Svetozar Miletic (1826-1901), omladinac

Politicki sumnjiv u Austriji, proteran iz obetovane zemlje pradedova, pozunski student i pesnik, uzbinjivao je sajkaska sela i agitovao za Revoluciju gde god bi se nasao

Medju srpskom i slovenskom omladinom postao je poznat kao odlican djak te urednik i autor almanaha “Slavjanka", ispunjenog mahom njegovim vatrenim stihovima, poput sledecih:

“Oj, Slavjani, braco draga, 

Kucnuo je i nas cas 

Mladjana je nasa snaga... 

Veze l’ samo ljubav nas." 

(Sve)slovenstvo je tada bilo sumnjivo vlastima, pa i on kao njegov pristalica. Dousnici koji su izvestavali o njegovom delovanju svakako su imali obilje zanimljivog materijala. Cim je buknula revolucija, on sa zemljakom Djordjem Radakom putuje u Bec i 21. marta je medju potpisnicima “Proglasa slavjanski djaka universiteta beckog braci po Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji". Dvadeset dana kasnije eno ga u Curugu, gde s crkvenog zvonika zvoni na uzbunu i poziva Sajkase da ne odlaze u Italiju. Isto to cini i u Nadalju, odakle bezi za Novi Sad. Uskoro potom osvanuo je u Beogradu, odakle je proteran zbog toga sto je pozivao mladjariju da udare na Turke. Srbiji je u tom trenutku vise odgovarao oslobodilacki rat u Vojvodini.

Dan nakon Majske skupstine, kooptiran je u Glavni odbor. U julu je vec u vinkovackoj tamnici. Uhapsen je dok je putovao da u Hrvatskoj trazi pomoc. Iz zatvora ga izvlaci ban Jelacic. Nije sigurno da li je po povratku u Vojvodinu ucestvovao u borbama, ali je sve vreme bio medju trupama kao snabdevac ili politicki komesar - agitator. Aprila 1849. poslat je u Zagreb, gde ce do kraja Revolucije, zajedno s Jovanom Suboticem, biti neka vrsta diplomatskog predstavnika Vojvodine.

U Zagrebu pise clanke za “Napredak" i “Slavenski jug", zalazuci se za slovensku slogu i zaleci sto narodi “koliko od vlada otimaju, to jos vise jedan od drugog". U pocetku pristalica Rajacica, ciji stipendista je bio, on u to vreme kritikuje vodje koje se zadovoljavaju slanjem deputacija da se u Becu potucaju od nemila do nedraga, verujuci u obecanja i prazne reci. Tad mu je vec jasna prevarna politika Austrije, ali i dalje veruje da ce se uskoro drzati srpski i hrvatski, a potom i zajednicki sabor, iako se ne jednom uverava da hrvatskim vodjama nije bas mnogo stalo do njegove Vojvodine i njenih prava.

Patrijarh je odbio njegovu molbu “da se vrati u zavicaj kako bi svoje saucestvenike Sajkase obodravao u u ocajatelnom boreniju", ali on nakon mesec dana obustavlja poverenu mu misiju i stize u Vojvodinu - taman na vreme da vidi posledice poraza. Ipak, krajem novembra trazi i dobija od Vojvodjanskog prijateljstva potvrdu o svom ucescu u Revoluciji, ispoljavajuci time odlucnost da produzi trnovitim putem kojim je posao. Tamo crno na belom stoji da je on, tada 23-godisnjak, “primerenim rodoljubijem, osobitom pohvalnom revnoscu, i poverenije, koje kod svojih saotecestvenika uziva, svagda njemu pretpostavljeni zadatak... na polzu naroda i drzave, verno i sovestno ispuniti starao se i srecno izvrsio".

Kao pravnik, znao je da takva potvrda moze da bude upotrebljena i kao dokazni materijal za optuzbu. Zatvore je iznutra vidjao i kasnije, ne zbog pomenute zahvalnice, a na svojoj kozi i dusi osetio je i svu tezinu nezahvalnosti.

M. R.