ANKA BURIC, CRTEZI, GALERIJA HAOS

Na umetnicku scenu Anka Buric je stupila u onom osetljivom trenutku velike promene likovne umetnosti koja se iznenada odigrala ranih osamdesetih. Upravo zahvaljujuci skolama kroz koje je prolazila, a naravno i sama vrlo svesna nastupajuce, izmenjene epohe u kojoj ce neposredno ucestvovati, Buriceva je na samom pocetku izgradila jedan plasticki svet koji je odmah uocen i u kritici identifikovan kao znacajan autorski doprinos na tom krilu jezickih transformacija u likovnim umetnostima. Naznake njenog znatnog udela u tom procesu krecu se u tri osnovna pravca.

Najpre, to je jedna, u korenu njenog kreativnog mentaliteta postavljena osobina koja je snazno usmerava prema kontemplativnom a odatle prirodno i prema neophodnoj redukciji ionako vrlo malog repertoara likovnih sredstava kojima se koristi. Naime, linija njenih crteza koja je opticki smanjena na najmanju mogucu meru ima zadatak da istovremeno osigura balanse formiranih plastickih polja, da svojim niskim energetskim potencijalom proizvede maksimalno semanticko dejstvo prizora i, napokon, da minimalno unetim vizuelnim informacijama gledaoca prepusti zavodljivoj igri otkrivanja enigme ovih radova (apstraktno-predmetno, narativno-aikonicko, simbolicko-znakovno, lirsko-ekspresivno itd). Dakle, ovakvim reduktivizmom sredstava dovedenih do praga moguceg smisla, tek do onog stadijuma koji u posmatracu nastoji da probudi potrebnu zainteresovanost.

Paradoks koji se ovde naslucuje lezi u tome da je njihov meditativni osnov zaklonjen jednom energicnom motorikom crtackih poteza - gestom ruke kojim dolazi do potrebnog i konacnog izgleda dela. To je posledica upravo njenog oblikovnog senzibiliteta formiranog, kako smo videli, u vrlo razlicitim skolama: od onih lokalnih i tradicionalnih do klasicnih i temeljno akademskih (u zanatskom i umetnickom pogledu). Ako je primarni zadatak koji stoji pred umetnicima svojevrsno "osmisljavanje" dela, nekim kreativnim temperamentima, kojima ocigledno pripada i Buriceva, taj pristup nikako nije dovoljan - cilj je da se unutrasnja energija prospe po povrsini papira u brzom radnom postupku pri cemu se ne brine previse u svakom trenutku za svaki od unetih elemenata u slikovno polje.

No, najvidnija osobina ovih crteza je njihova delikatna ekspresivnost. Taj vizuelni (i semanticki) ucinak radova Anke Buric onaj je kvalitet koji ju je od najranijih godina stvaralastva doveo u neposredniju vezu sa autenticnim problemima izraza u umetnosti osamdesetih. Postizanje visokog stepena nove, drugacije ekspresivnosti (najcesce u malim formama, ali katkada i u "monumentalnim") za Buricevu je kljucni razlog kreativnog delovanja. Postalo je bilo pitanje dana na koji se nacin moze podici opsta ekspresija novog umetnickog dela a odgovori koji su tada usledili bili su potpuno u skladu sa lokalnim skolama (italijanskom, nemackom, francuskom, americkom, mnogim jugoslovenskim itd). Te izrazito religionalne poetike omogucile su da se umetnici zainteresovani za promenjeni likovni jezik ne moraju udaljavati, a time ni izneveravati genius loci, znaci one osobine koje njihovom stvaralastvu osiguravaju istinsku autenticnost (dakle ni "mundijalizam" ni "legitimizam", kako je deo kritike podelio nasu umetnost poslednjih decenija).

Tu je priliku Anka Buric jasno uocila i iskoristila na taj nacin da je postala jedna od najznacajnijih pojava na nasoj umetnickoj sceni. Bez preterivanja se moze reci da je upravo sa njenim delom zapocela jedna nova faza u zivim tokovima aktuelnog crnogorskog stvaralastva koje danas ima posvecene mlade poklonike i vredne autore. A opisana minimalna gestualna ekspresija njenih crteza ubedljivi je znak njihovog estetickog vremena.

Jovan Despotovic