TERORIZAM ILI POCETAK GERILSKOG RATA KOSOVSKIH ALBANACA

Milos Minic

U mom otvorenom pismu predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Milosevicu, iz koga su glavni delovi objavljeni u vise dnevnih listova 6. aprila 1998, napisao sam, izmedju ostalog, i sledece:

“U interesu Srbije i srpskog naroda... okanite se tog Vaseg referenduma, a licno se prihvatite pregovora s predstavnicima kosovskih Albanaca i licno preuzmite odgovornost za resavanje kosovske krize".

I sledece: “Ne cekajte da izbije rat na Kosovu, pa tek onda da trazite medjunarodne posrednike, vec prihvatite odmah njihovu pomoc da biste u pregovorima s predstavnicima kosovskih Albanaca lakse dosli do odredjenog obostrano prihvatljivog resenja krize i predupredili izbijanje rata na Kosovu".

Oda tada je proslo mesec dana, famozni referendum u Srbiji je odrzan, nije ucinjen ni korak napred u resavanju problema Kosova i stanje na Kosovu se dalje pogorsalo.

Kosovska kriza danas

Ona se pojavila i nastupila u kosovskoj krizi s nazivom “Oslobodilacka vojska Kosova" (OVK) i prosle godine pocela izvoditi oruzane napade na pojedine policijske patrole i stanice, kao i na pojedine licnosti srpske, crnogorske i albanske nacionalnosti.

Ta organizacija je odbacila politiku mirnog resavanja krize na Kosovu i taktiku nenasilnog otpora postojecem rezimu, kao sredstva za ostvarenje politickog nacionalnog programa i ciljeva tog programa, koji su sazeti u zahtevu: “Nezavisno Kosovo".

Politiku nenasilnog otpora vodio je i vodi Demokratski savez Kosova dr Ibrahima Rugove a, s manjim razlikama u taktici i ciljevima, slede i ostale partije i vanstranacke organizacije kosovskih Albanaca.

Desetogodisnja politika i taktika nenasilnog otpora tih njihovih organizacija nije uspela da prisili rezim Slobodana Milosevica, cija se vladavina na Kosovu ostvaruje putem policijskog i svakog drugog pritiska i progona protiv velikog broja kosovskih Albanaca, na mirno resavanje krize pregovaranjem i sporazumevanjem vlada u Srbiji i SR Jugoslaviji s predstavnicima nacionalnog pokreta kosovskih Albanaca. Vlada Srbije u toku proteklih vec deset godina od ponistavanja siroke autonomije koju su imali Vojvodina i Kosovo, otkad je sva vlast u Srbiji u rukama Milosevica, i Vlada SRJ, od uspostavljanja ove nove federativne drzave, nisu davale ni znaka da ozbiljno prihvataju taj put resavanja kosovske krize.

Politika nenasilnog otpora kosovskih Albanaca, koja u toku deset godina nije mogla uticati na rezim da prihvati mirno resavanje kosovske krize, prestajala je postepeno da odgovara ocekivanjima pripadnika albanske narodnosti na Kosovu.

Mnoge od njih pocelo je da izdaje strpljenje i da se siri radikalizacija u njihovom nacionalnom pokretu.

Iz tog procesa radikalizacije ponikla je i prosirila se organizacija OVK, koja je krenula da oruzanom borbom ostvari ciljeve, koje politicke organizacije kosovskih Albanaca u toku proteklih godina nenasilnog otpora rezimu nisu uspele: ne samo da ostvare ciljeve njihovog nacionalnog pokreta, nego ni da pomere s mrtve tacke resavanje kosovske krize putem pregovaranja i sporazumevanja.

Drenicki krvavi dogadjaji koji su poceli 28. marta i ne manje krvavi dogadjaji na granici i u granicnom pojasu prema Albaniji, koji su poceli 24. aprila - s velikim brojem ubijenih Albanaca i u Drenici i iz dva prigranicna sela (najveci broj), oznacili su, ocigledno, ulazak kosovske krize u novu etapu u kojoj ce se oruzana borba kosovskih Albanaca, organizovanih u OVK, najverovatnije, brzo prosiriti i pridobiti podrsku i naklonost u masama albanske narodnosti u selima i gradovima na Kosovu.

Masovni mirni protesti Albanaca u gradovima na Kosovu, koji traju vise od dvadeset i pet dana, svedoce kako o tome da je krajnje vreme da se kosovska kriza resava, tako i o ogorcenju u masama zbog okrutnih oruzanih akcija policijskih i vojnih snaga na Kosovu u kojima je stradao daleko veci broj zena, dece, starih i ostalog civilnog stanovnistva, nego pripadnika OVK i policije.

Ti protesti predstavljaju veliko ohrabrenje za akcije organizacije OVK i izraz su solidarnosti sa zrtvama tih policijsko-vojnih akcija.

Moralna i politicka odgovornost u ocima kosovskih Albanaca i u svetu pada na ledja srpskog naroda, koji je u velikoj vecini na nedavnom referendumu dao pokrice tim policijskim i vojnim akcijama i takvoj politici rezima i on, srpski narod, morace to da okajava od sada pa ko zna do kada.

Pocetak promene karaktera oruzane borbe kosovskih Albanaca

S tim bi nastupila i promena karaktera oruzane borbe: od teroristickih akcija u gerilski rat sirih razmera na Kosovu, kao i odredjene posledice u vezi s tim.

Terorizam, ma gde da se pojavi, podleze osudi medjunarodne zajednice. Za terorizam svetsko demokratsko javno mnjenje nema razumevanja ni kad dolazi iz redova nacionalno obespravljene, ugnjetene nacije i uperen je protiv ugnjetacke nacije, odnosno nacije u cije ime vladajuci rezim vrsi ugnjetavanje. To se, po pravilu, menja kad se svetska javnost suoci s ratom ugnjetene nacije, gerilskim ili ratom sirih razmera, protiv drzave ugnjetacke nacije. Takvi ratovi za nacionalne slobode i prava izazivaju uvek, a pogotovu u danasnje vreme, solidarnost i podrsku svetskog demokratskog javnog mnjenja i demokratskih vlada. Tada, po pravilu, dolazi i do intervencije medjunarodne zajednice u cilju resenja sukoba i uspostavljanja mira mirnim sredstvima, putem posredovanja ili na drugi nacin, pa ako to ostane bez rezultata, sledi, uz politicku intervenciju, i vojna intervencija medjunarodnih snaga.

Od kako je prestao “hladni rat", odigrao se raspad istocnog, sovjetskog vojno-politickog bloka i nestalo konfrontacije vojno-politickih blokova velikih sila u njihovoj medjusobnoj borbi za prevlast u svetu, bilo je vise takvih intervencija medjunarodne zajednice u svetu, na prostorima vise ratnih zarista, a ne samo u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, sve u cilju ocuvanja svetskog mira i bezbednosti.

Nazalost, sadasnja drzavna i politicka vodjstva Srbije i SR Jugoslavije ne uvazavaju ovu, donekle novu, medjunarodnu stvarnost danasnjeg vremena, u vezi s resavanjem kosovske krize odnosno problema Kosova, dok su bili prisiljeni da to uvaze u vezi s ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991-1995.

U uslovima visokog stepena nacionalne homogenizacije masa albanske narodnosti, takav rat, ciji se poceci vec danas vide na Kosovu, ima sve izglede da se prosiri, bez obzira na to koliko ce jake policijske i vojne snage rezim uvesti u borbu za unistavanje grupa i jedinica OVK i ugusenje nacionalnog pokreta kosovskih Albanaca u celini.

Na Kosovu sve je vidljivije da jaca nacionalna homogenizacija odnosno jedinstvo kosovskih Albanaca u njihovoj resenosti da istraju u njihovom zalaganju da postojece stanje na Kosovu mora da nestane i da mora da se iz osnove promeni, tako da se ostvare njihovi nacionalni zahtevi i interesi. I da se do takve promene dodje mirnim putem pregovaranja i sporazumevanja, pa ako to ne bude moguce, onda oruzanom borbom i intervencijom medjunarodne zajednice.

Sto se mene tice, nece me iznenaditi ako uskoro na Kosovu nastane veci broj teritorija koje ce policijske snage biti prisiljene da napuste i da se povuku u gradove iz kojih ce kretati u oruzane akcije protiv snaga OVK, koje ce te teritorije kontrolisati.

Ako napori za resenje kosovske krize i predstavnika Vlade Srbije i Vlade SRJ i predstavnika nacionalnog pokreta kosovskih Albanaca, kao i napori Kontakt grupe, OEBS-a, Evropske unije, Saveta bezbednosti - ukratko medjunarodne zajednice - ne dovedu, u sto kracem vremenu, do sporazuma o resavanju kosovske krize, svi uslovi postoje da ovakva bude perspektiva razvoja situacija na Kosovu, u Srbiju i SR Jugoslaviju.

Jedna istorijska analogija

Ova misao mi se, svakako, sada javila zbog svega sto sam proziveo kao borac jugoslovenskog partizanskog pokreta u vreme narodnooslobodilackog rata 1941-1945. godine.

U to vreme bio sam jedan od organizatora ustanka u Valjevskom okrugu, u svojstvu instruktora Pokrajinskog komiteta Komunisticke partije Jugoslavije za Srbiju pri Okruznom komitetu partije Okruga valjevskog, koji je rukovodio politickim i organizacionim priprermama ustanka.

Imam u vidu da su istorijske okolnosti 1941. godine bile bitno drukcije nego sto su i unutrasnje i medjunarodne okolnosti u kojima kosovska kriza ulazi sada u novu etapu zaostravanja i sirenja oruzane borbe OVK kosovskih Albanaca. Prema tome, jasno mi je da se ni u cemu ne moze izjednacavati ova njihova sadasnja borba s narodnim ustankom i narodnooslobodilackim ratom u Srbiji i citavoj bivsoj Jugoslaviji.

Ali slicnosti pocetaka, nastajanja, sirenja i nacina vodjenja pocetnih oruzanih akcija ove njihove sadasnje oruzane borbe i one nase iz 1941. godine ne mogu da budu neprimecene.

Ne krijem moja ozbiljna strahovanja da razvoj na Kosovu sada ne poprimi vrlo brzo obelezja razvoja oruzane borbe u vreme ustanka u Srbiji u leto i jesen 1941. godine.

Utoliko je to verovatnije, sto je sadasnje nacionalno jedinstvo kosovskih Albanaca na daleko visem nivou nego sto je bilo jedinstvo srpskog naroda u ratu protiv fasistickih okupatora.

Srpska nacija je tada bila pocepana u dve nacije, i to: jednu koja je ratovala u okupiranoj zemlji protiv nemackih, italijanskih i ostalih fasistickih porobljivaca srpskog i ostalih naroda bivse Jugoslavije za oslobodjenje ispod fasistickog jarma, i drugu koja nije ratovala protiv tih okupatora, vec je ratovala iskljucivo na strani okupatora i u saradnji s njima protiv onog prvog dela nacije odnosno one prve srpske nacije.

I danas je srpska nacija pocepana oko Kosova, i to: prvi, vecinski deo, koji predvode velikosrpski nacionalisti i koji jos daje podrsku (ne moze se znati do kada ce to biti tako) politici tih snaga da milom ili silom zadrze na Kosovu postojece stanje i odnose (s nekim manjim popravkama), i na drugi, za sada manjinski deo, koji se zalaze za trajno demokratsko resenje problema Kosova putem pregovora s predstavnicima kosovskih Albanaca i sporazuma, obostrano prihvatljivog i moguceg i ostvarljivog resenja u postojecim unutrasnjim i medjunarodnim uslovima.

Nije takav slucaj danas s kosovskim Albancima. Njihovo jedinstvo je zasad daleko cvrsce u njihovoj borbi za resenje problema Kosova u duhu njihovih stremljenja.

Milosevic i Vlada Srbije pozivaju kosovske Albance na razgovore a nisu spremni da stupe u ozbiljne pregovore

A zasto samo s predstavnicima Vlade Srbije? Zar kosovska kriza ne ugrozava i Crnu Goru i opstanak SR Jugoslavije? Kakvo je to politicko slepilo od koga pati predsednik SR Jugoslavije? Ili je to uvredljivo omalovazavanje i nipodastavanje Crne Gore, jedne od dve republike federacije, sto je, mislim, najverovatnije? A te dve republike i po postojecem Ustavu (takav-kakav je) treba da su potpuno ravnopravne i podjednako odgovorne za sudbinu SR Jugoslavije?

Predstavnici Vlade Srbije, a najglasniji je Seselj, zasipaju javnost ucestanim izjavama da su spremni za razgovore “sa predstavnicima svih nacionalnih i etnickih grupa na Kosovu i Metohiji".

Koliko mogu da vidim, i pored toga, ne pada im na pamet da stupe u ozbiljne pregovore s kosovskim Albancima, koji bi imali izglede da dovedu do sporazuma. Ako nista drugo, to potvrdjuje nedavni referendum u Srbiji. Taj referendum im je posluzio da potpire velikosrpska neprijateljska nacionalisticka raspolozenja u srpskom narodu protiv Albanaca i protiv medjunarodne zajednice.

A o tom istom svedoci i silovita propaganda u istom duhu putem svih drzavnih i drugih sredstava javnog informisanja, koja podrzavaju, opravdavaju i brane politiku Milosevica i Vlade Srbije prema krizi na Kosovu.

Bez posredovanja predstavnika medjunarodne zajednice ne moze doci do resenja kosovske krize

Propast ce biti neizbezna ako se u poslednji cas ne trgnu i ne ucine koreniti zaokret ka nuznom, hitnom sporazumu s predstavnicima nacionalnog pokreta kosovskih Albanaca o trajnom resenju kosovske krize, ukljucujuci i, glavno u tom resenju, pitanje statusa Kosova. I to o resenju mogucem i realnom u postojecim opstim okolnostima, resenju koje ce biti obostrano prihvatljivo i odgovarati interesima i Srbije i SR Jugoslavije i Kosova i kosovskih Albanaca i svih nacionalnih zajednica i gradjana koji zive na Kosovu.

Bez posredovanja predstavnika medjunarodne zajendice, duboko sam uveren, ne moze, u postojecim sveukupnim okolnostima, doci ni do zeljenih pregovora, a kamoli do resenja kosovske krize, koje bi zadovoljilo istaknute uslove.

Nemam, moram da priznam, nade da trio Milosevic-Seselj-Draskovic, toliko potonuo u velikosrpsko nacionalisticko blato da ce se tesko iscupati, moze, i kad bi ga unutrasnji i medjunarodni pritisci priterali “uza zid" i primorali, da postigne trajno resenje kosovske krize. A pogotovu nema nade da to “trojstvo", koje je tako slozno nastupalo u “referendumu", moze jednim takvim resenjem da otvori perspektive stabilno demokratskog i progresivnog ekonomskog i drustvenog razvoja visenacionalnih Srbije, Kosova i SR Jugoslavije u celini.

Daleko vise verujem da taj zadatak moze izvrsiti smao jedno novo politicko vodjstvo, i Srbije i SR Jugoslavije, drukcijeg politickog sastava od danasnjeg, sastava koji bi cinile udruzene demokratske snage, koje su sada razbijene i rasturene po usitnjenim politickim strankama i vanstranackim organizacijama. Samo one, udruzene, bile bi kadre da dovedu do jedinstva vecine srpskog naroda, i to ne na nacionalistickoj osnovi, vec na osnovi zalaganja za miroljubivu, u nacionalnim odnosima s drugim narodima tolerantnu i prema njima prijateljski raspolozenu, demokratsku i naprednu Srbiju i jednu federativnu drzavu u svemu ravnopravnih clanica koje je cine otvorenu za svestranu miroljubivu saradnju sa svojim susedima i svetskom zajednicom drzava i naroda. A u tom procesu i do pravednog i trajnog demorkatskog resenja kosovske krize.

Od odsudne vaznosti je da do udruzivanja svih demokratskih snaga dodje na vreme, da ne zakasni suvise dugo jer, koliko sam kadar da prosudim, vec opasno kasni.

Od ljudi, koji u sada rasturenim demokratskim grupacijama imaju najuticajniju ulogu, opravdano se mora ocekivati da razumeju da nema vise vremena za oklevanja i odugovlacenja i da shvate koliko je opsta situacija u zemlji postala kriticna.

(Autor je publicista iz Beograda, bivsi ministar spoljnih poslova Jugoslavije)