljom da ne udjemo u evropsku integraciju nego i da svojim ustanovama kao sto su televizija, univerzitet s novim nacrtom zakona, podrzavljena privreda s "ravnopravnim svojinskim sektorima", s nasim kradjama glasova na izborima - dokazujemo da nismo Evropa.

Zelja da se udje prethodno u Evropski savet i u OEBS sasvim je legitimna, ali treba svakome da bude jasno da prethodno treba da bude izvrsena u nasoj zemlji puna i stabilna demokratizacija ne samo vlasti nego i da se u drustvu razvije takav odnos snaga i takvo ponasanje i pojedinaca i grupa - da mozemo jednom ne samo sami sebe, u nasoj narcisoidnosti, videti kao demokratsko drustvo i takozvanu pravnu drzavu. Treba da nas i drugi vide kao drustvo u kome nasilje nije institucionalizovano kao sto je do ovoga casa na svim stranama. Put Jugoslavije i Srbije ka evropskoj integraciji je tezak i dug, ali ako se na tome putu angazuju odgovarajuce snage - mozemo racunati i na izvesne uspehe u doglednoj buducnosti. A nama neke buducnosti treba, kako bismo izvukli sebe iz ove idejne i opstedrustvene ucmalosti. Mi mozemo racunati na pomoc Evrope samo ako mi sami ulozimo izuzetan trud u promenama ne samo ustanova nego i u promenama nas samih.

(Autor je predsednik Evropskog pokreta u Srbiji)