STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Nacionalno pomirenje se odlaze do daljeg. Medju rukovodecim sledbenicima generala Mihailovica, koji je, odnekud, proglasen za politicku licnost par excellance, pukao je veci razdor nego, vo vremja, izmedju Titovih i Drazinih boraca. Drazini politicki sukcesori ne mogu da se dogovore ko ce Srbe brze i bolje ujediniti. Najnoviji pokusaj pomirenja, onomad, na Ravnoj Gori, protekao je uz pucanje, trubace, vrucu jagnjetinu i 'ladno pivo. Domacinski, sto bi rekao glavni besednik. Na jednom transparentu je pisalo da je tu negde i vojska Vuka Draskovica, ali se NATO paktu jos uvek nije pretilo.

Iz sela Ba stize, medjutim, poruka da je to bio 'komunisticki slet', a da tek sutra sledi pravi i dostojanstveni parastos mrtvom generalu. Mora se, kazu ovi iz sela Ba, oprati komunisticki trag Vuka Draskovica. Srbija je, vele, pred dilemom opstanka ili propasti i zato se duh generala Mihailovica mora vaskrnusti.

Ne znam da li tzv. desnica primecuje da sve vise lici na tzv.levicu. Izmedju proslave pola veka Novog Beograda, na primer, i ovog vasara na Ravnoj Gori razlike su samo graduelne, nikako principijelne. U pitanju su, mozda, razlicite ideoloske premise, ali je na delu isti, populisticki, mentalitet. I jedni i drugi polazu ekskluzivno pravo na 'svoj' narod, i jedni i drugi pokusavaju da ga opiju nekakvim sumnjivim retorickim narkoticima, koji ne proizvode ekstazu, nego mucninu, i jedni i drugi beze u proslost i otuda nekog vaskrsavaju, i jednima i drugima se ono sto im je prethodilo cini grandioznim u odnosu na ovo sto ih okruzuje. I, najzad, levica optuzuje desnicu da je pokvarila sve sto ona nije stigla da dovrsi, desnica bljuje vatru po levici da nista i nije ucinila, pa se, sve i da je htela, desnica nije mogla istaci u rusenju kula od karata.

Onda, kao da se nista nije dogodilo, udju u vladu nacionalnog jedinstva da bi spasli narod od politike koja je to jedinstvo porodila. Lazirani spor radikalnog antikomunizma desnice sa rigidnim neoboljsevizmom levice, sve se vise pretvara u sapunsku operu provincijalnog mentaliteta u kojoj nacionalni tenor hoce da otpeva svetskoistorijsku baritonsku ariju. A kad u tome ne uspe, kriva mu je svetska publika, koja ga mrzi, i domaca, koja nikako da nauci sta su zvona i proporci, a sta visoko C nacionalnog samodopadanja.

Nemam nista protiv da se zasluge i zlocini, pocinjene u proslosti, posteno odmere, da se pretresu i grobovi i junaci, ali ne mogu da se otmem utisku da trenutno ima i precih poslova. Zasto bismo se mirili ili svadjali nad Titovim ili Drazinim grobom, pre nego sto pronadjemo odgovore na pitanja tekuceg zivota i smrti? Greske istorije mogu se, eventualno, popraviti tako sto ce se prevrednovati zablude koje su nase pretke na njih navele, a ne tako sto cemo, diveci se precima, usvajati i njihove zablude. Dilema propasti ili opstanka, kojom su zaokupljeni Drazini sledbenici iz sela Ba, ne resava se valjano instaliranjem boljeg djenerala od ovog koji se Srbima prikazao na Ravnoj Gori. Narod koji, doveka, treba da bira izmedju Titovih i Drazinih politickih epigona, na najboljem je putu da ono cega danas jedino ima u izobilju -planetarnu usamljenost - pretvori u svoju trajnu sudbinu. Nema puta u Evropu i svet koji vodi preko Ravne Gore, niti preko Sutjeske. On vodi preko mirnih i otvorenih granica demokratske Srbije, koje se nece prelaziti s puskom o ramenu, vec sa srpskim novcanikom u dzepu punim evropskog novca. I s pasosem bez viza, naravno.

Kome se cini da je to anacionalna utopija, na volju mu nacionalna entropija.