Pisma

OTVORENO PISMO MINISTRU PROSVETE I REKTORU BEOGRADSKOG UNIVERZITETA

Nedavno smo saznali da je slucaj s otkazom prof. dr Slobodanu Petkovicu na Sumarskom fakultetu gotovo istovetan sa slucajem otkaza istrazivacu Centra za multidisciplinarne studije dr Biljani Radojevic. U oba slucaja otkaz, kao izraziti primer samovolje, dat je bez prethodnog formiranja disciplinske komisije, kao sto to zakon i dobri obicaji nalazu. Zanimljivo je, takodje, da je dekan Sumarskog fakulteta prof. dr Dusan Jovic zaposlen s trecinom radnog vremena u Centru za multidisciplinarne studije, a da je direktor ovog centra, prof. dr Nikola Jovic (rodjen 1928.), s trecinom radnog vremena, kao najstariji aktivni profesor BU, angazovan bas na SF i to jos u okviru redovnih, a ne postdiplomskih studija. Kako je rec o rodjenoj braci, suocavamo se i s eklatantnim primerom nepotizma.

Ne istrazujuci sad ko je prvi dosao na ideju o davanju ovakvih otkaza mimo propisane zakonske procedure i dobrih obicaja akademske zajednice, moramo primetiti da je Dusan Jovic, koji je vec 9 godina dekan Fakulteta, takvim otkazom profesoru Petkovicu i osporavanjem mandata jos dvojici legitimno izabranih clanova Saveta fakulteta iz redova zaposlenih, obezbedio da u celoj Srbiji jedino SF, umesto zakonom propisanih 20, ima samo 17 clanova Saveta. Tako je umesto nacela pariteta (koje nalaze Zakon o univerzitetu), uveo princip majorizacije, posto 10 clanova Saveta, delegiranih od strane Vlade Srbije (koji ga u svim odlukama bezrezervno podrzavaju), ima automatski obezbedjenu vecinu u odnosu na glasove delegata iz redova zaposlenih na SF (koji mu se listom protive). Posto, po zakonu, dekana jedino Savet moze birati i razresavati ga duznosti, dekan Dusan Jovic se na ovaj nacin obezbedio od posledica koje bi po njega moglo imati pokretanje neugodnih pitanja u vezi kontroverznih rezultata gazdovanja legatom kraljice Natalije (sumskim kompleksom na Gocu, poklonjenom BU) i autoritarnog stila upravljanja Fakultetom.

Manje je jasno zasto direktor Centra, prof. dr Nikola Jovic, odbija da vrati na posao dr Biljanu Radojevic i pored donete privremene mere kojom mu nadlezni sud nalaze da to ucini, osim ako se ne drzi pravila “Joviceva se ne porice". Istina, rec je o nekadasnjem dekanu SF i prorektoru BU, koji je tokom sedamdesetih bio sekretar uticajnog Univerzitetskog komiteta SKJ i u tom svojstvu veoma angazovan u poznatom progonu grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. Mozda zbog toga i ne iznedjauje to sto nalog inspekcije Ministarstva za rad, boracka i socijalna pitanja iz oktobra 1997, u kome se zahteva njegov hitan odlazak u penziju zbog znatnog prekoracenja svih zakonskih rokova, Nikola Jovic ignorise s jednakim mirom s kojim mladji brat Dusan ignorise sve molbe i zahteve da povuce svoj samovoljni otkaz profesoru Petkovicu.

Ono sto iznenadjuje jeste da se prosvetni sistem ove zemlje pokazuje nemocnim da stane na put ovakvim izrazitim primerima samovolje. Nadamo se, ipak, uvazena gospodo, da cete pronaci nacina da pokazete braci Jovic kako prosvetni sistem vise nema takve miljenike cije bi prestupe bio spreman da neograniceno tolerise.

Univerzitetski odbor za odbranu demokratije

Beograd

(“Akademiji nema ko da predlozi", “Nasa Borba", 24. aprila 1998)

U ovom istorijskom trenutku za Srbiju, kada se ceo svet (a i sire) zaverio protiv nas, mislim da je krajnje vreme da kazemo tom tzv. slobodnom svetu da je Srbija demokratskija drzava nego sve one skupa. Da ne ulazim u poredjenje naseg Ustava i drugih institucija, pogledajmo samo njihove parlamente i uporedimo ih s nasom Narodnom skupstinom. Dok se u njihovim parlamentima nalaze predstavnici najobrazovanijih i najsposobnijih, dakle reprezenti jednog uskog segmenta drustva, u nasoj Skupstini sede predstavnici svih slojeva naseg drustva, od neobrazovanih, mediokriteta, poluinteligenata (zasto da ne), pa do univerzitetskih profesora i akademika! Da li je potrebno isticati koliko je to demokratskiji sastav, nego elitizam zapadnih (i ne samo zapadnih) drzava. Slicno se vidi i kada se uporede nasa Vlada s njihovim vladama. Medjutim, i to je razlog moje intervencije ovde, sa SANU ni izdaleka nije situacija tako povoljna za nas. Ne moze se reci, istina, da u njoj imamo potpuno odsustvo demokraticnosti, ali mislim da ona ni izdaleka ne zadovoljava u tom pogledu. Zato bih se ovde odlucno (i dosledno) zalozio za inicijativu za prijem drugarice Mire Markovic u nasu SANU. Tim pre sto je ona vec clan cuvene moskovske socijalisticke akademije, kako saznajemo iz nasih medija. U vezi s ulogom za clanstvo u moskovsku akademiju od 50.000 DEM koji se takodje pominje ovih dana, smatram da je to van svih proporcija, tim pre sto je za prijem u druge akademije cena mnogo niza (za Njujorsku akademiju, na primer, samo 150 dolara. Ovde moram da izrazim cudjenje da drug Daca Z. Markovic nije mogao da ugovori neku povoljniju cenu).

Pretnja akademika Mihaila Markovica da ce napustiti SANU ne moze se uzeti ozbiljno, naravno. Da se podsetimo, kada je drugarica Elena Causesku usla (kao predstavnik hemijskih tehnicara) u Rumunsku akademiju, iz nje je izaslo 15 akademika, ali to, naravno, nije omelo davanje zasluzenog priznanja novom akademiku. Uostalom, suocena s izborom: akademik M. Markovic ili akademik M. Markovic, siguran sam da ce SANU napraviti pravi izbor.

Nezavisno od ovoga, naravno, materijalno stanje SANU, za koje neki akademici tvrde da je ocajno, sigurno bi se znatno popravilo. Osim toga, ako bi se u SANU primio i akademik B. Karic, o cemu se jos ne prica, ili ako bi se primila drugarica M. Markovic, sigurno ne bi ni to izostalo, finansijska situacija u SANU, siguran sam, toliko bi se popravila, da bi i prof. dr V. Glisin pristao da ga prime u Akademiju.

Micun Stragarac

Zemun

(“Izmedju obaveza i preporuka", “Nasa Borba" 30. 4. - 3. 5. 1998)

Torsok Erika s pravom ukazuje da su zbog “faznih razlika" u prijemu Madjarske i susednih drzava u Evropsku uniju, interesi pojedinih subjekata, pa i nacionalnih manjina “specificno razliciti". Ta fazna napetost je prisutna i izmedju politike elite u Madjarskoj i madjarskih zajednica u susednim zemljama. Madjarska ce naime vec u pripremi ukljucenja u Evropsku uniju biti u obavezi, da primenjujuci Sengenski sporazum, uvodi rigorozan rezim ulaska u zemlju. Strogi uslovi za izdavanje viza prete blokadom odnosa manjinskih zajednica u okolnim zemljama sa zemljom maticom.

Zatvaranje granica u uslovima kada one jos nisu ostvarile svoje zahteve za autonomijama, koje bi obezbedile pravni okvir za njihov opstanak i ocuvanje nacionalngo identiteta, madjarske nacionalne zajednice dozivljavaju kao realnu pretnju. Stoga postavljaju pitanje: da li ulazak Madjarske u Evropsku uniju ujedno znaci i njihovo konacno odvajanje od maticne nacije? Opstemadjarska rasprava koja se ovih nedelja, ne bez emocionalnih naboja vodi o eventualnom uvodjenju dvojnog drzavljanstva za Madjare u okolnim zemljama, treba da da odgovor na sustinsko pitanje: da li je moguc ulazak Madjarske u Evropsku uniju, a da se pri tome madjarske zajednice u susednim zemljama ne prepustaju svojoj sudbini?

Uznemirenost nije bez osnova. Madjarska vlada je po opstim ocenama Madjara u okolnim zemljama, u jeku priprema za Evropsku uniju interese manjina, posebno zahteve za autonomijom, podredila ovom glavnom cilju. Sudeci prema dosadasnjoj praksi, proces prijema Madjarske u najvaznije evroatlantske saveze se vise ne moze zaustaviti. Imajuci u vidu cinjenicu da se problem manjina uprkos zakljucenim dvostranim ugovorima izmedju Madjarske i nekih njenih suseda objektivno povecava kao i to, da bi zatvaranjem granica vise od jedne cetvrtine Madjara koji zive u Karpatskoj niziji dospela u inferiorni polozaj, pitanje madjarskih manjina u postupku prijema u Evropsku uniju, svakako ce doci na dnevni red.

Madjarska vlada treba da ponudi takav izlaz, koji ce biti i demorkatski i efikasan. Cilj je da se iza novog clana Evropske unije ne vuku repovi u obliku potencijalno opasnih kriznih zarista. Da li je uopste moguce ponuditi resenje, koje ce svima odgovarati? Moguce je pod jednim uslovom: da se potreba za procesom demokratizacije bivsih socijalistickih drzava i objedinjavanjem Evrope shvata kao neminovnost. Smatram da bi Madjarska zalaganjem za personalnu autonomiju, koja ne podrazumeva teritorijalno razgranicenje, kao i obezbedjenjem i madjarskog drzavljanstva onim Madjarima koji to zele, te spremnoscu da se ovi zahtevi zastupaju pred Evropskom unijom, bez promene granica stvorila uslove za demokratsku politicku integraciju Madjara koji zive u Karpatskoj niziji. To bi bio doprinos i evorpskoj integraciji.

Andras Agoston

Temerin

(“Sta bi bilo sa Sarajevom...", “Nasa Borba", 30. 4. - 3. 5. 1998)

Citam intervju s Davorinom Popovicem Pimpekom, a mislim o “Nasoj Borbi". Ko je umijesao ekavski i ijekavski - ne znam. Nemojte opet, molim vas, kriviti daktilografkinje, ja znam da sve ide na racun autora, ali urednik je odgovoran.

U dobra stara vremena smo dobro pazili da pisemo onako kako sagovornik govori. To je bio dio uredjivacke politike i vrlo vazan uredjivacko-politicki signal. Nadam se da u tom smislu “Nasa Borba" nije promijenila politiku.

Da sam na Pimpekovom mjestu, ja bih se naljutila.

A ako hocete da vidite dobar film o ratnom Sarajevu, pogledajte Kenovicev “Savrseni krug". Mozete ga valjda nekako prokrijumcariti na video kasetama. Pre neko vece su u San Francisku Kenovica pitali kada ce film biti prikazan u Beogradu. Rekao je, kada dodju neka normalna vremena. Zelim vam od sveg srca normalna vremena sto prije.

Natka Buturovic

San Francisko, SAD