Stevan Petrovic Knicanin (1807-1855), vojvoda

Pred sam pocetak boja seda na konja, zapali cibuk i odjase lagano tamo gde je najpogibaonije mesto

“Savetnik i polkovnik Knjazevstva Srbije, Gospodin kavaljer Stefan Petrovic Knicanin, preso je prvi iz Knjazevstva Srpskog u Banat, u mladu neprijateljskom silom pritesnjenu Vojvodinu nasu, da kao vojenonacalnik spomagatelne Knjazevstva Srpskog vojske, sa istom nama pomogne pobediti Madzare, dusmanine Carske i Naroda Naseg".

Medju likovima iz Revolucije najmanje je sporan Stevan Knicanin. U Vojvodinu je posao kao ratnik, odoleo je iskusenjima da se upetlja u borbu za vlast, njegova neustrasivost usla je u legendu. Dosao je da se bori i borio se muski od leta 1848. do proleca iduce godine. Iako ranije nije ratovao, pogotovo ne u ravnici, niti je ucio vojne skole, odolevao je i pukovnicima i generalima.

Njegov logor Tomasevac postao je neosvojiva tvrdjava koja je stitila taj deo Banata i od Vrsca i od Beckereka. Odmah po dolasku u Vojvodinu predvodio je napad na Belu Crkvu, koja tada nije osvojena, u septembru stize sve do Beckereka, a pocetkom decembra kod Tomasevca sa tri hiljade “svojevoljaca" odbija napad cetvorostruko jacih snaga pod komandom Jovana Damjanica. O toj bici je u njegovom nekrologu napisano: “Ocevidci kazuju da bez Knicanina stan bi pao odmah posle prve vatre: no srpski junak razvio je tu licno nadmocje svoje. Trceci s opasnog mesta na opasnije tako je hrabrio svoje da je svaki od njih bio Knicanin. Od ovakog zestokog otpora ustukne neprijatelj; stan tomasevacki ostane nezauzet, Banatska Vojna Granica bude odbranjena i Knicanin proslavljen".

Drugog dana 1849. dobija bitku za Pancevo protiv generala Kisa. U Veliki Beckerek ulazi 19. januara, dva dana kasnije u Stari Becej, 25. januara u Vrbas, 28. je u Kuli. U Sombor pobedonosno ulazi 12. februara. Nekoliko dana kasnije primoran je da se vrati u Beograd. Posto su stvari u Vojvodini krenule jako lose, krajem marta Srbija prekida politiku nemesanja u unutrasnje stvari drugih zemalja i on je ponovo na bojistu, ovaj put u Sajkaskoj.

Ovencan slavom, u domovinu se vratio nakon poraza Madjara i sloma Revolucije, s cinom narodnog djenerala koji mu je dodelio Rajacic. Zelja da nakon smrti Stevana Supljikca bude proglasen za vojvodu u Vojvodini nije mu se ostvarila. Taj cin je dobio u Srbiji za Novu 1851. godinu. Bio je, zapisa jedan savremenik, “mramorni stub, mozda na gdekojem mestu jos malo i rapav, ali cvrst, jak, silan, pouzdan". I jos jedno svedocanstvo: “Pred sam pocetak boja seda na konja, zapali cibuk i odjase lagano tamo gde je najpogibaonije mesto. Oko njega se sleze sto je najodabranije i svak sada gleda jedino da licnim junastvom obrati paznju njegovu na sebe. U takim je trenucima njegov uticaj bio silan, neodoljiv... Najneobicnije, pak, delo junacko pokazao je kad je na konju lagano i puseci dosao na sto koracaja pred neprijatelja, razgledao sve sto je hteo, izbacio pistolj i lagano se vratio".