STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Na Zapadu, u Francuskoj, Nemackoj, u Americi, cak, poludeli, takoreci, za Marksom. Mali, a vest, njujorski izdavac prodao je, u pretplati, gotovo ceo tiraz od 20.000 primeraka “Manifesta", a sad vodi pregovore s jednim lancem motela da se “Manifest" nadje na nocnom stocicu u motelskim sobama, uz Bibliju. U udarnom terminu vesti na ABC mrezi o Marksu govore autoriteti, kakav je jedan Ricard Senet, na simpozijumu “Los Angeles Timesa", Erik Hobsbaum kaze da “svet, preoblikovan kapitalizmom, koji je Marks opisao 1848. godine u tamnim, lakonskim pasusima, prepoznajemo kao svet u kojem, 150 godina kasnije, zivimo".

Neko je ponovo procitao “Manifest" i nasao da u njemu stoji zapisano sta je to globalizacija, na primer: “Burzoazija je eksploatacijom svetskog trzista dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrosnji svih zemalja... Na mesto stare lokalne i nacionalne samodovoljnosti i ogradjenosti, stupa svestrani saobracaj, svestrana uzajamna zavisnost nacija." Jedan ugledni autor navodi, u “Njujorkeru", misao svog prijatelja, bankara: “Sto duze radim u Volstritu, sve sam vise ubedjen da je Marks imao pravo."

Hoce li to Amerika i Engleska biti, ipak, zemlja proleterska ili je Zapad uspeo, drzeci se tacnih Marksovih analiza, a proleteri propali, verujuci u njegove pogresne zakljucke? Zapad se oslonio na samog Marksa, proleteri na marksiste. Imajuci na umu Marksa, cak i kad mu se suprotstavljao, kapitalizam je procvetao; rukovodjeni marksistima, proleteri su, zajedno sa svojim socijalizmom, potonuli u bedu ili u krv do kolena. Nije cudo sto ovde, danas, vise nema marksista: sve sam levicar.

Erozija svakog misaonog i moralnog sadrzaja, koja je zahvatila postkomunisticki svet, znacajno je pripomogla da se u njemu etablira jedna vrsta levice koja o svom poreklu ne moze nista vise i bolje da kaze, osim da je pripadala upravo onim legijama marksista, koje su se svim silama upinjale da odrze status quo drzavnog ili samoupravnog socijalizma, svejedno. Ono sto je u doba ancien regime-a bilo konzervativno, groznicavo zaokupljeno cuvanjem te(n)kovina razlicitih vrsta i suprotstavljeno svakoj pomisli na liberalne reforme, sve ono sto je, govoreci zargonom danasnje levice, bilo desno, preko noci, u kojoj je srusen Berlinski zid, svrstalo se - levo. Marksisti-kursisti, agitatori komunistickog jednoumlja, presvukli su se u propovednike opsih mesta o prednostima drustvene modernizacije i pseudodemokratske emancipacije. Da bi svojim pateticnim tiradama u slavu napretka i civilizacije obezbedila verodostojnost emancipatorskog drustvenog projekta, marksisticka desnica u odlasku organizovala je obezglavljeni i obespravljeni politicki lumpenproletarijat, kao novu gradjansku desnicu. Nasuprot nedvosmisleno konzervativnim i primitivnim zahtevima te i takve “desnice" koja, u nasim prilikama, na primer, nije trazila “nista novo, osim Carstvo Dusanovo", sa svim politickim, moralnim i mentalnim posledicama ove istorijske aberacije, zadatak novokomponovane “levice" bio je relativno lak: trebalo je samo pokazati slabu pamet i ogromnu pohlepu na vlast tog lumpenproleterskog reformizma da bi se potvrdila potreba u drustvu za postojanjem politickog korektiva u vidu totalitarnog utopizma. Interesovanje za stvarni politicki sadrzaj polarizacija u postkomunistickom drustvu potisnuto je u korist njihovog novog rasporeda na politickoj sceni i medijske bitke da se taj raspored oglasi kao osnovna demokratska kvalifikacija. Otuda nije cudno sto i levica i desnica u nas tvrde da su rodno mesto demokratije, a da osnovni demokratski sadrzaji i standardi, za osam godina, nisu ni obogaceni, ni unapredjeni. Rec je, sve vreme, o borbi za vlast u drustvu, a ne za njegovu emancipaciju i modernizaciju.

Znaci li to da nam, bez povratka Marksu, nema zivota, ni ovde, ni na Marsu? To nikako, ali bi neduznog Marksa vec jednom trebalo amnestirati od odgovornosti za zulum koji su, u njegovo ime, pocinili ili cine marksisti od zanata. Kako god se oni danas zvali.