Rekonstrukcija (samo)ubistva Dade Vujasinovic cetiri godine posle

U svojim tekstovima o tih godina nadirucoj politickoj, mafijaskoj i “turbobogataskoj" eliti, Vujasinoviceva nije postedela nijednu bitnu licnost tada vec antropoloski razlicite “klase" ljudi stvorene u Srbiji (ili iz Srbije) s pocetka devedesetih

Dragoljub Petrovic

Mesec dana po smrti novinarke “Duge" Radislave Dade Vujasinovic jedna od njenih koleginica iz redakcije drzala je predavanje polaznicima “Novinarske radionice - Soros 94" i izrekla nesto sto bi se danas, posle tolikog vremena, moglo uzeti kao dobra teza za razmisljanje: “Na mogucem haskom procesu Dada bi bila jedan od kljucnih svedoka". Stotine svedoka proslo je od tada kroz sudnice Haskog tribunala, mnoge smrti su objasnjene ili potpuno rasvetljene, ali ovdasnja javnost jos uvek nije dobila odgovor da li je jedna od najvecih zvezda beogradske novinarske scene digla ruku na sebe ili je njenu karijeru prekinuo neko drugi, mozda, bas, u strahu od ostvarenja posthumno izrecene recenice njene koleginice.

Zvanicna tvrdnja je opstepoznata - u noci izmedju osmog i devetog aprila, na danasnji dan pre cetiri godine, Dada Vujasinovic je u trenucima nervnog rastrojstva, po povratku sa reporterskog zadatka iz Sandzaka, izvrsila samoubistvo jednim hicem iz oceve lovacke puske. Policijski izvestaj bez ograde je ukazivao da se tridesetogodisnja novinarka te noci, najverovatnije oko jednog casa iza ponoci - ubila. Samoubistvo je konstatovao policajac koji je prvi usao u stan, da bi kasnije uvidjajna ekipa, forme radi, obavila svoj deo posla, fotografisala sobu, popisala pronadjene predmete, popricala sa komsilukom, sve to, iz nepoznatog razloga, bez prisustva istraznog sudije. Slucaj je jednostavno registrovan i stavljen ad akta. Tri misljenja su se tada stvorila u javnosti. Prvo je bilo manjinsko - Dada Vujasinovic je, navodno, imala suicidalnih nagona i razmisljanja o samoubistvu joj nisu bila strana. Drugo je bilo vecinsko, narocito medju onima koji su je najbolje poznavali i koji su decidno tvrdili da “Dada to nije ucinila". Trece razmisljanje bilo je podeljeno izmedju prvog i drugog ali su ga pronosili uglavnom oni poslovicno uzdrzani ili, pak, oni drugi kojima je pored svih nagomilanih “vremenskih" problema bilo savrseno svejedno da li je “neka tamo novinarka" izabrala “hemingvejski kraj" u godinama kada je svaki TV Dnevnik pocinjao prikazom svezih leseva sa isparcelisanih frontova po bivsoj Jugoslaviji.

Vreme ravnodusnih

U svojim tekstovima o tih godina nadirucoj politickoj, mafijaskoj i “turbobogataskoj" eliti, Vujasinoviceva nije postedela nijednu bitnu licnost tada vec antropoloski razlicite “klase" ljudi stvorene u Srbiji (ili iz Srbije) s pocetka devedesetih. Prva je otvorila dosije mnogih koji u normalnim vremenima ne bi zavredeli ni pomena, iskreno verujuci da sve sto nije napisano i da ne postoji. Kako je takvo pisanje neraskidivo skopcano sa naknadnom reakcijom onih koji sebe, bez “maske", ugledaju na novinskim stupcima, ona se srela i sa drugom stranom zurnalizma, nepoznatom za prosecan citalacki publikum - anonimnim telefonskim pozivima, “besno" srocenim pismima, razgoropadjenim “obozavaocima" lika i dela prozvanih i obicno benignim figurama kakve novinari u zargonu nazivaju “pacijentima".

Paradigma svih paradigmi doba o kojem je pisala, Zeljko Raznatovic Arkan, odgovorio joj je svojevremeno, kada ga je pitala da prokomentarise talas ubistava koji pogadja dobrostojece Beogradjane, kako moze slobodno da napise “da je ona sledeca i da joj je on to rekao". Jednom je nasla punjenog fazana na kolima pa joj je uvece anonimni glas saopstio da ce proci poput te ptice. U medjuvremenu je imala slicnih neprijatnosti sa raznim drugim junacima njenih novinskih storija da bi se sve na neki nacin zaokruzilo tuzbom Glavnog odbora SPS zbog klevete. Sve to je prezivljavala, po recima najblizih, sa dozom humora - jedino se iskreno poveravala sestri u pismima koja su kasnije objavljena u zbirci njenih clanaka i ratnih reportaza “Svedocenja iz obescascene zemlje".

Ispovest u pismu

Konacno, posle duzeg ignorisanja tih nalaza, Okruzni sud je predlozio novo vestacenje i utvrdjivanje istine o smrti mlade novinarke. U utorak 5. maja odrzana je rekonstrukcija dogadjaja u stanu na Trecem bulevaru broj 118. Takva stvar se radi odmah posle dogadjaja da bi bila efikasna ali je, eto, uradjena posle pune cetiri godine. To ne moze a da ne bude na ustrb istine. U medjuvremenu je nestala odeca Vujasinoviceve i jos neke stvari koje bi dovele do moguceg resenja slucaja. Sad je, uz to, odredjen vestak sudske medicine dr Branimir Aleksandric da uz pomoc suda izvrsi rekonstrukciju i analizu svega toga, protiv cega smo principijelno bili jer je on radio obdukcioni nalaz i pomagao SUP-u u onom njihovom osnovnom zakljucku da je u pitanju samoubistvo. Ne ulazim da li je Aleksandric to profesionalno ili neprofesionalno uradio, to je pitanje njegove strucne casti, ali mi smatramo da nije u redu da sada arbitrira neko ko se jos pre cetiri godine opredelio, iako sada postoje novi dokazi. Tesko je reci sta ce sud utvrditi nakon obrade svih podataka, ali se nadamo da ce istina izaci na videlo, rekao je za nas list advokat Branislav Tapuskovic. Pored njega i dr Aleksandrica, rekonstrukciji su prisustvovali i istrazni sudija Dobrivoje Gerasimovic, balisticki vestak Milan Kunjadic, kao i roditelji Dade Vujasinovic.