Dr Aleksa Djilas: Kako raspetljati kosovski cvor

Ne verujem u rat, ne verujem da su Albanci spremni za njega. Oni imaju lako naoruzanje, doduse granica je porozna, ali jedno je kalasnjikov, a drugo tenk. U sukobu tenka i kalasnjikova pobedjuje tenk, a njih imaju Srbi...

Mirjana Kalinic

Proteklih godina naslusali smo se izjava poput: “Kosovo je najskuplja srpska rec", “Kosovo je sveta srpska zemlja", “Kosovo je srpski Jerusalim", “Kosovo je kolevka srpstva" i tome slicno. Da li su te price (koje su ponekad prelazile u histeriju) jedan od razloga, sto se Albanci danas u srpskoj drzavi osecajaju kao podstanari, sto u njoj ne vide svoj prosperitet, ni afirmaciju svog bica...

O tome politikolog dr Aleksa Djilas ovako razmislja:

- Koreni albansko-srpskog sukoba i nerazumevanja su vrlo slozeni i duboki. Sigurno je, da je politika Slobodana Milosevica i njegovog rezima tome mnogo doprinela. Istovremeno, taj rezim i ta politika izraz su jednog neraspolozenja u srpskom javnom mnjenju i medju srpskom politickom i intelektualnom elitom. To je bilo tako narocito veliko od kraja 80-ih godina, pa su se i one sanse koje nikada nisu bile posebno velike, za kompromisno, mirno, demokratsko resenje srpsko-albanskog spora, postepeno smanjivale. Srpsko- albanski problem ima politicke i socijalno-ekonomske korene... Prvo, kaze se da postoji problem Kosova. Da li se radi o problemu? Problem, kada se govori o politici, ili nekom drustvenom problemu, moze da bude i visoka nezaposlenost ili, recimo, inflacija. Znaci, radi se o necemu sto se moze politickim ili politicko-ekonomskim sredstvima resiti, gde postoji racionalno resenje. Ovde se, u stvari, radi o sukobu dva nepopustljiva nacionalizma, koji se bore oko iste teritorije. Rec “problem" zamagljuje tezinu ovog sukoba, jer kada je nesto “problem" uvek se nadje neko resenje. Medjutim, srpsko-albanski odnosi su mnogo slozeniji. Do resenja tog “spora" teze cemo doci, ako pocnemo od toga da je Kosovo problem. Recimo, zamislimo da Kosovo dobije punu nezavisnost, ostao bi onda znatan broj Albanaca na teritoriji Srbije i Crne Gore, znaci to bi opet postojalo kao “problem". Cak neki Albanci traze i nezavisnost za Kosovo, i autonomiju za one koji bi ostali da zive na podrucju Srbije i Crne Gore... Postoje takodje i socijalno- ekonomski razlozi, kada je u pitanju srpsko-albanski spor.

Imate, vrlo apstraktno govoreci, problem dva jezika. Srpski i albanski su vrlo razliciti jezici. Srbi nisu spremni da uce albanski, mogu se kritikovati zbog toga, ali cinjenica je, da je to jezik koji nije lako nauciti, koji nekakve narocite perspektive ljudima ne otvara... Problem jezika je skoro nemoguce resiti. Naime, jedan od razloga za iseljavanje Srba sa Kosova 70-ih godina je bio, sve veca dominacija albanskog jezika. Postojali su naravno i drugi razlozi, progoni, nasilje nad Srbima... Takodje, veliki problem u srpsko- albanskim odnosima je visok prirastaj albanskog stanovnistva.

Koliko su albanski nacionalisti odgovorni za to sto su srpsku mitologiju podigli na noge? Jer, albanski separatizam je krenuo mnogo pre nego sto je srpski nacionalizam dobio drzavnu podrsku. Da li su srpski nacionalisti jos vise zakomplikovali tu pricu?

- Kada postoji neki problem, uvek je vise kriva vlast nego opozicija, to je logicno. Ali, vi sada mozete da kazete - dobro, ali kako smo dosli do Slobodana Milosevica. Jedan od razloga koji je omogucio Milosevicu da dodje na vlast, je nacionalisticka euforija koja je postojala u Srbiji kod Srba. Medjutim, ta nacionalisticka euforija je s jedne strane vestacka tvorevina srpskih politicara i srpske inteligencije, a s druge strane ona ima neke svoje korene. Malopre sam rekao, da je Kosovu po Ustavu 1974. god. i ustavnim amandmanima data znatno veca autonomija, nego sto je to trebalo da bude, a istovremeno stvarno su se iseljavali Srbi. Iseljavali su se iz razlicitih razloga, ekonomskih, zatim zbog jezika koji im je bio tezak za ucenje, bilo je i nasilja prema Srbima, pa i silovanja, koja nisu bila mnogo cesta na Kosovu, verovatno nisu bila cesca nego u drugim delovima Jugoslavije, ali su u ne malom broju bila politicki motivisana... Cak i kad je u pitanju dobrovoljno iseljavanje, jedna vlast koja vodi racuna o svojoj zemlji i svom narodu morala je to da sprecava. Jer, cim se menja struktura stanovnistva, to onda postaje politicko pitanje, cak i kad mu uzroci nisu politicki... Odnosi izmedju Srba i Albanaca nikada nisu bili harmonicni. U prvoj Jugoslaviji nista nije uradjeno u korist Albanaca. U komunistickoj Jugoslaviji progres postoji, pravljene su socijalno- ekonomske reforme, ali je politicka vlast bila u rukama Srba i Crnogoraca. Vlast je bila represivna. Za vreme Drugog svetskog rata Albanci kao deo “velike Albanije" sa Italijom, su proterivali Srbe. Onda imamo tu komplikovanu pricu u vezi sa doseljenicima na Kosovo, koji su se pre rata naseljavali na imanje albanskih Kacaka, koji jesu na neki nacin bili socijalna grupa vezana za diktatorski rezim, kralja Aleksandra i kneza Pavla, ali je mozda bilo nepravedno sto nikom od njih nisu vracena imanja posle rata... itd. Vi na Kosovu ni u jednom trenutku nemate situaciju harmonicnih odnosa izmedju Srba i Albanaca. Recimo u Bosni, imate u nekim podrucjima i nekim periodima (sto se na zapadu prilicno romantizovalo), mirne i dobrosusedske odnose, saradnju, mesovite brakove... Imate odredjene gradove, Sarajevo i Mostar, koji su uzimani za primer harmonicnih odnosa. Na Kosovu toga nema, Srbi i Albanci u najboljem slucaju zive jedni pored drugih. Nekakve saradnje, kooperacije, osecanja zajednistva - nema. To su narodi koji su podeljeni jezikom, obicajima, istorijskim tradicijama, politickim lojalnostima vrlo krupnim barijerama, koje je tesko savladati. I albanski nacionalizam mozemo optuziti da je doprineo tome i to svojom krajnjom nepopustljivoscu... Situacija u Drenici je na neki nacin bila na srpskoj strani. Postoji teroristicka organizacija, zatim vecina albanskih partija su separatisticke, vecina tih partija ne osudjuje terorizam ili na neki nacin koji je polovican. Civili koji su bili sa teroristima bili su neka vrsta talaca... Medjutim, ponasanje nase policije nije bilo u skladu sa prihvacenim normama, nije u skladu sa moralnim normama, nije u skladu sa duhom vremena u kojem postoji televizija. Sve se zavrsilo kao jedan strasan medijski i politicki poraz za Srbe. Tamo u svetu ljudi, koji ne znaju istoriju Kosova, kojima Decani, Gracanica i Pecka patrijarsija ne znace nista, reci ce opet ti Srbi, opet taj Milosevic... Zahtevi medjunarodne zajednice da se policija pridrzava medjunarodnog standarda, da OEBS posalje posmatrace koji bi izmedju ostalog kontrolisali nase vojne i policijske snage, meni je sasvim opravdana. Ako na jedan prosveceni nacin gledamo na srpski nacionalni interes, mislim da je to i u nacionalnom interesu. Vidite, postoje teroristi, postoje naoruzane grupe, a potencijalno najvece zrtve albansko-srpskog sukoba na Kosovu, bice u stvari srpska manjina i drugo nealbansko stanovnistvo. Zato su posmatraci potrebni. Isto tako u nasem je interesu da se policija ponasa, po medjunarodnim standardima, jer policija koja je spremna da koristi takva represivna sredstva na Kosovu, koristice mozda ne tako brutalna, ali ne bitno razlicita i u unutrasnjim politickim sukobima. Mislim takodje da zahtev medjunarodne zajednice da se povuku vojno-policijske snage nije ni mudar, ni opravdan. Jer, povlaciti vojno-policijske snage Jugoslavije i Srbije sa Kosova kada tamo postoje naoruzane grupe, kada se preko granice prenosi oruzje, moze samo da poveca nestabilnost i nasilje. Ako medjunarodna zajednica stvarno zeli mir na Kosovu, treba da kaze da ostanu te snage, pa cak i da neke nove dodju, ali da budu prisutni posmatraci da bi se te snage ponasale po standardima koji su medjunarodno prihvaceni.

Pomenuli ste da na Kosovu postoji teroristicka organizacija. Kako medjunarodnoj javnosti objasniti da je recimo Ahmet Jasari bio terorista, kada je bio u svojoj kuci sa svojom porodicom?

- To je dobra primedba. Mozda bi bilo bolje da sam u svom prethodnom izlaganju umesto reci terorista, koja je preostra, upotrebio izraz neregularne albanske oruzane formacije, jer to stvarno postoji. Medjunarodna definicija sta je i ko je terorista ne postoji, postoje krupna neslaganja, u vezi s tim cak i na samitima. Recimo Rusi su pokusali da Cecene proglase teroristima, pa nisu uspeli. Ja sam pristalica uske definicije terorizma. Za mene je terorista covek koji nosi civilno odelo, ne uniformu, koji nosi skriveno oruzje ili skrivenu bombu i napada civile. Medjutim, napadi na vojne, pa cak i politicke ciljeve, bez obzira sto se mi mozda ne slazemo s tim, sto oni nisu moralni, ako ljudi koji to rade javno nose oruzje i nose uniforme ili neke druge znake raspoznavanja, pre je neka vrsta gerile. Kod Albanaca imate slucajeve terorizma, znaci napada na potpuno nevine civile, a imate i elemenata gerilske neregularne vojske. Cak i da budemo krajnje fer prema Albancima i da kazemo nisu oni teroristi, to je gerilska vojska... Jedna organizovana drzava ne moze da dozvoli da na njenoj teritoriji postoje neregularne vojne formacije. Duznost je svake vojske da na svojoj teritoriji sacuva monopol i da ona bude jedina oruzana snaga. Nezamislivo je demokratsko drustvo, ako neko moze da formira svoju vojsku. Medjunarodna zajednica se slaze u vezi s tim, da jednu teritoriju ne mogu da kontrolisu dve vojske, bez obzira da li ih mi zovemo teroristima ili ne. Drzava ima pravo da suzbija takve formacije. Ali, drzava nema pravo da se koristi bilo kakvim sredstvima... Recimo, sada kada bi se na krov ove zgrade popeo neki snajperista, koji pocne da gadja ljude po ulici, drzava nema pravo da sad dovede deset tenkov, a koji ce celu ovu kucu da sruse i sve nas da pobiju. Postoji nesto sto je neproporcionalno, nesrazmerna reakcija.

Sve do prosle godine, medju Albancima se mogla cuti jedna duhovita opaska, koja glasi da Ibrahimu Rugovi treba za zivota podignuti spomenik u centru Pristine, zato sto je spasio Kosovo da ne postane Bosna. Da li ce Kosovo ipak biti nova Bosna?

- Kosovo nece biti nova Bosna. Raznorazni faktori su protiv toga. Bice krvavih sukoba, ali ne u ovim razmerama kao u Bosni. Prvo tu je medjunarodna zajednica koja to nece dozvoliti... zatim odnos snaga je nesrazmeran, Srbi su neuporedivo jaci od Albanaca. Prema tome, tamo ne moze da dodje do rata. Moze jedino ako bi Albanija usla u rat, a to zapad nece dozvoliti. Bice gerilskih akcija, diverzija, ginuce ljudi. Drugo, ako bi se angazovao NATO sto u ovom trenutku nije verovatno, ali nije ni nemoguce da se situacija izmeni, opet je tu velika nesrazmera u prilog NATO. Ne moze da se vodi rat izmedju NATO i Srbije... U stvari NATO bi svojom avijacijom razorio puteve, oklopne jedinice... Srbija cak ne bi mogla da posalje trupe na Kosovo. Ne moze na Kosovu doci ni do rata, ni do velikog etnickog ciscenja, jer to opet zapad ne bi dozvolio. Ona velika etnicka ciscenja koja smo imali u Bosni na pocetku rata, cije su najvece zrtve bili Muslimani, ne mogu da se ponove, jer zapad je sada spreman. Zapad nema precizno izgradjenu politiku za Kosovo, ali ima parametre u kojima ce se traziti resenje i kad bi recimo Srbi poceli sa masovnim etnickim ciscenjem i proterivanjem kosovskih Albanaca u Albaniju, sigurno bi reagovala medjunarodna zajednica, odmah bi se NATO umesao. To bi se desilo vrlo brzo, za nekoliko dana...

Mnogi misle da ni albanska, ni srpska strana nisu dorasle za dijalog i pregovaranje i da uporno rade na rasplitanju kosovskog cvora putem rata.

- Ne verujem u rat, ne verujem da su Albanci spremni za rat. Oni imaju lako naoruzanje, doduse granica je porozna, ali jedno je kalasnjikov, a drugo tenk. U sukobu tenka i kalasnjikova, pobedjuje tenk, a njih imaju Srbi. Ja sam pristalica toga da se umesa treca strana, kao arbitar u pregovaranju. Ne da sada nametne resenje. Arbitraza nije nista cudno u krvavim sukobima. Recimo, u Severnoj Irskoj su se umesali Amerikanci, pa i na Bliskom Istoku.

Prirodno je, ako postoje veliki sukobi da neko treci posreduje. Mi mozemo da kazemo da ne zelimo da nam se nametne resenje ili da nam neka odredjena drzava nametne resenje, ili da to ne bude drzava u koju nemamo poverenje, na primer Nemacka. To nije neopravdan argument. Ali ne moze se svako posredovanje iskljuciti. Mislim da to Milosevic nije ni hteo ovim referendumom, vise je hteo da zabelezi neke poene.

Pojedini analiticari smatraju da Kosovo jednostavno treba pustiti da ode. Oni se plase da, ukoliko bi Kosovo ostalo pod jurisdikcijom Beograda, da bi problem albanskog separatizma i nataliteta postao jos veci, da bi, mozda, koliko sutra, prodro i do Nisa?

- Uvek postoji problem albanske manjine u Srbiji i Jugoslaviji, a ne kosovski problem. Prvo, otcepljenjem Kosova ostalo bi dosta Albanaca, u Jugoslaviji, koji bi, verovatno, nastavili da se bore za autonomiju i nastavio bi se njihov visok prirastaj. Naravno, to ne bi bilo tako opasno, kao visok prirastaj na Kosovu. U stvari prirastaj albanskog stanovnistva na Kosovu poceo je polako da se smanjuje. Medjutim, da bi on dosao na nas prirastaj, po nekoj gruboj proceni, trebalo bi mu 30 godina. To znaci da bi oni 2030. ili 2040. godine mogli da predstavljaju polovinu ili skoro polovinu stanovnistva nase zemlje. Imali bi recimo polovinu regruta. Da li vi mozete da imate vojsku u kojoj polovinu regruta cine Albanci, a jedan od ciljeva te vojske je i da odrzava red i mir na Kosovu i da sprecava Albance da se otcepe. Postoje naravno i jaki argumenti za amputaciju Kosova, prvi je visok prirastaj. Postoji takodje i argument da sve dok je Kosovo integralni deo Srbije, da mi nismo u stanju da ekonomski izdrzavamo Kosovo. Vi ako hocete da jedna provincija bude deo Srbije, morate ipak da u mnogim oblastima uvodite iste standarde koje i mi imamo. Na primer, osnovne skole bi morale da budu na slicnom nivou, bolnice, ambulatne. Mozete recimo da na Kosovu imate nekoliko procenata vecu nezaposlenost nego u drugim krajevima, ali ne mozete da imate 50-60 posto nezaposlenih, a u drugim krajevima 30 posto. Takve su nesrazmere nemoguce u modernom drustvu. To su sve argumenti da se Kosovo amputira i da skinemo sebi bedu s vrata, jer nas to kosta para, medjunarodnog ugleda. Ja nisam za otcepljenje Kosova, ali prema politici koju vodi Srbija lako moze da se dogodi da Srbi izgube celo Kosovo. Zatim, da vecina Srba bude proterana sa Kosova i sto je najtragicnije i da svi srpski spomenici budu unisteni. Ako bi se Kosovo otcepilo, pristup njima bio bi otezan, bili bi zapusteni. Pravilo je da narodi o spomenicima drugih kultura ne vode racuna.