Doba ogranicenog suvereniteta

Pre nego sto parlamenti i vlade jugoslovenske federacije odluce, a to nece biti u bliskoj buducnosti - potrebno je da nase drustvo i javno mnjenje od izolacionistickog i ksenofobicnog pocne da se razvija u moderno, koje se bas u Evropi manifestuje i razvija kao drustvo zemalja sa ogranicenom suverenoscu

Dragan Bisenic

- Rezultati su vidljivi i prosto su neverovatni. Okupljanje tolikog broja evropskih naroda i drzava u tako kratkom vremenu, a to okupljanje nije samo na konferencijama nego je cinjenica da je tu pred ocima i pred nasim vratima stvoren jedna gigant od preko 300 miliona ljudi s najvecim trzistem u svetu - 18,6 odsto svetske trgovine, najveci bruto proizvod - 19,4 odsto svetskog bruto proizvoda. Evropska unija je 1995. zabelezila trgovinski suficit u iznosu od 14,1 milijardu ECU. Mozemo da zamislimo kako raste standard zivota evropske petnaestorice, naravno u vecini stanovnistva svake zemlje, ne svakog coveka. Nema u istoriji niti ima danas “savrsenog drustva". Takve utopije sa mnogo krvi o “savremenim drustvima" ova je zemlja vec prezivela. Ali rec je o globalnom uspehu.

Da li ima osnove sto se u izvesnim demokratskim krugovima u nasoj zemlji evropska zajednica, i sama evropska ideja, posmatra sa mnogo optimizma kada je rec o nasoj buducnosti?

- Ne bih delio optimizam tih nasih krugova kojima i ja pripadam. Kad je rec o nasoj integraciji, valja voditi racuna da se u ovoj zemlji duze od pola veka vodi propaganda za “suverenost". Vec u podeli Evrope posle Drugog svetskog rata, pobednicki rezim posle 1945. insistirao je na nezavisnosti i suverenosti - od Zapada, prirodno. Ali posle iskljucenja Komunisticke partije Jugoslavije iz Informbiroa i posle blokade komunistickih zemalja protiv Titove Jugoslavije 1948, nastala je druga euforija “za suverenost". Iako je ta Jugoslavija zavisila i te kako od Zapada, iako je bila vrlo bogato placana za svoj otpor Sovjetima, ipak se u sirokoj publici, zaglusenoj propagandom rezima, uvrezilo uverenje da mi ostajemo “suvereni" i necemo da cujemo za ogranicenje suverenosti, kako je najsnaznije manifestovano u organizovanju Evropske unije. Sta da kazemo u histeriji koja se najbolje manifestovala na poslednjem referendumu u pravcu odbrane “suverenosti" SR Jugoslavije i srpskog naroda.

Dakle, pre nego sto parlamenti i vlade jugoslovenske federacije odluce, a to nece biti u bliskoj buducnosti - potrebno je da nase drustvo i javno mnjenje od izolacionistickog i ksenofobicnog pocne da se razvija u moderno, koje se bas u Evropi manifestuje i razvija kao drustvo zemalja sa ogranicenom suverenoscu. Nekadasnje imperije, kao sto su Francuska i Velika Britanija, odricu se pune suverenosti, zadrzavaju izvornu a prepustaju prenesenu suverenost na Evropsku uniju.

Imaju li osnova tvrdnje da postoje i da se uocavaju problemi s kojima se suocava izgradnja Evropske unije?

- Zivot, i licni i kolektivni, ima probleme. Dakle, evropski narodi u zajednici kao sto je Evropska unija imaju i te kako problema i oni se pojavljuju takoreci svakoga dana. Ali, buduci da je Evropska unija ne samo demokratska zajednica, nego i da su sve te okupljene evropske zemlje poodavno zavrsile svoju “demokratizaciju", svi se ti problemi resavaju javno, raspravom, po pravilima koja su utvrdjena i koja se postuju. I nesto novo: u zajednici je dopusteno da izvesne zemlje ne prihvate nove ustanove koje je prihvatila vecina. To je sada slucaj s jedinstvenom evropskom monetom koja samo sto nije usla u zivot. Velika Britanija smatra da treba da saceka u pogledu ukljucivanja u jedinstveni evropski monetarni sistem; nju slede Danska i Svedska, a Grcka se jos ne ukljucuje, jer nije ispunila uslove o ekonomskoj konvergenciji.

Evropska istorija je istorija ratnih sukoba evropskih naroda kroz vekove. Sada se ti narodi udruzuju, ujedinjuju. Da li verujete da ce se oni i dalje ujedinjavati, udruzivati, ili ce u jednom trenutku doci do obracunavanja?

- Ne verujem da ce doci do obracunavanja izmedju sada 15, a uskoro 21 clanice Evropske unije. Cekaju na red da postanu punopravni clanovi: Slovenija, Madjarska, Ceska, Poljska, Estonija i Kipar. U svim tim zemljama, kao i u izvesnim koje naknadno cekaju da udju u Uniju (Rumunija, Bugarska), nisu samo vlade koje su odbacile ratove kao sredstva razresavanja medjunacionalnih i medjudrzavnih problema. I njihova javna mnjenja su vec daleko od ratova. To je ono sto je bilo bolno kod nas 1990. godine. Nasledjeno je jedno jako, istovremeno tradicionalno, a i “savremeno", ratnicko nastrojenje: “revolucija koja tece", revolucija koja sve i svakoga pobedjuje... Samo su floskule promenile boju kod nas. Pokazalo se da su “crne floskule" tradicionalistickog tradicionalizma daleko dublje i trajnije nego crvene. I to nije samo srpski nego u slicnoj meri i hrvatski i bosnjacko-muslimanski slucaj, i verovatno ce biti i albanski...

Cesto su kritike upucene nasoj sredini da je ksenofobicna, neevropska, odnosno da ne zeli ukljucivanje u moderne evropske tokove. Koliko su te kritike osnovane?

- Ja mislim da su te kritike u ovom trenutku osnovane, ali verujem da su prolazne. Pitanje je drugo, za mene: u kojoj ce meri biti potrebno da se mi sazivimo sa procesom koji se razvijao u Evropi posle Drugog svetskog rata: da suverenosti i nezavisnosti nema vise ni u onoj meri u kojoj je bilo u XIX veku, bar za izvesne zemlje. De Gol, koji je bio u neku ruku konzervativni revolucionar, pre svega moderni nacionalist, dugo je govorio ne o nezavisnosti, nego o medjuzavisnosti. General je mnogo pomogao, bar sa svoje strane, da dodje do izgradjivanja bitnog temelja evropske integracije: nemacko-francuskog zblizavanja i pune saradnje. Kod nas vlada odbijanje pluralizma i na unutrasnjoj sceni, a kamoli na medjunacionalnoj i medjudrzavnoj. Kod nas se dugodecenijski internacionalisti iz Saveza komunista sprdaju danas sa “mondijalizmom". Da, ceo svet je zahvacen mondijalizmom, ne zbog toga sto to “zele" Sjedinjene Drzave ili Vatikan, nego zbog toga sto nas ceo proces civilizacije neminovno gura na taj put: industrijalizacija, muzika, sport, turizam, ekologija, medjunarodna trgovina, nauka, itd. Veliki narodi, ne po broju nego po pameti, saradjuju sa istorijom, idu putem civilizacije. Mi smo napredovali, mislim na Srbe, u dva nepuna veka, samo zato sto smo saradjivali i s velikim i s malim narodima (Rusija, Francuska, Balkanski savez 1912). Onda, kada smo bili sami ili zeleli da budemo sami, kao 1885, bili smo potuceni do nogu. To se ponovilo 1991. godine, i ponavlja se sa sadasnjim takozvanim farsistickim referendumom. Mi smo zaostalo drustvo, ili sto je rekao Mihiz, prema Milovanu Danojlicu, “Srbija je jedno veliko, neuredjeno prigradsko naselje..."

Hteo bih da dodam ovde da su za taj razvoj naseg javnog mnjenja delimicno odgovorni i izvesni mediji na Zapadu, posebno brbljivi izvesni evropski politicari i drzavnici. (Kao da podrazavaju nase brbljive opozicione vodje...? Tu se moglo primetiti, i to ne treba kriti, da postoje, bar za mene, koji sam dugo stranstvovao, dve prilicno uocljive snage koje dejstvuju u Evropi, a koje su anahrone i antievropske. Tu postoje neke retrogradne, ideoloski nazadne snage koje u svome antikomunistickom trijumfalizmu ne zele da uvide stvarnost naseg razvoja, ne samo posle 1990. nego i pre 1990, kada su se titoistickoj Jugoslaviji svi klanjali i svi joj udeljivali poneku paru i po neku slavu... S druge strane, iako mi je tesko da kazem, u Evropskoj zajendici postoje politicari izvesnih malih naroda, jos manjih nego sto je SR Jugoslavija, a koji se nisu slavno poneli za vreme nacisticke okupacije - nasuprot Srbima koji su se i borili i stradali, i mozda prehvaljeni za to vreme. Sada se ti ljudi, frustrirani verovanto svojom prosloscu, “svete" jednom “herojskom narodu", nekada herojskom u ratu, a nekada herojskom u glupostima...

Ja verujem da ce doci do katarze. Kada, to ne bih smeo da kazem...

Kada govorimo o Evropi, najcesce govorimo o istoriji, politici, trenutnim medjunarodnim odnosima. Da li je to sustina Evrope?

- Nikako. Kao sto znate, prvo ime Unije je bilo “Evropska ekonomska zajednica". Dakle, privreda je bila pocetna tacka udruzivanja, pored ideje da se izbegnu konfrontacije koje su vekovima opterecivale nas kontinent. Postavlja se pitanje da li je nas privredni interes da budemo u evropskoj privrendoj zajednici. To pitanje moze nekome da izgleda neprirodno, ali treba da vodimo racuna da u ovom nasem “neuredjenom prigradskom naselju" ima i takvih mesecara, dakle, bolesnika koji nas guraju ka Dalekom istoku. Tu traze inspiracije i privrednu saradnju. Medjutim, nasa privreda, posebno Srbije kao nekada nezavisne drzave, bila je decenijama vezana za dve evropske drzave, i izvozom i uvozom. To su Nemacka i Italija. Kad je Rusija usla u taj red u okviru nase privrede sedamdesetih godina, to je bio rezultat ne prirodnih privrednih odnosa koliko koriscenje kliringa, dakle jedne vrste surogata pravih privrednih medjudrzavnih odnosa. Danas Rusija ima daleko pogodnija trzista nego sto je to Srbija, Jugoslavija ili nekadasnji jugoslovenski prostor. Mozemo tek da zamislimo koliko je komunistickoj Kini stalo, sa njenom milijardom stanovnika i sve tesnjim vezama sa SAD, da privredno pomaze nas?! Za nas postoji samo jedan izlaz, a to je Evropa...

Sta je potrebno da se dogodi u nasem javnom mnjenju pa da krenemo ka Evropi?

- Potrebno je da pocne proces promene shvatanja. Prekinuti sa relativizacijom smisla politike, sto je kao proces pocelo 1945. godine. Drugi problem je pluralizam, shvatanje o prirodi drustva kao pluralistickom. Rak-rana ta dva procesa je nasa drzavna televizija. To je nas prvi problem, pre “obaranja vlasti". Takvi kakvi smo, mi ne mozemo u Evropu ne samo zbog vlasti, koja to ne zeli i ne sme, nego i zbog javnog mnjenja, koje jos ne uvidja da smo mi takoreci jedina zemlja gde se kradu glasovi na izborima... Dok god imamo takvih lopova, ne mozemo u Evropu, jer je u svim evropskim zemljama, koje su clanice Unije, kao i u onim zemljama koje se spremaju da budu clanice, televizija pluralisticka i u politickom i kulturnom smislu, a kradje glasova nema vec decenijama...