Evropski trougao

Pise: Branislav Milosevic

Krajem ove sedmice istice jos jedan rok Kontak grupe koji, kako stvari stoje, nece ispuniti ni Srbi ni Albanci. U pitanju je mali jubilej, tako reci: proslo je, naime, dva meseca od londonskog sastanka Kontakt grupe na kojem je zakljuceno da predsednik Milosevic, u roku od deset dana, mora uciniti najmanje cetiri stvari, od kojih on nije ucinio tri. To je nateralo Kontakt grupu da se sastane jos dvaput, u Bonu i Rimu. Posto, u medjuvremenu, ni Albanci nisu ucinili ono sto se od njih trazilo, Kontakt grupa ce se uskoro sastati u Parizu. Kad ni pariski zakljucci ne budu izvrseni, na redu su Moskva i Vasington. Hoce li i ovaj putujuci cirkus zavrsiti u nekoj vojnoj bazi?

Za ova dva meseca, od kako Kontakt grupa ureduje oko Kosova, Srbi i Albanci su, i bez dogovora, uspeli da se sloze samo u tome da njene zakljucke ne izvrsavaju. Ne znam da li bi, zbog toga, bilo preterano pomisliti da ti zakljucci ne pogadjaju sustinu problema koji postoji medju Srbima i Albancima ili je sustina ovog problema u tome sto zahtevi koje Kontakt grupa postavlja bolje opisuju odnose medju njenim clanicama, nego ono sto Srbima i Albancima valja ciniti.

Sva tri sastanka Kontak grupe prosla su u, manje ili vise, ociglednom natezanju izmedju Amerike i njenih evropskih saveznika, s jedne strane, i u manevrisanju Rusije izmedju podeljenih zapadnih saveznika. Evropa, koja se, putem zajednicke valute, ujedinjuje u jednu mega-drzavu, pokusava da dokaze pravo prvenstva u resavanju problema na svom terenu. Amerika se, kraj sve opijenosti svojom vodecom ulogom na planeti, ne bi mogla valjano suprotstaviti ovakvoj regionalnoj podeli odgovornosti, da ne postoji jos uvek otvorena rana u Bosni. Evropski ministar, koji je na pocetku krize u bivsoj Jugoslaviji onako entuzijasticno kliknuo da je "cas Evrope kucnuo", nije ni slutio kako ce se Evropa slabo pokazati u terminu koji je rezervisala za ocuvanje sopstvene bezbednosti. U medjuvremenu su SAD dokazale da je Evropa najefikasnija kad sledi americko vodjstvo ili mu se, barem, ne suprotstavlja. Tom iskustvu je, zasad, tesko argumentovano protivreciti, ali je narasloj evropskoj samosvesti tesko i pomiriti se s njim.

Nastojanja Rusije da rekreira bipolarni svet nisu ostala bez razumevanja kod americkih evropskih saveznika. Stvaranje manevarskog prostora Rusiji, rastrzanoj protivrecnim procesima tranzicije, da izigrava veliku silu po secanju, Evropu nista ne kosta, ali pruza najmocnijim evropskim zemljama priliku da, navodnim ruskim argumentima, obuzdaju liderske ambicije velikog americkog brata u Evropi. Tako se moc u Evropi sve vise rasporedjuje u trouglu izmedju Amerike, njenih saveznika i Rusije, upucujuci male zemlje da svoje mesto nadju negde na liniji koja preseca interese velikih, ali nijedan od njih ne ugrozava.

Kad Kontak grupa trazi od Srba i Albanca da se dogovore, ona, dakle, od njih ocekuje da u tome uspeju, popustajuci jedni drugima tacno onoliko koliko su velike sile spremne da popuste jedna drugoj. Uludo trace vreme i zivote svojih sunarodnika Albanci koji ocekuju da Amerika zarati s Rusijom ili Srbi, koji to isto ocekuju od Rusije. Samo se jos na Balkanu zadrzao obicaj da se ispravnost i velicina nacionalnog interesa mere spremnoscu nacije da je interes prezivi. Srbima i Albancima, koji su sebi preci od nacionalnih interesa, sto su im ih propisali njihovi ideolozi, za dogovor je dovoljan kontakt sa zdravom pamecu. Kontakt grupa je nadlezna za njihove vodje. Nije joj lako, ali je zbog toga i ne treba odvec kriviti. Da smo umeli da izaberemo bolje vodje, Kontakt grupa se ne bi ni sastajala.