STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ugledni nemacki nedeljnik, “Die Zeit”, objavio je, onomad, na prvoj strani, komentar svoga urednika u kojem ovaj, bez mnogo pardona, spocitava starijem americkom bratu da vodi politiku “dvostrukih standarda", kad je u pitanju zastita ljudskih prava: brine o pravima ljudi sirom sveta, a kod kuce sve urednije izvrsava sudska pogubljenja. Ne stedi Amerika ni dusevne bolesnike, pa cak ni maloletnike. Osim u Americi, maloletnike pogubljuju jos samo u Iranu, Nigeriji, Pakistanu, Saudi Arabiji i Jemenu. Kad je, pre godinu dana, Komisija UN za ljudska prava predlozila da se uvede dvogodisnji moratorijum na izvrsenja smrtne kazne, kao prvi korak u njenom definitivnom ukidanju sirom sveta, protiv ovog predloga glasale su Amerika, Kina i Kongo. Da nas nisu isterali iz Ujedinjenih nacija, mogli smo u pomoc priteci.

Ne znam sta Amerikance, u vise od dve trecine njihovih drzava, odrzava u uverenju da se vlast drzave nad gradjanima proteze sve do pitanja njihovog zivota ili smrti, ali znam da ima ozbiljnih pravnika koji misle da se pravo na ubistvo, bez striktno reciprocne kazne, jos manje sme garantovati nekom pojedincu. Svaki razgovor o smrtnoj kazni u jednom drustvu, koji nije samo juridicki, mora se, pre ili kasnije, zavrsiti raspravom o prirodi poretka koji u njemu postoji. Kad kazemo da u Americi vlada demokratija, ali da smrtna kazna nije ukinuta, onda se vracamo na pitanje koje je jos starog Tokvila zabrinulo u Americi: kako odbraniti demokratiju od tiranije vecine?

Pre skoro cetvrt veka, zalazuci se za ukidanje smrtne kazne, Marko Ristic, koga danas njegovi besomucni kriticari ogovaraju da se udvarao komunistima, ali zaboravljaju da kazu kako je, u isti mah, bio u pravoj ljubavi s mudroscu, koju oni nisu iskusili, napisao je: “U svakom slucaju, homicidom se ukida jedna nepoznata buducnost". Kad se u nas, pre nekoliko godina, opet povela javna rasprava o ukidanju smrtne kazne, kazu da je jedan zagrizeni beogradski opozicionar najozbiljnije opomenuo svoje prijatelje, koji su se zalagali za njeno ukidanje: “Kako cete", upitao ih je, “kazniti ove na vlasti?" Ucinilo mu se, valjda, da prvo treba da plate oni koji su nas doveli dotle da poverujemo kako se buducnost samoukinula i pretvorila ljude u potrosni materijal cemerne i smrtonosne svakodnevice.

U medjuvremenu je smrtna kazna ovde najmanje praktikovana kao juridicka odmazda za ucinjeni zlocin. Ratne godine su ucinile maltene legitimnim ubijanje ljudi u interesu sopstvene nacije, ove poratne su gomilu hladnokrvnih ubica unapredile u nacionalne junake. U Bijelom Polju, dakle, u Crnoj Gori, upravo je u toku sudski proces na kojem se rasvetljava ubistvo 19 neduznih ljudi koji su stradali jer nisu bili Srbi. Do sada obelodanjeni detalji sudjenja u Bijelom Polju, uz svu opreznost u zakljucivanju, nagovestavaju da se rodoljublju pod zastitom drzave ne pise dobro: moglo bi se desiti da se pokaze i dokaze kako izmedju ove vrste rodoljublja i zlocina - razlike i nema. Cak ni kad se, sutra, pred sudom nadju neki drugi rodoljubi, koji su ubijali ljude jer su bili Srbi. Ako tako bude, hoce li se, kao kula od karata, srusiti ova balkanska vlastelinska piramida, podignuta od rodoljublja, cementiranog zlocinom, ili je u njenu osnovicu ugradjeno dovoljno olosa da se zauvek sacuva kao spomenik na jedno sramno vreme?

Sacekajmo, ipak, kraj ovog sudjenja. Ono bi nas moglo pouciti sta sve moramo ukinuti, uz smrtnu kaznu, da bismo se pridruzili Evropi. I, usput, odrzali lekciju Americi, kao sto je ucinio onaj nemacki kolega.