PRILOG NEPOSTOJECOJ RASPRAVI O PREDLOGU ZAKONA O UNIVERZITETU

Dr Ilija Vujacic

Umesto komentarisanja pojedinacnih clanova, obilja nelogicnih i proizvoljnih resenja, pravnih praznina, nedorecenosti, "kaucuk" odredbi i inkonzistentnosti Predloga zakona o univerzitetu, ovde cemo se zadrzati samo na temeljnim nacelima na kojima se zasniva postojeci zakon, jer ono sto opredeljuje svaki zakon nisu toliko pojedinacna resenja, koliko sam duh zakona i polazna nacela.

Prvo nacelo na kojem se Predlog zasniva jeste restriktivan i antiliberalan, duh pravnog pozitivizma kojim zakon odise, jer osnovno pravilo na kojem Zakon lezi jeste da je dopusteno samo ono sto je u zakonu izricito navedeno, za sve izvan toga je potrebno odobrenje vlade ili ministarstva. Po svom duhu, sustini i resenjima, Zakon predstavlja potpunu degradaciju vladavine prava, jer dekanima, rektorima, ministru prosvete i vladi daje izuzetno siroka diskreciona ovlascenja i mogucnost arbitrarnog odlucivanja, omogucavajuci i podsticuci pristrasnost i proizvoljnost odlucivanja, uz obilje namernih pravnih praznina i unutrasnje nekonzistentnosti, sto otvara prostor naknadnim proizvoljnim tumacenjima, dopunama i uredbenim intervencijama.

Drugo nacelo Zakona je potpuna etatizacija akademskog obrazovanja. Da bi se to utvrdilo dovoljno je sagledati kakvu neposrednu ulogu u visokoskolskom obrazovanju dobijaju vlada (davanje saglasnosti na statute fakulteta i univerziteta, utvrdjivanje maticnosti, odobravanje nastave na stranim jezicima, imenovanje i razresenje dekana i rektora, kao i upravnih i nadzornih odbora, odredjivanje normativa i standarda rada itd.) i ministar prosvete (koji je nadlezan cak i za medjunarodnu saradnju univerziteta), kao i posredan uticaj koji vlada vrsi preko upravnih (donose statut, planove i programe rada, finansijske planove i odlucuju o koriscenju sredstava) i nadzornih odbora (vrse nadzor nad zakonitoscu i poslovanjem i "vrse druge poslove" /sic!/), a koje formira vlada imenujuci sve njihove clanove, pa cak i one iz redova nastavnika i studenata, tako da ce celokupni mehanizam odlucivanja na univerzitetima i fakultetima biti u rukama vlade i to ne samo u administrativnim nego i strucnim pitanjima.

Trece nacelo na kojem se Predlog zasniva jeste nacelo koncentracije odlucivanja na svim nivoima i u svim aspektima visokoskolskog procesa. Tako dekani, koji su u ulozi "direktora preduzeca" (cl. 109) prakticno svedeni na vladine cinovnike, dobijaju mogucnost da nad "poverenim" im fakultetima i nastavnicima, prakticiraju izuzetnu meru koncentrisane, arbitrarne, licne vlasti. Dekan, ranije "prvi medju jednakima", sada dobija ulogu nalogodavca nastavnicima i saradnicima u jednoj tehnokratskoj i birokratskoj fizionomiji odlucivanja, jer odlucuje o "pojedinacnim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih". Tako, on odlucuje da li ce raspisati konkurs za izbor u zvanje, formira komisiju za pisanje izvestaja i nakon uvida u izvestaj komisije (koja samo konstatuje cinjenice o ispunjavanju ili neispunjavanju uslova) vrsi izbor po licnom nahodjenju - jedino u slucaju redovnog profesora, mora da konsultuje aktuelnog ministra prosvete, sto predstavlja svojevrstan komesarski princip.

Dekan moze i da ne izvrsi izbor izmedju prijavljenih kandidata, angazujuci koga on hoce sa drugog fakulteta. (Predlog pritom cuti o tome sta ce se desiti sa onim ko ne bude izabran u vise zvanje, pa je, s obzirom na nepostojanje instituta reizbora, sasvim jasno da to znaci oprastanje od profesure. Pritom se radni odnos na univerzitetu, kao specificna vrsta radnog odnosa koji podleze strucnoj proveri svakih pet odnosno cetiri godine, svodi na obican radni odnos, jer se osim izbora u zvanja, sve ostalo prepusta regulisanju Zakonom o radnim odnosima). Konacno, jedino dekan odlucuje da li ce nekog profesora zadrzati u radnom odnosu i nakon stecenih uslova za penziju. Na taj nacin je novim Zakonom upravljanje fakultetima prakticno personalizovano. Dekan ima sve uslove da ostvaruje licnu vlast, sa svom mogucom proizvoljnoscu, samovoljom i licnim kapricima, animozitetima i preferencijama. Pa ipak, iako u odnosu na zaposlene na fakultetu predstavlja neprikosnovenu licnost sa ogromnim ovlascenjima, prema "gore" dekan je u funkciji poslusnog izvrsitelja naloga.

Od devet pobrojanih dekanovih nadleznosti (cl. 126), pet se svodi samo na "predlaganja" upravnom odboru, a tri podrazumevaju odgovarnost upravnom odboru i izvrsavanje njegovih odluka, kao stvarnog upravnog organa fakulteta. Imajuci usto u vidu cinjenicu da dekana imenuje vlada, jasno je koliki je stepen institucionalnog i neinstitucionalnog uticaja vlade na odnose na fakultetima.

Cetvrto nacelo na kome se zasniva Predlog jeste nacelo dalekosezne politizacije. Nasuprot proklamovanoj zabrani politickog, verskog i ideoloskog uticaja i delovanja (cl. 3 i 4), predvidjenim nacinom podvrgavanja svih vitalnih funkcija jednom politickom telu (vlada), upravo se vrsi potpuna politizacija odnosa na Univerzitetu. Sasvim je jasno da ce svaka vlada nastojati da u upravnim i nadzornim odborima, na mestima dekana i rektora postavi ideoloski podobne i politicki poslusne. U uslovima izrazite politicke nestabilnosti, sa cestim promenama vlada, svaka promena vlade dovodice do temeljnih lomova na univerzitetu: menjace se rektori i prorektori, dekani i prodekani, upravni i nadzorni odbori, dakle svi upravni faktori. Tako ce univerzitet postati ratno politicko polje i vise brinuti o tome koja ce stranka pobediti na izborima i formirati vladu, nego o problemima nauke i obrazovanja. Umesto depolitizacije - izvrsena je najporaznija politizacija univerziteta.

Peto nacelo na kome pociva ovaj Predlog jeste nacelo stroge birokratske hijerarhije. Umesto naucne hijerarhije sposobnosti i znanja, koja ima sopstvenu logiku i blagotvorna je za naucni napredak, uspostavlja se nauci neprimerena i kontraproduktivna birokratska hijerarhija, po meri poslusnosti, lojalnosti, dodvoravanja, birokratskih naloga, kontrole i nadgledanja.

Sesto nacelo je nacelo uniformnosti obrazovanja (jednonacalija, gleichschaltunga ili dirigisma, ciji su ideoloski izvori prepoznatljivo totalitaristicki) po kome se celokupno obrazovanje podredjuje jedinstvenom nacinu organizacije i delovanja i gubi svaka razlika izmedju osnovnog, srednjeg i visokog skolstva. Tako se univerzitretsko obrazovanje postavlja u istu ravan sa srednjoskolskim, po nacinu organizacije i upravljanja, sistemu kontrole, odgovornostima i obavezama. Nedeljne nastavne obaveze univerzitetskih nastavnika su poistovecene sa nastavnim obavezama u osnovnoj i srednjoj skoli (20 casova), pri cemu se potpuno zaboravlja da nastavna aktivnost na univerzitetu proizilazi iz naucne i da podrazumeva sistematski naucni rad.

Sedmo je nacelo descientizacije visokoskolskog obrazovanja, gdje se nauka potpuno podvrgava repetitivnom obrazovnom procesu, pri cemu se sve svodi na to da se obezbedi produzena srednja skola. Veza naucne i obrazovne funkcije univerziteta se svodi na to da univerzitet "koordinira nastavu i naucna istrazivanja" (cl. 8). Naucni instituti i univerzitetske biblioteke su proterani sa univerziteta, tako da nije jasno za koga ce vece univerziteta da "donosi program naucnih istrazivanja" (cl. 102)! Tako je univerzitetsko obrazovanje svedeno samo na obrazovnu funkciju, pri cemu se posebno insistira na stalnom "strucnom obrazovanju i usavrsavanju" i "organizovanju strucnih ispita", sto visoko obrazovanje pretvara u puko doskolavanje.

Osmo nacelo, koji je i krajnji cilj celog Predloga, jeste nacelo potpune deautonimizacije univerziteta. Univerziteti i fakulteti gube svaku finansijsku, poslovnu, upravnu i strucnu autonomiju. Pored toga sam univerzitet je potpuno degradiran, jer je izvrsena takva reorganizacija da je pretvoren u puki nominalni centar univerzitetske nastave i "planiranja istrazivackog rada", dok su fakulteti vezani direktno za ministarstvo prosvete, bez ikakve medjusobne veze i veze sa univerzitetom. Na taj nacin rasparcan i razvlascen, s obzirom da nema naucnih instituta u svom sastavu, univerzitet se pretvara u suvisni administrativni biro.

Sve u svemu, ovaj zakon se i ne moze nazvati zakonom u pravom smislu reci. To je pre uputstvo koje vlada daje svojim sluzbenicima u pogledu nacina na koji treba da upravljaju ljudskim i materijalnim resursima koji su im na raspolaganju. Na taj nacin, dosledno decenijskoj negaciji vladavine prava u Srbiji, etatizaciji drustva i koncentraciji vlasti i autoritarne vladavine, Predlog zakona o Univerzitetu predstavlja jos jedan u nizu koraka u ostvarivanju zatvorenog drustva, sa sve vecim elementima postkomunistickog totalitarizma, tiranije, diktata i sveopste kontrole. O svemu tome bi trebalo dobro da razmisle univerzitetski nastavnici, jer odbrana univerziteta od ovakvog nakaznog "zakona" nije samo odbrana digniteta nauke i akademskog obrazovanja, kriterijuma naucne superiornosti i strucnosti od politicke bahatosti, vec je stvar profesionalne etike i odgovornosti za sopstvenu sudbinu.

(Autor je vanredni profesor Fakulteta politickih nauka u Beogradu)