ponedeljak, 18. maj 1998.

ZASTO DOKUMENTARNI FILMOVI O SLUCAJU DJORDJA MARTINOVICA NIKADA NISU PRIKAZANI

Istina iza sedam brava

Reziser Milorad Bajic, koji je snimio filmove o nesrecnoj sudbini Djordja Martinovica tvrdi da rezim ne zeli da se otkrije istina o njegovom stradanju

Slucaj Djordja Martinovica, u javnosti jedne od poznatijih zrtava nacionalne netrpeljivosti izmedju kosovskih Albanaca i Srba, danas je, vise nego ikad, metafora kosovske medijske mistifikacije. Na vec pomalo zaboravljenu pricu o manipulaciji vlasti i njenih medija slucajem Martinovic svake godine javnost podseti Milorad Bajic, autor i reziser dokumentarnih zapisa “Strah od istine" i “Optuzujemo", u kojima su zabelezena svedocanja kako samog Martinovica tako i svih onih koji su zarad drzavnih interesa ucestvovali u sakrivanju istine o njegovom stradanju.

Reziser Bajic uputio je pocetkom ovog meseca, cetrnaest godina posle zlocina nad Martinovicem, otvoreno pismo predsedniku SRJ. Bajic poziva Slobodana Milosevica da obelodani kako je jedan mali covek postao zrtva drzave koja je javnosti dosledno plasirala informaciju da je Martinovic zrtva samopovredjivanja, a ne albanskih separatista, odnosno da je sam izvrsio nasilje nad sobom.

Instrukcije sa vrha

“Strah od istine" i “Optuzujemo" nikada nisu prikazani na Radio-televiziji Srbije zbog zabrane, objasnjava Bajic, njenih ondasnjih prvih ljudi Dusana Mitevica i Milorada Vucelica “inace instruiranih sa samog drzavnog vrha". Na listi nepodobnih, koje je Vucelic ’93. godine poslao na prinudne odmore koji traju do dan-danas, bio je i Bajic. Od tada su ga, kaze, urednici filmske redakcije RTS nekoliko puta pozivali da donese filmove, ali je njihovo emitovanje uvek bivalo otkazano u poslednji cas.

Bajic kaze kako mu je uglavnom nezvanicno objasnjavano “da nije vreme, jer bi kosovski Srbi, ako vide filmove, digli ustanak", sto je, po njemu, potpuni apsurd “jer filmovi nisu nacionalno obojeni i ne bave se albanskim separatizmom vec, naprotiv, monstruoznim pritiscima i lazima kojima se drzava posluzila da bi nas u ono vreme uverila kako je dole, na Kosovu, sve u najboljem redu i da nema nacionalne nesnosljivosti izmedju srpskog i albanskog stanovnistva".

Dva dokumentarna zapisa posvecena su, kako istice njihov reziser, razotkrivanju drzavne zavere nad Djordjem Martinovicem i njegovom svedocenju suprotstavljene su izjave ondasnjih najvisih drzavnih funkcionera, lekara, visokih sudijskih licnosti, koji sve jednako potvrdjuju da se Martinovic “kao depresivan ili neuracunljiv covek sam povredio", sto je, na kraju, kao zvanicno objasnjenje, zatvorilo dosje “Martinovic".

Medijska manipulacija

Bajic tvrdi da su “upravo ti kreatori besmislene lazi uzrok neprikazivanja filmova. Mnogi od generala i bezbednjaka koji su u tome ucestvovali bliski su ljudi predsednika Milosevica. Koliko znam, lekar Vladimir Vojvodic, koji je u vreme jedne od mnogih operacija Djordja Martinovica bio lekar na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu i dozvolio policiji da, pod pretnjom mucenja, prisili Martinovica da potpise izjavu o samopovredjivanju, danas leci samog Milosevica. Nije li to dovoljan razlog da filmovi ne budu prikazani? Pri tom, svetski poznati lekari u istim filmovima tvrde kako je sa medicinskog stanovista nemoguce da covek sam sebi nanese takvu tesku povredu".

Objasnjavajuci zasto se tako dugo i uporno bori za istinu o Martinovicu, reziser Milorad Bajic kaze: “Osim toga sto zelim da se slucaj rasvetli za zivota Djordja Martinovica, zelim da javnost shvati da skrivanje istine i medijska manipulacija moze samo produbiti problem, nikako ga resiti. Da li je iskrivljena stvarnost o Kosovu pomogla Srbima, ili Albancima? Naprotiv, teror je na Kosovu veci nego ikad. Tamo i dalje ubijaju iz zasede Srbe, a Miloseviceva policija Albance".

O. Mamuzic

Drzava zaboravila na odstetu

Drugi opstinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine, po tuzbi Djordja Martinovica, presudu kojom se drzava obavezuje da mu zbog nanetih uvreda i tendencioznog sakrivanja istine isplati odstetu od oko 100.000 maraka. Do isplate, dakako nikada nije doslo. Djordje Martinovic danas ima 70 godina i zivi u mestu Citluk, pored Krusevca. Imanje u okolini Gnjilana na kojem se dogodio zlocin je prodao, ali u Gnjilanu i dalje zive dva njegova sina.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /