STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Jedva razaznajem koje su novine nezavisne, i od cega, iako ih, gotovo sve, citam, svakodnevno. Jos manje bih mogao tvrditi jesu li, i od cega, nezavisne radio-stanice, koje pripadaju grupi ANEM, jer njih, osim jedne ili dve, nisam u prilici da cujem. Zavisne ili ne, dosle su na red kod ovdasnje vlasti. Na upravo zavrsenom konkursu, nadlezno savezno ministarstvo udelilo je fekvenciju samo jednoj od tridesetak stanica iz ove grupe, beogradskom B-92. Sve druge su, prakticno, zabranjene. A ni B-92 nije daleko od zabrane, ako ne smogne tricavih 20 hiljada dolara mesecno, koliko iznose troskovi drzave, nastali iz velikodusnosti prema ovoj stanici. U domacinskoj drzavi nema besplatnih frekvencija.

Nije sasvim jednostavno odgonetnuti sta vlast, zapravo, smera kad zabranjuje rad radio-stanicama za koje moze unapred biti uverena da tu zabranu nece postovati. Racuna li vlast da ce ove radio-stanice, svojim nepristajanjem da budu ugusene, potvrditi da su neprijateljski raspolozene prema drzavi? Ili se unapred raduje sto ce intervencije iz sveta, u njihovu korist, dokazati ono sto vlast odavno tvrdi: da su to sve glasovi tudjih gospodara? Ili se pak nada da ce strani gospodari i donatori platiti ceh, da ne kazem reket, drzavi, u ime svojih sticenika? Sta god bilo, ne vidim da se osnovna cinjenica sustinski menja: ovoj vlasti ne prijaju radio i televizija koji ne kriju previse da im ova vlast ne prija. Posto u ovoj zemlji vlada narod, preko svojih socijalisticko-radikalsko-julskih predstavnika, nije tesko zakljuciti da su stanice koje vlast smatra nepodobnim, zapravo, nenarodne. Ko je rekao sloboda medija? Valjda je svima preca sloboda naroda.

Kad je, ovih dana, predsednik Poljske odlikovao Leseka Kolakovskog, ne bi li se, u ime Poljaka, nekako izvinio sto ga je, pre trideset godina, ondasnja narodna vlast najurila s Univerziteta i, prakticno, proterala iz zemlje, Kolakovski se zahvalio govorom u kojem je, izmedju ostalog, rekao: “Kad su u Rusiji, u vreme Gorbacova, najzad stvorene sloboda informisanja i sloboda reci, bilo je jasno da je dosao kraj tom rezimu. Komunizam uz slobodu reci nije mogao preziveti." I jos: “Sloboda kosta, ali unistavanje slobode, pod izgovorom da se time unistavaju zlo i laz, gore je od svega. Zato hvalimo takav sistem u kojem lazi i izmisljotine moraju biti tolerisane, ali gde u najmanju ruku niko nije primoravan da u lazi veruje."

Ako je verovati Kolakovskom - a malo je kome tako verovati kad je u pitanju analiza ovovekovnog komunizma - ovde ce komunizam jos potrajati. Slobode informisanja jos uvek nema, a verovanje u lazi nije, istinabog, stvar gole prinude, ali jeste neka vrsta patriotske obaveze. Samo izdajnici hoce preko medijskog drzavnog hleba, nekakvu nezavisnu, cuj, medijsku pogacu. Cemu, dakle, mediji koji bi neprestano da znaju vise cinjenica nego sto je potrebno gradjanima, koji bi da zive u miru sa svojom vlascu? I da veruju kako posle nje nastupa kraj sveta.

Odluka o zabrani radio-stanica, doneta pocetkom aprila, objavljena je tek sredinom maja. Onog casa kad bi Kosovo moglo da postane, zaista, unutrasnja medijska stvar, ali bi sukob sa Crnom Gorom, do juce bura u casi prljave srpsko-crnogorske vode, mogao da preraste u novo zariste regionalne krize. Restriktivna politika vlasti prema (elektronskim) medijima jeste spontani izraz njenog nagona za samoodrzanjem, ali i visoko sofisticiran metod redistribucije opste medijske paznje i napetosti nad slucajem sopstvene socijalne delinkvencije u povratu. Vlast nastoji da jednu svoju kapitalnu glupost - razaranje savezne drzave - prepokrije i medijski amortizuje dvema glupostima nesto manjeg formata - gusenjem nepodobnih lokalnih radio-stanica i kadrovskom devastacijom Univerziteta. U tom ludilu ima, dakle, metoda, ali i kratkovidosti: da vlast, pocem, uspe u svojoj borbi protiv svakojakih neprijatelja, nasla bi se, vrlo brzo, oci u oci, sa samom sobom. Ne verujem da bi prezivela taj susret, jer ona opakijeg neprijatelja od sebe i nema.