SRPSKO-ALBANSKI “DIJALOG"

Razgovarajuci preko “Glasa Amerike" Vuk Draskovic i Adem Demaci su jos jednom demonstrirali nesposobnost ovdasnjih politicara da vode dijalog, vec samo znaju za - monologe

Za politicki autizam, koji odvec dugo vlada ovim prostorima, najvecu odgovornost snose oni koji u svojim rukama drze vlast. Sudeci medjutim prema nekim idejama, stavovima pa i politickim konceptima, od iste boljke nisu imuni ni oni koji pripadaju opoziciji, barem po svom formalnom odredjenju. Navescemo samo jedan, najsveziji primer za ilustraciju ove, samo ovde prijemcive logike misljenja. Rec je o nedavnom “duelu" Vuka Draskovica, lidera SPO-a i Adema Demacija, predsednika Parlamentarne partije Kosova, koji je uprilicio “Glas Amerike", a emitovao Studio B.

Iako je to bio pokusaj da se uspostavi preko potreban dijalog dva vidjena politicara, srpskog i albanskog, uz primesu “bolje je hiljadu dana razgovarati, nego jedan dan ratovati" od dijaloga nije ostalo gotovo nista, jer su se zapravo nizali monolozi dve suprotstavljene strane koje su tvrdoglavo ostale svaka na svojim pozicijama.

Ono sto je medjutim zanimljivo jeste Draskovicev vokabular:

“Nema sankcija koje Srbiju mogu oboriti na kolena kada je Kosmet u pitanju". Zvuci toliko poznato, da bi covek mogao pomisliti kako je ova kategoricna tvrdnja izum jednog drugog lidera, poznatog i po tome sto je svoj politicki (i ratni) program zasnovao na slicnim parolama - od toga da, ako Srbi ne umeju da rade, znaju da se biju, do toga da se “Srbija saginjati nece".

Nije, naravno, ni Demaci bio blazi, niti manje tvrd (“Albanci ne traze svoju drzavu na srpskoj teritoriji, posto Kosovo nije srpska zemlja, vec je 1912. silom oteto"), ali bi ga trebalo drugacije shvatiti. On, zapravo, nastupa kao vest trgovac i dize cenu albanskom poimanju kosovske krize da bi isposlovao ono sto je mozda i nize od zeljenog cilja, ali ne manje realno. Drugim recima, ono na sta ce i Albanci biti primorani da pristanu od strane medjunarodne zajednice, ako i kada ta medjunarodna zajednica privede pameti Milosevica u vidu novih, ostrijih sankcija Kontakt grupe, ili pre izricanja istih krajem maja.

Upravo stoga Demaci i kaze u pomenutom razgovoru da je uslov za pocetak pregovora vracanje autonomije koju je Kosovo dobilo Ustavom iz 1974. godine, te prognozira kako bi se pregovori mogli zavrsiti: “stvaranjem konfederacije Kosova, Crne Gore i Srbije".

Nije zahvalno, naravno, prognozirati kako ce se srpsko-albanska trgovina oko Kosova zavrsiti, u ovom momentu je sigurno najbitnije da se krv u juznoj pokrajini i dalje ne proliva, ali je prosto neshvatljiva Draskoviceva politicka naivnost kad na ove Demacijeve reci uzvraca time da “Kosovo nikad nece biti izvan Srbije", te da se “1974. vise nikad nece ponoviti..." Demaci mu je, mora se priznati, veoma mudro odgovorio: “Dragi kolega, nemojte nikada u politici da kazete nikad".

Sta ce medjutim, Draskovic govoriti onda kada Milosevic legne na rudu, a vec sada postoje indicije, doduse ne i formalno potvrdjene, da je poslao signale Kontakt grupi kako bi se razgovor bez ikakvih uslovljavanja dve strane, srpske i albanske, mogao zapoceti, uprkos odlucnom “NE" koje je u njegovoj referendumskoj reziji izdejstvovano od dela gradjana Srbije.

Pomenuti razgovor ne samo da otkriva i potvrdjuje jos jedamput da politicki autizam s rezimom deli i deo srbijanske opozicije, vec i da taj deo opozicije u kome znacajni prostor zauzima Srpski pokret obnove, odnosno njegov lider, zaboravlja principe, demokratske i moderne, za koje se koliko do juce zalagao, dok nije osetio primamljiv ukus makar malog dela kolaca zvanog vlast. Izgleda, na zalost, da se nista nije naucilo iz bliske proslosti koja je protekla u znaku borbe za srpska ognjista i teritorije van Srbije, te da je takva pogubna politika dozivela svoj krvavi fijasko.

Ne tako davno, u toku gradjanskog protesta koji je ustalasao Srbiju, i lider SPO-a i njegovi najblizi saradnici su govorili kako je srpsko pitanje moguce resiti jedino demokratizacijom Srbije po pravilima savremenih gradjanskih, evropskih standarda.

I pitanje Kosova je prvenstveno demokratsko, a ne iskljucivo teritorijalno pitanje za koje uostalom i postoje garancije medjunarodne zajednice koja stalno istice da se granice u Evropi, a to znaci i u SR Jugoslaviji, ne mogu menjati. Procesa demokratizacije medjutim, nema bez zapocinjanja dijaloga, pa i sa najvecim oponentima, a velicina emancipovanih i zrelih naroda je u tome da prvi pokrenu dijalog. Takva jedna prilika je propustena u pomenutoj emisiji iako je Draskovic imao sansu da, kao predstavnik vecinskog naroda, znaci Srba, povede razgovor u kome ce se ono sto pripada istoriji i propalim velikosrpskim projektima, ostaviti po strani.

V. Vignjevic