Pisma

“Jednom cetnik - uvek pocetnik", “Nasa Borba", 9-10. maj 1998.

Kao sto je poznato Hrvatska je nedavno saopstila da ce zatraziti od SAD izrucenje vojvode Momcila Djujica Zagrebu zbog navodnih ratnih zlocina. Namera Tudjmanovog rezima je jasna. Cilj je skrenuti paznju svetske javnosti sa slucaja ratnog zlocinca Dinka Sakica, odnosno po ko zna koji put izjednaciti ulogu Jugoslovenske vojske u otadzbini i ustaskog pokreta u Drugom svetskom ratu.

Posleratna komunisticka vlast i njena istoriografija uporno su nastojali da naprave znak jednakosti izmedju ravnogoraca i ustasa. Sve u ime bratstva i jedinstva. Medjutim, vreme je pokazalo da je nasilna simetrija izmedju ova dva pokreta neodrziva. Vise nijedan iole ozbiljan istoricar ne porice antifasisticki karakter ravnogorskog pokreta o cemu postoje brojni dokazi u domacim i stranim arhivima. Srpski narod je u Drugom svetskom ratu unutar sebe imao bratoubilacki rat izmedju dva srpska pokreta, jednog koji se bori za ocuvanje i spas srpstva (ravnogorski), i drugog, koji se bori za oslobodjenje i uspostavljanje komunistickog sistema (partizanski).

Vojvoda Momcilo Djujic je stao u odbranu ugrozenog srpstva od strane zlocinackog ustaskog rezima. Vojvoda Djujic nije i ne moze biti isto sto i Dinko Sakic. On se sve vreme rata borio protiv hrvatskih nacionalista, ali na zalost i protiv partizana koji su ga sve vreme rata napadali. Svima treba da bude jasno da nije bilo Djujica nijedna srpska glava ne bi prezivela Drugi svetski rat u Kninskoj krajini i Dalmaciji. Mnogo vise zlocina je pocinio partizanski pokret (pasja groblja, brojna ubistva svih onih za koje je nova vlast smatrala da mogu biti protiv njih 1944/45, prisilni otkup ...).

Zahtev za izrucenje coveka koji se borio protiv dva najveca zla u ovom veku, fasizma i komunizma kao i reakcija americkog ambasadora u Zagrebu su sramotni. U tom smislu podrzavam stav SPO i g. Vuka Draskovica povodom zahteva iz Zagreba za izrucenje vojvode Djujica.

Prof. Branko Teodosijevic

Lazarevac

POVODOM DVE IZJAVE O KOSOVU

U “Nasoj Borbi" od 7. maja 1998. godine, pod naslovom “Inscenirana agresija", uz ostalo, navodi se: “Canak je ocenio da je u igri stari, vec vidjeni, scenario: upadi pa svako malo je ubijen policajac. Jos samo ali uplakana majka na RTS-u". Buduci se radi i visedecenijskim provokacijama, upadima i ubistvima neduznog stanovnistva, policajaca pa i vojnika, sto je u poslednje vrijeme dobilo zabrinjavajuce razmjere, ocito da ovakve optuzbe nemaju nikakvog osnova, a radi se o optuzbama vlasti i drzave da je teze gotovo nemoguce zamisliti.

Dan kasnije, Milos Minic u “Nasoj Borbi" kao da daje upute albanskim separatistima da sa pojedinacnih provokacija i teroristickih akcija predju na gerilsko ratovanje i da koriste iskustva iz NOB-a. I dalje kad govori o rjesenju statusa Kosova navodi i slijedece: “I to o resenju mogucem i realnim u postojecim opstim okolnostima, resenju koje ce biti obostrano prihvatljivo i odgovarati interesima i Srbije i SR Jugoslavije i Kosova i kosovskih Albanaca i svih nacionalnih zajednica i gradjana koji zive na Kosovu".

Ko ovakva rjesenja ne bi podrzao i prihvatio ne bi ga se moglo svrstati medju normalne ljude. Ali Minic ne veli kakvo je to rjesenje konkretno. Iz konteksta se, bez sumnje, vidi da on misli na rjesenje koje su komunisti uveli Ustavom iz 1974. godine. Srbiju su tada podijelili na tri samostalne drzave, sto zdrav razum ne moze prihvatiti. Veci stepen autonomije od sadasnje, kao u Austriji, Njemackoj itd. i uz punu nacionalnu i drugu gradjansku ravnopravnost stanovnistva, svakako, ali samostalnu drzavu nikako. Kad su Kardelj i Bakaric, cijepali Srbiju 1974. godine, uz neshvatljivu, ako ne bijednu, saglasnost tadasnjeg srpskog rukovodstva, nije im ni na kraj pameti bilo da tako postupe sa Hrvatskom. A zato je postojalo razloga, nista manje nego u Srbiji: Istra, srpski krajevi itd.

Kad ovako rezonujem neki ce me, bez razmisljanja, nazvati rezimlijom. Ali nisu u pravu! Ja podrzavam i podrzacu svaku ideju, partiju ili pokret koji vodi porastu materijalnog i duhovnog blagostanja svih gradjana u zemlji i povecanju ugleda zemlje i naroda u okruzenju, u svijetu uopste. To je, po mom sudu, patriotizam.

Dr Slavko Skrbic

Petrovaradin

“Sirok asortiman nacionalnog marketinga", “Nasa Borba", 11. maj 1998.

U cast Dana pobede nad fasizmom ovog 9. maja Ravna gora dobila je pravoslavni hram Svetog velikomucenika Georgija.

Na istoimenoj planini istog dana u organizaciji SPO odrzavao se tradicionalni susret postovalaca i pristalica ravnogorskog pokreta, ciji je komandant bio Dragoljub Draza Mihailovic. U cast te borbe i zahvalnosti prema generalu Drazi i svim palim Ravnogorcima okupilo se vise od pedeset hiljada pristalica kako bi svojim prisustvom uvelicali osvestavanje novosagradjenog hrama, (a ne dvadesetak, kako je objavljeno u vasem listu). Sam cin osvecenja vrsio je episkop sabacko-valjevski Lavrentije sa svestenstvom. O samom svetitelju i ljubavi srpskog naroda prema njemu episkop kaze: “Dok sam boravio u Kairu posetio sam hram u kojem je u najvecim mukama postradao sv. Georgije. U tu istinu uverio sam se onog momenta kada je monahinja manastira saznavsi da sam pravoslavni vladika dozvolila da nekoliko trenutaka pokusam da stavim lance na sebe, a njihova tezina bila je 30 kilograma. Deco moja pod njima nisam mogao da izdrzim ni desetak sekundi, onda mozete zamisliti kako je bilo velikomuceniku Georgiju uz svakodnevno mucenje i pod okovima na nogama. Tad sam shvatio otkud tolika ljubav naseg roda prema sv. Georgiju. Na zalost, ali nas narod kroz svoju dugu istoriju jos ni dan danas nije skinuo te lance i okove i deli sudbinu svetog velikomucenika Georgija".

Po zavrsetku liturgije svim prisutnima obratio se predsednik SPO g. Vuk Draskovic. Tek potom je nastalo opste slavlje i senlucenje, koje mnogi danas uzimaju za greh. Ne kazem da to nije greh, medjutim, ima li veceg greha od huljenja na Boga. A upravo oni koji senluk smatraju grehom branili su punih 50 godina srpskom narodu veru u Boga i rusili hramove i crkve. Ipak, hvala senluku sto nas je odrzao kroz vekove.

Petar Loncar

Subotica

“Hocemo li i dalje da propadamo...", “Nasa Borba", 7. maj 1998.

Akademik Cosic je, koliko do juce, “kovao u zvezde" aktuelnog predsednika SRJ i njegovu politicku mudrost, poredio ga sa jednim Nikolom Pasicem i jedva docekao da ga On na mig, prema sopstvenom priznanju jedne, svojevremeno kod politicara i akademika veoma uticajne i cenjene zubarke, a preko akademika Ljube Tadica, dovede na celo SRJ. Zar se, akademice Cosicu, toga vise ne secate? Ali, eto, cuda! Kako Vas dovelo, tako Vas i sutnulo. Nista bolje niste ni zasluzili, buduci da narod niko nije pitao ni kad Vas je dovodio, a jos manje kada Vas je supirao, kako bi to lepo rekao nas narod.

Ako se ne varam, Vi ste tvorac i one ideje “o humanom preseljenju naroda". Dace Bog, iako sam ateista, da ce Vase i Vama slicnim i deseto pokoljenje humano preseljavati od nemila do nedraga, kao sto se to danas cini sa mojim Bosancima.

Ukratko, samo zbog ove dve stvari, a dalo bi ih se nabrojati mnogo vise, pitam se, akademice, otkud Vama moralno pravo da delite savete nekim novim ljudima i nekoj novoj politici. Pametnih, umnih, cestitih i radnih ljudi je bilo i onda kada ste i Vi vodili ovu zemlju, pa zbog cega im ne dadoste sansu?

Bosiljka Bojanic

Novi Sad