Jakov Ignjatovic (1824-1889), hronicar Revolucije

Uoci Majske skupstine umalo lincovan, zatim izabran u Glavni odbor, zatvoren, osudjen i pomilovan, pestanski student postao je urednik zvanicnog glasila revolucije koju je on smatrao pobunom

Memoare pretezno pisu oni koji zele da o sebi ostave sto lepsu sliku. Jasa Ignjatovic je, smatrajuci da ono sto je pisano o Revoluciji 1848. nosi na sebi pecat subjektivne partaicnosti, mrznje ili neznanja, pozeleo da zabelezi, drzeci se iskrenosti i istine, "ono sto ce sluziti potomstvu za pravi izvor proslosti iz kog ce pouku crpsti". I grdno se prevario. Savremenici su ga prezirali, a potomci se nesto ne nadmecu u ucenju iz proslosti.

Ponet pestanskim martovskim previranjima, on odmah po dolasku u Novi Sad i Sremske Karlovce biva zapanjen tokom dogadjaja. Dosao je, veli, kao valjda najveci srpski sovinista, opijen srpskim narodnim pesmama, stihovima Sime Milutinovica i snovima o obnovi Dusanovog carstva, da bi se suocio sa Vojvodinom, odnosno sa pobunom protiv Madjara. Za njega, studenta prava i vernog podanika Krune svetog Stefana, tako nesto bese ravno katastrofi. I umalo da je dozivi odmah po dolasku u Karlovce, dan uoci Majske skupstine. Slusajuci uspaljene govornike na mitingu zakljucio je da oni huskaju na gradjanski rat pa se obratio masi pozivom "da se manemo Vojvodine i Madjara, vec da se slozimo u tom da gradimo jednu vecu drzavu, sa uvelicanjem Srbije, da izvojujemo Dusanovo carstvo". Samo sto ga nisu lincovali.

Iako ga je Majska skupstina potpuno razocarala, dva dana kasnije je opet otisao u Karlovce - i bio izabran u Glavni odbor. Tad je, suprotno njegovim ocekivanjima, revolucionarna struja "sve duhove nadvladala". "Neprijatelja tu jos nije bilo, dakle trebalo ga je stvoriti, i doista, stvorili su ga", zapisace on kasnije. Njegovo uverenje da se rat tada jos mogao izbeci se moze i ne mora prihvatiti, ali on ga se dosledno drzao do kraja zivota, plativsi za to visoku cenu. Metodi stvaranja neprijatelja se u medjuvremenu nisu promenili, vec samo usavrsili - mogla bi da glasi pouka. Razlika je i u tome sto danasnji huskaci ne govore sa bureta na pijaci, vec se sluze elektronskim napravama.

Razocaran, vraca se u Novi Sad i stupa u sluzbu grofa Carnojevica. Kao njegov izaslanik, nekoliko dana kasnije uhapsen je u Karlovcima i nakon sestonedeljne neizvesnosti osudjen na zatvor pa odmah pomilovan od strane patrijarha Rajacica. Igrom sudbine, a ne promenivsi ni za jotu svoje lose misljenje o zbivanjima u cijem sredistu se nasao ("Drzao sam taj pokret, osim kao nezakonit, jos i opasan po Srbe, po sve, po celu zemju"), postaje urednik i jedini saradnik "Vjestnika", zvanicnog glasila Pokreta, za 80 zlatnih forinti mesecno.

On je revoluciju zamisljao drugacije: "Na srcu mi je lezala sloboda Madjarske, kao moje domovine, i sloboda Stare Srbije, one zemlje iz koje su moji preci dosli". Verovao je u oslobodjenje Srbije od vazalstva turskog i pokroviteljstva ruskog i u njeno sirenje na jug, na Kosovo, "u ravnopravnosti, to jest u neodvisnosti ali u prijateljskoj svezi sa mojom otadzbinom". Mnogo godina kasnije ostace mu samo da duboko uzdahne: "Sto sam ja hteo godine 1848, i zbog cega mal'sto ne bih ubijen dogodi se 1878, ali je malo zakasnjeno". I kad se citalac ne slaze s njegovim stavovima, a takvih koji se nisu slagali nije bilo malo, nit ih je malo danas, memoari Jase Ignjatovica su sjajno stivo i izuzetno svedocanstvo kako o vodecim licnostima Revolucije 1848/49, tako i o brojnim njenim ucesnicima, cijim junastvom je pisac cesto zadivljen. Okrivljujuci Srbiju za ratno huskanje a brojne Srbijance za kabadahijsko ponasanje, on u isti mah hvali hrabrost dobrovoljackih ceta predvodjenih Knicaninom i prihvata tadasnju vojvodjansku modu: crveni fes i cibuk.

"Izvor sviju zala" bila je, po njemu, becka kamarila. Kivan na nju, on ne propusta nijednu priliku da se okomi na Becu odanog Rajacica i njegovog zlog duha Majerhofera. Nije sklon ni Hrvatima zbog njihovih separatistickih teznji u odnosu na Pestu i zbog sto "ne samo sto dosadasnjom svezom nisu zadovoljni, vec oko bacaju tamo na jug". Jelacica smatra naduvenom velicinom, cije vojne uspehe su omogucili Rajacicevi novci i srpski ustanak, koji je vezivao za Vojvodinu velike madjarske snage.

Zanimljivo je i njegovo misljenje o jugoslovenstvu, onom iz njegovog vremena: "Bilo je, opet, kao sto i u sadanje doba dosta ih ima, koji su tezili za tim da se na jugu uzobnovi stara srpska drzava, ali buduci da i Hrvati onde nesto traze, da se ne bi opet ovima zamerili, zapodenuli su neku ideju jugoslavenstva, kao u toj ideji da bi se mogli sloziti. Naskoro se pokazalo kako to jugoslavenstvo kao ideja za realnu buducnost samo je masta".

Revolucija je, po njemu, svima donela samo nesrecu, Srbima ponajvise, a "ono sto se docnije zvalo Vojvodinom bilo je ljuska bez jezgra i sluzilo je za raskomadanje Ugarske posle oborene ustavnosti". Kad je odlazio u Srbiju, kojoj je toliko zamerao, u Zemunu je dobio "prvi egzemplar pasosa izdatog od strane vlasti Vojvodine za vanzemstvo". Jasa Ignjatovic je, plivajuci protiv struje, svesno izabrano izopstenje. Ni danas ne bi prosao bolje. Revolucije nemaju sluha za razlozna promisljanja, a revolucionari ne trpe one koji im ukazuju na njihove promasaje.