Pisma

KOSOVO, KRIZA, KRIMINAL

Ostalo nas je, kazu, oko 10 miliona; njih milion, sigurno, ima neko resenje onog prvog, u nadnaslovu navedenog, krucijalnog problema. Mozda, cak, i vlasti u Srbiji imaju, iako sudeci po desetogodisnjem iskustvu, to ne izgleda tako. A ne bih se smeo zakleti, da i za ona ostala dva znaju sta bi. Naprotiv, Kosovo im sada dobro dodje, da ekonomsku krizu i bujanje kriminala gurnu pod tepih, pa smo - zahvaljujuci propagandnoj halabuci - svi strasno zabrinuti sta ce biti s juznom pokrajinom. Novine i ekrani su puni raznovrsnog praznoslovlja o Kosovu, maltene kao da je on tek sada iskrsnuo kao problem, i kao da je najvazniji.

A, nije. To jest, sve je to povezano u, naizgled, nerazresivi cvor, pupcanom vrpcom vezan za - sistem. Stoga je svaki parcijalni pristup resavanju pojedinih problema greska, i sluzi samo za odrzavanje aktuelne vlasti. Bez temeljne demokratizacije drzavnog ustrojstva nema trajnog resenja ni za jednu od nasih teskoca, odnosno, kad bismo - nekim nepredvidivim cudom - uspeli da stvorimo gradjansko, civilno drustvo sa stvarnim demokratskim institucijama, svi navedeni problemi u nadnaslovu, pa i oni drugi, bili bi lako razresivi. Naime, svi su oni, zapravo, "plod" sadasnjeg, nakaradnog sistema.

Bankrot jugoslovenske privrede bio bi zaustavljen efikasnom (ne lopovskom) privatizacijom i prilivom svezeg kapitala, koji bi je ucinio profitabilnom i konkurentnom; ukidanjem drzavnog (komandnog) patronata nad bankarstvom vratilo bi se poverenje gradjana u poslovanje tih finansijskih ustanova i jugoslovenski dinar bi stekao medjunarodni ugled, zauzevsi (sadasnje, podanicko) mesto nemacke marke; i, sto je najvaznije, politicke odluke o nasoj sudbini ne bi zavisile od volje i kaprica jednog coveka, nego od svenarodngo konsenzusa preko parlamentarnih predstavnistava.

Ravnopravnost svih gradjana brise i etnicke probleme, jer u demokratskom drustvu svi "startuju" s jednakih pozicija, pa sudbina svakoga zavisi od njegove vrednoce i umesnosti. Takozvani "manjinski problemi" su recidiv proslosti, komunistickog duha kolektiviteta. To, naravno, ne znaci brisanje etnickih specificnosti, ali se one postavljaju na sasvim drugaciju osnovu, jer stub demokratskog drustva je pojedinac, bez obzira kojoj nacionalnoj skupini pripadao. Stoga, i resenje "kosovskog problema" lezi u demokratizaciji; posto nje nema, nece biti ni trajnog resenja za juznu pokrajinu. Sledstveno tome, ni za celu zemlju. Smanjio bi se i sadasnji vid (mafijaskog) kriminala, jer je i on "plod" ovog izvitoperenog sistema. Daleko sam, naravno, od pomisli da bi on sasvim nestao, ali bi bio - "otkacen" od vlasti - lakse savladiv, i s daleko manje sansi.

Navedeni problemi se, dakle, daju resiti. Ostaje, medjutim, onaj najveci: kako se kurtalisati sadasnjeg sistema vlasti? Dok se to ne resi, nece se resiti nista.

Stevan Lanji

Novi Sad

UZ JEDNU TIPICNO SRPSKU PRICU

Pre desetak godina jedan moj kolega u Torontu dobio je od svog bivseg komsije negde iz Vojvodine interesantnu molbu. Komsija moli da mu moj kolega nadje sina koji zivi negde u okolini Toronta. Posle jedne prepirke u porodici, komsija je na svog sina zamahnuo sekirom, tek da mu stavi do znanja ko je gazda u kuci. Sin je bez reci pokupio svoje pinkle i napustio kucu. Posle vise godina trazenja, otac je nekako saznao gde mu je sin. On moli mog kolegu da ode kod sina i nekako ga nagovori da se javi ocu. Moj kolega je obrazovan covek. On ce to umeti. Ako smo se malo podzapali, nismo valjda Turci postali. Majka place svaki dan. Ja to zbog nje. I tako dalje, srpska prica. Dakle moj kolega ode na naznacenu adresu, i pocne da pita, ali domacin nikako da se seti. Vi ste to pogresili. Nisam to ja. Siguran sam da je to on bio, pricao mi je kasnije kolega. Video sam mu po ocima.

Ispricao sam vam ovu pricu da bih ilustrovao, po mom misljenju, jedan vazan zakljucak. Mnogi ljudi napustaju svoju zemlju. Ako je tamo jos i represivan sistem, vecina ce tvrditi da ih je sistem oterao. Ali gde pocinje i gde se zavrsava taj sistem? Znamo da se zavrsava negde sa vladom, policijom, zatvorima i ostalim represivnim institucijama. Ali za mnoge, kao u gornjem slucaju, pocinje u porodici i tu se verovatno i zavrsava, jer je sve ostalo manje vazno. Najcesce je dovoljno biti siromasan i napustiti zemlju, cak i ako je u pitanju demokratska drzava. Sta tera ljude da navode samo jedan razlog za svoj odlazak? I to najcesce pogresan. Taj isti razlog imaju i njihove komsije, i komsije njihovih komsija, pa oni ne odlaze. Mora da postoji mnogo razloga. I mora da postoji licna predispozicija za odluku da se napusti zemlja. Mora da postoji nesto sto nas cini drugacijim od ostalih. A to najcesce nije rezim.

Sreo sam mnogo ljudi koji su znali zbog cega sam pre mnogo godina ja napustio zemlju. Ja to nikad nisam stvarno znao. Bilo je tako mnogo razloga da je uvek postojala mogucnost da neki izostavim pri nabrajanju. Polovicne istine me nikad nisu zanimale. Davano sam doneo odluku da na ovo pitanje necu sebi moci da dam vredan odgovor. I ne verujem da bi mi taj odgovor bilo sta vredno objasnio. Zasto onda gubiti vreme? Na pitanje, zasto si otisao u Kanadu, obicno odgovorim, da je to zbog toga sto su mi dali vizu. To je prilicno tacan odgovor, jer, pretpostavljam, da mi nisu dali vizu ne bih ni mogao da dodjem ovde. Interesantno je da me niko od tih velikih tragaca za istinom nikad nije pitao zbog cega sam trazio vizu. Valjda su shvatili besmislenost pitanja.

Ipak postoje begunci koji imaju pravo da navedu samo jedan razlog za napustanje zemlje i da budu u pravu. Taj razlog je rat i to specifican rat. Rat protiv civilne populacije kakav se vodio u Bosni i Hrvatskoj. Ostali koji navode samo jedan razlog su, blago receno, jako sumnjivi.

Zivomir Masic

Toronto, Kanada

ZASTO CITAM “NASU BORBU"

Svakog dana Vas citam. (Ponekad se glasno, pred monitorom smejem Corax-ovim genijalnim karikaturama; nekad ih cak odstampam i obojim flomasterima te ih takve pokazujem familiji...).

Zivim u Austriji i vi ste mi jedini trajni i pouzdani izvor tekucih informacija iz domovine. Ne znam ni sam zasto, ali jedino Vama verujem. Moje simpatije ste zadobili (cini mi se) objektivnim izvestavanjem kao i jasnom podrskom odnosno ostrom kritikom delanja i pozicije i opozicije, kroz dugi niz dramaticnih meseci nase tragicne svakodnevice.

Bojim se samo da ce se crne slutnje Vasih odlicnih komentatora (koje s dubokom zabrinutoscu i tugom delim) o strasnoj i crnoj buducnosti Srba i Srbije, mojih prijatelja, rodjaka i zemljaka u njoj, ostvariti. Istovremeno mi je tesko da u svakodnevnom zivotu, pred sobom, pred novim sunarodnicima i pred partnerima i prijateljima - strancima, podnosim sramotu koju implicitno ali neminovno osecam jer pripadam jednom, nekad tako casnom, uglednom i voljenom a sada tako divljem, uobrazenom i nerazumnom narodu.

Srpske “vlasti" i “opozicije" su nas ugled i nase perspektive u proteklih desetak godina survali na istorijski minimum. Nazalost, svedoci smo nepovratnog i tuznog zalaska srpske kulture, nemocni posmatraci gasenja poslednjih trunki nade u svetlu buducnost Srbije, a Vi ste jedan od retkih koliko-toliko objektivnih i postenih dokumentatora tog procesa totalne dekadencije.

Predrag Ristic

Bec, Austrija

“Milosevic ce morati da prevlada svoju sujetu", “Nasa Borba", 6. maj 1998.

Mislim da svi kojima je Srbija i Crna Gora draga treba da podrze Mila Djukanovica da se resi najveceg problema koji je ikada zadesio nase prostore, koji je gori od svih spijuna, izdajnika i vremenskih nepogoda koji su nas zadesili (naravno tu mislim na Slobodana Milosevica i njegovu partijsku kliku). Molimo se Bogu da na izborima u Crnoj Gori pobedi istina i reforma i da na taj nacin pokaze i ljudima u Srbiji da postoji alternativa samoubilackoj politici “socijalistickih vlastodrzaca i dobrovoljnih davalaca tudje krvi". I Srbiju moze ogrejati sunce.

Ivan Markovic

Stokholm, Svedska

“Javasluk ili nemastina", “Nasa Borba", 15. april 1998.

Molimo Vas da procitate ovu poruku, jer ovo nije jos jedan hiperbolicni iskaz novinara. Mi smo ucenici OS “Uzicka Republika". U ovom listu nedavno je izasao clanak pod nazivom “Javasluk ili nemastina", koji nasu skolu proziva kao skolu bombasa i kriminalaca. Ovim demantom mi ne trazimo da nasa skola postane slavna. Jedino zelimo da joj povratimo ugled, ali ne zato sto (mozda mislite) da nas je neko na ovo nagovorio. Mi idemo u ovu skolu i mi smo najkompetentniji da govorimo o njoj.

U nedavno objavljenom clanku nastavnici su nazvani nedisciplinovanim. Roditelji se zale zbog pocepanih zavesa i polomljenih prozora. Kazu kako u skoli nema uslova za rad. Zale se da je gradivo preobimno. Izjavljuju da se u nasem dvoristu pojavila droga.

Droge nigde nema. Nasi drugovi nisu sverceri i kriminalci. Niko od njih nema vise od 15 godina. Suvise paznje nam poklanjaju sluzbenici skole, da bi nas drugi poistovecivali s kriminalcima. Zavese su pocepane, a prozori polomljeni u nekim ucionicima samo greskom nestasnijih ucenika i od starosti. Gradivo je svakako obimnije po zavrsetku cetvrtog razreda, ali se program rada ne razlikuje od bilo koje skole u Srbiji. Budimo realni, o nasoj skoli ne moze govoriti neko ko je poseti tri-cetiri puta godisnje, samo dok ode na roditeljski sastanak. Mi ne zelimo da ostanemo anonimni, jer nemamo cega da se stidimo. Ovo je mesto gde su se rodila nasa prva prijateljstva i uvek cemo ga se po dobru secati.

Ucenici VII/4

OS “Uzicka Republika"

Beograd