Prijateljevog prijatelja prijatelj

Jovan Radovanovic

Danas, kazu neki, pocinju da prave istoriju dva dojucerasnja ljuta neprijatelja - gospoda Milosevic i Rugova. Sad, skeptici i, naravno, “kvalitetni" Srbi, ljuti na g. Milosevica jer je izneverio silna ocekivanja, odmah ce dodati da ovde vec godinama jedini koji prave istoriju su - Amerikanci.

Ako vec tako stvari stoje, nije bas ni tako lose da ovde pocnu da prave istoriju i oni koji se nekom velikom istorijom i ne mogu podiciti, jer su ovde sumanutim tempom istoriju proizvodili svi od reda: frustrirani dentisti, psihijatri, magacioneri, kamiondzije, mada je bilo tu i akademika, pisaca, a o policajcima, generalima, sve do kaplara i da ne govorimo.

Tesko da ce se na famoznom predsednikovom kanabeu bas danas poceti da stvara nova istorija dva suprotstavljena naroda. Jer, ni njegov gost, doktor Rugova nije bas s velikim odusevljenjem krenuo put Beograda. Nekako mu se i trasa ne poklapa, do sada su svi njegovi putevi u svet vodili preko Tirane, ali onaj “buldozer" od Holbruka navalio da to bude Beograd, pa Beograd.

Za oba glumca u americkom spektaklu zvanom “Istorijski nacionalni kompromis", s Balkanom kao mestom zbivanja tako egzoticnom za prosecne Amerikance, pored svih razlika jedno je zajednicko: svaki tvrdi da je on glavni i da je bas njegova uloga noseca. Dobro, reziseri su Amerikanci. I to je ono sto je predsedniku i doktoru zajednicko: obojica ono malo svojih obozavalaca ubedjuju da su im reziseri dokazani prijatelji.

Mozda bi pod budnim okom surovoga Holbruka, uz asistenciju suzdrzanog, ali nista manje neumoljivog Gelbarda, nesto moglo i da se postigne za pocetak na sofi u Belom dvoru. Jer, ako jos vazi ona prastara “prijatelj moga prijatelja je i moj prijatelj", gospoda predsednik i doktor bi mogli za pocetak da ustanove da i ne bi morali da doveka ostanu neprijatelji.

Ni to nije malo.

Mada, posmatrajuci ih obojicu sve ove godine, nije lako poverovati da su nesto od istorije zaista i naucili. Mozda ne bi bilo lose da se ugledaju na svog zajednickog prijatelja Holbruka. Taj je gospodin, po svemu sudeci, u ovom balkansko-americkom igrokazu jedini nesto naucio iz svoga negativnog iskustva sa liderima zavadjenih domorodackih plemena.

Prvo, da se valja drzati uputa onoga razbojnika, americkog predsednika Teodora Ruzvelta, koji je imao obicaj da kaze da ste u razgovorima sa nedokazanima najubedljiviji ako iza ledja drzite podebelu batinu. Tako da je vidljiva. Drugo, posto nekima ni batina ne pomaze, da nije lose poneti i sargarepu. Trece, da su retke zavade medju plemenima, vec da ih stvaraju i predvode poglavice iz najrazlicitijih motiva, od otimanja zlata, srebra, kuca, imanja, do ucvrscivanja poljuljane licne vlasti. Oblande su standardne: drugi su ruzni, prljavi i zli i treba ih istrebiti. Ako poglavice dobro pritisnete, bacite im usput i neki srebrnjak, po pravilu pokazuju dobro, tzv. mirotvoracko lice.

Sve je to g. Holbruk naucio na Balkanu, kao sto je dobro shvatio da je za Ameriku jevtinije da dela pre Dejtona, nego posle. A zna se sta je za Amerikance najvaznije: ako nesto mogu da postignu sa desetak miliona dolara, zasto bi bacali milijarde. Dakle, nasi bi glumci mogli sto-sta da nauce od svoga rezisera, da nisu toliko samozaljubljeni i uvereni da sve najbolje znaju.