Ilija Garasanin (1812-1874), drzavotvorac

Strateg srpske politike je u Revoluciji nastojao da sto vise pomogne sunarodnicima u precanskim krajevima, a da se sto manje zameri silama od kojih je zavisila sudbina Srbije

Ilija Garasanin je "Nacertanije" potpisao kao 32-godisnjak, ministar unutrasnjih poslova mlade knezevine koja je jos bila daleko od sanjane nezavisnosti. Po njegovim zamislima, Srbija je imala da "priljubljuje" uz sebe juzne i zapadne krajeve, po mogucstvu i da se poveze s istocnim, bugarskim stranama, a na sever je pogledao samo ovlas. U kratkom odeljku "Srem, Backa i Banat" on kaze da bi se na prvi pogled moglo pomisliti "da Srbija sa ovim predjelima u neprijateljskom sojuzu stoji... jer se ova nije dovoljno trudila o tom da prijateljstvo ovih Srba zadobije. No nadati se treba da ce pokraj sveg neprijateljskog upliva Austrije ovo pogresno otnosenje s vremenom prestati i popravljeno biti i to u onoj meri u kojoj knjazevstvo Srbije sve vise i vise dobro uredjena, pravedna, krjepka i izobrazena drzava pokaze se". Za pocetak, zakljucuje on, trebalo bi se "upoznati sa vaznijim ljudima ovih provincija, i jedne srbske vazne novine onamo ustanoviti koje bi... mogle polezno dejstvovati u interesu srbskom..."

Dramaticna zbivanja na drugoj strani Dunava i Save potkraj proleca 1848. primorala su ga da se svakodnevno bavi tim krajevima, vazda sa zebnjom gledajuci prema Carigradu, Becu i Sankt Peterburgu. U prvi mah je, naravno, morao da odbije Stratimirovicev zahtev da mu se na pomoc posalje Stevan Knicanin. Dobrovoljcima koji su odlazili u Bunu, doduse, nisu cinjene smetnje, a Knicaninu je dopusteno da ode tek nakon ostavke na drzavnu sluzbu koju je podneo na Petrovskoj skupstini. Kad je Porta pocela da se zanosi mislju o sirenju svoje vlasti na sever, Garasanin je odahnuo i, prirodno, razmisljao o stvaranju srpskog visekraljevstva. Do kraja novembra ustanicima je poslato gotovo pet hiljada pusaka, dve hiljade sanduka baruta, sto hiljada oka baruta s olovom. U decembru je iz drzavne kase izdato jos 20 hiljada dukata, a pocelo je i organizovano slanje dobrovoljaca. Ovo je bilo neophodno kako bi se ublazili utisci posle prvog talaca "bratske pomoci", sastavljenog pretezno od probisveta i avanturista zeljnih pljacke i bekrijanja, kojima je junacenje po kafanama bilo draze od bitaka.

Krajem godine Garasanin pise Knicaninu, s kojim je neprestano bio u kontaktu: "Sad treba da Srbi budu vrlo obozritelni i strogo da se cuvaju od najmanjeg povoda, koji bi mogao carstvo protivu nji opolciti. Naravno da je mudro na svoje interese dobro motriti, ali jednim vrlo razumnim nacinom a nikako u formi neprijateljskoj i duha revolucinarnom". To mu, dakako, nije smetalo da u Austriju posalje Matiju Bana, Franju Zaha i jos neke da agituju za zajednicku srpsko-hrvatsku stvar.

Pocetkom februara 1849. pod pritiskom Porte, Garasanin je primoran da javi Knicaninu da se njegova misija obustavlja. On to objasnjava sledecim recima: "Vi znate Gospodine vrlo dobro nasa vnutrena obstojatelstva; ona su i sada ista onakva, kakva su bila kad ste vi otecestvo ostavili; znate takodje da ta vojska nije sasvim svojevoljno tamo presla, nego vise po naredbi svoji staresina i najposle znate i to koliko nasije staresina i od kad od svoji je duznosti otsustvuju a da je to potpora i naroda i knjaza, pa svemu tome kad dodate kako je tim obstojatelstvima otvoren put po narodu svima intrigama kakva se iz toga nepovoljna sljedstva za nase otecestvo izroditi mogu; onda drzim, da nam se ne moze nimalo zameriti, sto smo na te misli dosli da nase voinstvo natrag pozovemo i s tim predupredimo one opasnosti, koje nam po gore navedenom predstoje".

Kao konzervativac, on zazire od svake revolucije i demokratije, u ondasnjem znacenju tog pojma. Kao patriota pomaze svojim ustalim sunarodnicima onoliko koliko okolnosti dozvoljavaju. Pomagace, posle Vilagosa, i madjarskim izbeglicama i ostalima sto su ratovali na njihovoj strani. Kao drzavnik, najvecu opasnost vidi u Austriji, ali otvoreno i javno ne sme da deluje protiv nje. Moze tek da odbije visoko odlikovanje iz Beca, za razliku od kneza Aleksandra Karadjordjevica, koji ga je primio. Moze i da napise, krajem aprila 1949: "Kad bi Austrija imala samo Madzare pred sobom, tukla bi ona nji te jos kako pri svima poljskim generalima i legijama, ali ona zna da bi u takvoj pobedi i Slaveni te najvise trijumfovali, to je ona ucinila svoje ugovore s kim treba, pak je onda napustila buntovnike neka satru one, za koje je drzala da mogu opasniji buntovnici od Madjara postati, pak veli, ja cu satiruci dejstvitelne buntovnike i nepremeno predstojecu bunu slovensku, jer ji ispod noza madzarskog izbaviti i zapusiti im usta, nek se zadovolje sto i dalje zive pa od prava sto im dam".

Mada nije iskljuceno da je jos u prolece 1848. slutio ishod dogadjaja, jer kratkovidan nije bio, naivan jos manje, podsticao je i pomagao ustanak gotovo do kraja, a na kraju samo gorko uzdahnuo. Ali, to je vec visa politika. Da je pozivao na mirno resenje i odbio pomoc, bio bi smatran izdajnikom. Sve do danas.

M. R.