STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Radnici u Kragujevcu i u Nisu su vec na ulicama, njihova braca po sirotinji, sirom Srbije, na buvljacima su. Kazu da ce fabrike uskoro opusteti, a ulice oziveti: u fabrikama ce ostati podobni direktori i usluzni sindikalni funkcioneri, koliko da izveste drzavnu televiziju i patriotske novine o novim radnim pobedama, a na ulicama ce se naci ovi sto traze hleba, da imaju na sta da namazu nacionalno jedinstvo i dostojanstvo, koje se, odasvud, preliva.

Oruzari u Kragujevcu prete da ce, od sutra, poceti strajk gladju. Umesto da gladuju po kucama, cinice to pred javnoscu. Nece vise, kazu, da rade za kilogram banana dnevno, kad svaki africki majmun, bez zanata i stalnog zaposlenja, pojede na dan vise od njih. Pozalili su se i srpskoj vladi, kad tamo, doceka ih ministar koji, takodje, nije dobio svoju bednu platu vec dva meseca. Od cega da plati radnike u svojim privatnim firmama?

Kragujevacki oruzari nisu bolje prosli ni kod svog lokalnog tribuna, potpredsednika Radikalne stranke. Pre dve godine napisao im je pismo, puno razumevanja i sucuti. Danas je potpredsednik u vladi koja ne prima plate. Kud njega nadjose da pitaju sta da jedu? On je sad zaduzen da brani Srbiju na Kosovu, a ne da ispituje ko je popio kafe za milion dolara, umesto da taj milion podeli s oruzarima.

Strajk u Kragujevcu ili onaj u Nisu ili neki treci, sto je tek u pripremi, ne sokiraju vise nikoga kao prizori opste, ponizavajuce socijalne bede u kojoj zivimo. Malo je danas ljudi koji toj porazavajucoj fresci posvemasnjeg jada ne bi imali priloziti neki uverljiv detalj. Ono sto, medjutim, jos uvek izaziva revolt ljudi pred paralisucim uvidom u stanje sopstvene ne-ljudskosti ili pod-ljudskosti, jeste ta bezocna ravnodusnost onih sto su na sebe preuzeli odgovornost da administriraju nesrecom kojoj su tvrdili da znaju leka. Izvezbani u mlacenju pseudonacionalne i patriotske slame, demagoski uprepodobljeni pred problemima koje ne razumeju, oni se utrkuju u opsluzivanju autoriteta, koji ih je na vlast instalirao, verujuci da je vlast, sama po sebi, onaj perpetuum mobile koji ce ih uzdici dovoljno visoko, gde njihova moralna, strucna i politicka beznacajnost nece biti vidljiva cak i golim okom. Nekadasnje smerne “sluge naroda", dok iz nekog provincijalnog budzaka merkaju fotelje koje im se cine skrojene po meri njihove pohlepe ili rodoljubivog praznoslovlja, preobracaju se, kad u te fotelje sednu, u hladne i bezobzirne inzenjere i tehnokrate vlasti, koja je sama sebi jedina svrha i najvisi cilj. Drustveni incident ili vanredno stanje, koji su ih na vlast doveli, pocinju da im se pricinjavaju kao istorijsko pozvanje; pocinju da kaparisu mesto u istoriji, ne sumnjajuci da ona pocinje od trenutka njihovog uspeca na vlast i da se, sto se njih tice, s njima zavrsava.

Kad covek slusa te prijatelje naroda, sto su svakodnevno na vezi sa Svetim Savom ili knez Lazarom, ali ne znaju od cega zive njihovi zemljaci, sto se dive Hilandaru, ali se mole dedinjskom caru, sto se prostiru izmedju Ravne gore i Saveta Evrope, sto svako malo sene pred Svetskom bankom, ali ne dopustaju strano mesanje u njihove stvari, sto nagone ljude da kazu NE, ubedjujuci ih, potom, da su culi njihovo gromko DA, kad covek oslusne tu licemernu halabuku politickih opsenara i mistifikatora, te napirlitane tirade nacionalnih ideologa i provincijalnih demagoga, tih reformatora i privatizatora, te ministarske analize i partijska saopstenja, onda mu se glad i beda oko nas moraju uciniti kao pravedna kazna. Rec je, naime, o politickom zlocinu iz nehata, koji smo na izborima pocinili.