Pisma

“Postkomunizam: proizvoda istine", “Nasa Borba", 9-10. maj 1998.

Kao stalni citalac vaseg lista, dajem sebi za pravo da vam skrenem paznju na clanak Nenada Dakovica objavljen proslog vikenda. Na zanimljivu i aktuelnu temu autor je izneo vise zanimljivih zapazanja, ali je sve to pisano prilicno nerazumljivim i komplikovanim stilom za prosecno obavestenog citaoca, da ne kazem rogobatno. Zbog toga sam se i odlucio da vam napisem ovo pismo, jer sam utvrdio da su sve recenice imale vise od tridesetak reci, a neke od njih cak 77.

Savo Nagaj

Zemun

“Karika koja nedostaje", “Nasa Borba", 20. april 1998.

Citam redovno “Nasu Borbu" i ono sto me najvise iznenadjuje su zapaljivi tonovi novinara koji opisuju neku gorucu situaciju, kritikujuci apsolutno sve, pa i sopstveni narod. Tako je pre izvesnog vremena Branislav Milosevic u jednom tekstu napisao i ovo: “Drzeci se svojih krutih pravila, kao sto se pijan Srbin drzi plota, Evropa i svet pokazuju zabrinjavajuce odsustvo radoznalosti za druzenje s jednim osebujnim i mastovitim evropskim narodom, koji ispoljava veliku spremnost i odgovarajuce sposobnosti da, na delu, dokaze kako pravila postoje da bi bila prekrsena. Ako svi postuju ista pravila, medju njima ima sve manje razlika. Oni bi s nama pod uslovom da licimo na njih. Ali ako budemo kao oni, necemo vise biti Srbi, nego Evropejci. Zar smo zato camili petsto godina pod Turcima?"

Izraz “kao sto se pijan Srbin drzi plota" ne postoji i u tom smislu se moze smatrati direktnom uvredom srpskog naroda. B. Milosevic je trebalo da napise “drze se kao pijan plota", ali bez dodatka “Srbin".

Da se razumemo, ono sto je Slobodan Milosevic uradio ovom narodu je bez presedana u istoriji i ja nemam nameru da ga branim. Medjutim, da je bilo ko drugi na njegovom mestu tesko da bi mogao da pristane na neke stvari, a posebno ne na secesiju Kosova.

Celu igru Zapada na Balkanu treba shvatiti u kontekstu razgradjivanja nacionalnih drzava, tako da bi multinacionalne kompanije imale cist prostor za eksploataciju naroda i njihovih prirodnih resursa. Oni rec “demokratija" upotrebljavaju uslovno, oni ne vole nacionalne demokratske drzave koje ce na svaki nasrtaj na demokratiju da kazu odlucno “ne". Oni u principu vole da pregovaraju samo sa sefom drzavne diktature. Sve drzave Juzne Amerike su diktatorske, ali Amerikancima to nista ne smeta, ali im zato smetaju Srbi, jer oni jedini u Evropi nemaju gospodare.

Marko Pavlovic

Beograd

“Deset godina na pocetku", “Nasa Borba", 11. maj 1998.

Vas citalac Milisav Nedic u svom pismu pokrenuo je veoma znacajno pitanje o mahinacijama u pravosudju, posebno apostrofirajuci problem neazurnosti sudova. S druge strane, Vlada Republike Srbije istice da je “trajna politika Srbije da ne dozvoli bilo kakvu nepravdu prema bilo kom gradjaninu, pa ni prema pripadnicima nacionalnih manjina, cija se prava stite u skladu s najvisim medjunarodnim standardima", odnosno “drzava je duzna da u okvirima Ustava stiti gradjane od nasilja". Kako se sve to sprovodi u zivot najbolje oseca gospodja Hilda Cerkvenik, profesor u penziji, stara 82 godine, tezak srcani bolesnik.

Gospodja je rodjena u Zemunu, a zivela je u stanu koji je bio privatno vlasnistvo Ivana Muzica u Kosovskoj broj 7 u Zemunu od 1936, a stanarsko pravo stekla je 1956. godine. Kad je 5. maja 1995. vlasnik prodao stan izvesnom Jovanu Stavricu (kao neuseljiv) ni u snu nije mogla zamisliti da ce se ubrzo naci na ulici, bez igde icega. Novi vlasnik iskoristio je njeno odsustvo (bila je kod kceri u Kikindi), provalio u stan i ne dozvoljava gospodji Hildi da se u njega vrati.

Ona je putem suda pokusala da se vrati u svoj stan, ali ni posle gotovo tri godine to nije uspela da ostvari. Spor se vodi u Cetvrtom opstinskom sudu u Beogradu i podneto je vise tuzbi: tuzba za ponistaj ugovora o kupoprodaji izmedju Muzica i Stavrica, na osnovu prava prece kupovine gospodje Cerkvenik, zatim tuzba za smetanje poseda i privatna krivicna prijava zbog narusavanja nepovredivosti stana. Do sada je doneto resenje o privremenoj meri (17. jula 1995), kojim se nalaze da Stavric napusti stan i dozvoli gospodji da ga mirno koristi do smrti, na sta ima zakonsko pravo. Juna 1997. doneto je resenje o smetanju poseda, kojim se nalaze da se nasilnik iseli iz stana i dozvoli starici da se u njega vrati. Do sada je osam puta zakazivano izvrsenje privremene mere, ali isto nije uradjeno, jer Stavric to “ne dozvoljava" a Sud nije kadar da to ucini.

Doneto je i resenje po privatnoj tuzbi za narusavanje nepovredivosti stana, a okrivljeni odbija da plati troskove sudjenja u iznosu od 4.960 dinara, iako je resenje doneto pre vise od godinu dana. Po svim ostalim tuzbama jos nije doneto nikakvo resenje, mada je proslo vise od tri godine. Kako Sud resava te predmete, sasvim je izvesno da gospodja Cerkvenik nece doziveti da se vrati u svoj stan i povrati svoju imovinu.

Dusan Lisica

Kikinda

Nismo prvi priznali Istocnu Nemacku

Pre izvesnog vremena u “Nasoj Borbi" je Zivomir Masic iz Toronta napisao da je Jugoslavija prva priznala Istocnu Nemacku. Pre Jugoslavije, jos 1949. godine odnosno cim je stvorena, Istocnu Nemacku su priznale sve zemlje Istocnog bloka sa Kinom. Istocna Nemacka je danas proslost ali onda, 1958. kada smo je priznali, bila je realnost. Njeni lideri Valter Ulbriht i Oto Grotevol, premda ortodoksni staljinisti i blago receno nenaklonjeni socijalistickoj Jugoslaviji, ipak su bili licnosti od integriteta koje su i Sovjeti uvazavali. Imam utisak da oni nisu bili marionete poput Zivkova i Novotnog ili mediokriteti kao Causesku. Uostalom, i komunisticka ideologija je potekla sa tla Nemacke. Inace, mislim da je najveca greska nase spoljne politike pedesetih godina bila, uz blagu rezervu, prakticno podrska sovjetskoj intervenciji u Madjarskoj u jesen 1956.

Slobodan Dragojevic

profesor Medicinskog fakulteta

Pristina

“General zapusenih usta", “Nasa Borba", 9-10. maj

Veoma sam iznenadjen “Portretom" koji je objavljen na citavoj stranici vaseg lista. Onome ko ne poznaje generala Momcila Perisica ostace “saznanje" da je on u najmanju ruku bahat, samohvalisav, pa cak i plasljiv covek! Autor teksta Vladimir Jovanovic, koji kao da ima neku zadnju nameru, unosi u svoju papazjaniju i dozu misterije. Po njemu mesto i datum rodjenja Momcila Perisica su vojna tajna!

Da pocnemo od toga: Momcilo Perisic je rodjen 22. maja 1944. godine u Kostunicima podno Suvobora (najblizi gradovi su Cacak i Gornji Milanovac), sto lepo i razgovetno pise u ediciji “Ko je ko u Srbiji 96". Nesrecni rat na tlu prethodne Jugoslavije zatekao ga je na duznosti komandanta Artiljerijskog skolskog centra u Zadru. Jedan je od retkih visokih vojnih staresina koji se u ratnim okolnostima pokazao kao pravi vojnik. Iz neprijateljskog okruzenja izvukao je citav garnizon, a on je licno bio na zacelju kolone. Oslobodio je, takodje, opkoljeni garnizon sa vise hiljada mladih vojnika iz svih krajeva tadasnje zajednicke zemlje, u Capljini. Reagovao je energicno, znalacki i vojnicki i u drugim prilikama kao visoki staresina legalne savezne vojske JNA kada je ona bezobzirno bila napadnuta od secesionistickih pobunjenika i drugog basibozluka. Sta je po gospodinu Jovanovicu trebalo da uradi? Da se preda pobunjenicima kao kakva baba ili bivsi general Trifunovic u Varazdinu?

Pre je trebalo g. Jovanovic da se upita zasto niko iz SR Jugoslavije nije zastitio svog nacelnika Generalstaba kada je pre godinu-dve u Zadru protiv njega podignuta optuznica zbog navodnih ratnih zlocina. Ali, izgleda da je nekome vise stalo da stvori laznu sliku o izuzetno postenom, skromnom, ali obrazovanom, cestitom i visokostrucnom coveku koji se u ovom teskom vremenu za srpski narod i sve jugoslovenske gradjane srecom nalazi na veoma vaznoj drzavnoj duznosti.

Generalu Momcilu Perisicu valja odati puno priznanje za uspesni preobrazaj Vojske Jugoslavije u modernu, profesionalnu i efikasnu vojnu snagu nase otadzbine, posebno sto je to postignuto u veoma teskim okolnostima i strasnoj finansijskoj situaciji. Svoju sposobnost da uspesno brani granice SR Jugoslavije VJ je recito pokazala i sadasnjim akcijama na granici sa Albanijom.

Eto, toliko o mom nekadasnjem staresini cijih cu se ljudskih i vojnickih vrednosti secati dok sam ziv. Ovu pricu o Momcilu Perisicu mogu Vam potvrditi svi oni koji su ga bilo u kojoj prilici bolje upoznali. Danas on nema gotovo nista od licne imovine. Sve mu je ostalo u drugim republikama bivse SFRJ. Najvece bogatstvo su mu njegovi vojnici i staresine, nekoliko hiljada knjiga i, naravno porodica. Sa suprugom Smiljom ima dva sina, odrasla momka od kojih ce jedan biti masinski inzenjer, a drugi je posao ocevim stopama.

I jos nesto: supruga generala Momcila Perisica, majka dva sina, koja je sa svojim zivotnim drugom delila dobro i zlo, nije Muslimanka. Srpkinja je iz Bosne i da nije, zar bi to bilo nesto lose?

Slobodan Jakovljevic

Cacak